Петровдански сабор је била скупштина одржана 12. јула 1941. у сали Зетског дома на Цетињу од стране присталица Независне Црне Горе под окупацијом италијанске фашистичке власти. Сабор је прогласио поништење одлука Подгоричке скупштине и прогласио обнову Краљевине Црне Горе, али његове одлуке никад нису спроведене због Тринаестојулског устанка који је избио сјутрадан.

Краљевину Црну Гору, само по имену, су покушали да обнове фашисти и црногорски сепаратисти 1941. године

Послије окупације Краљевине Југославије 1941. године слиједило је њено разбијање стварањем нових држава под протекторатом нацистичке Њемачке, фашистичке Италије и њихових савезника на Балкану. У Хрватској је створена усташка држава под покровитељством нацистичке Њемачке на челу са поглавником др Антом Павелићем. За краља Хрватске је постављен кнез Савојске куће, Војвода од Сполета, добивши име Звонимир Други.

По истом рецепту италијански фашисти су покушали да доведу на престо “Слободне и Независне Краљевине Црне Горе“ унука краља Николе, принца Михаила Петровића Његоша. Велики патриота и човјек од части је одбио окупаторску круну, одбацујући манипулације са Црном Гором, њеном слободом и династијом Петровић Његош. Умјесто круне одабрао је ратно заточеништво у нацистичким логорима.

Окупацијом Црне Горе почело је њено комадање, тако да је члан Централног комитета за успоставу Независне Црне Горе др Новица Радовић у листу “Зета“ морао да реагује на намјере усташког поглавника истичући сљедеће: “Истина, изјава г. др Павелића од 23. овог мјесеца дописнику мађарског листа “Ахтурблет“, да ће границе између Црне Горе и Хрватске бити уређена на бази историјских граница, примљена је у Црној Гори са радошћу. Ипак, наши пријатељи из двадесетогодишње борбе за право, слободу, равноправност и историјску политичку индивидуалност: К себи руке!“ Црногорски сепаратисти према туђим и давно пројектованим плановима, заједно са фашистима су кренули у промјену бића Црне Горе.

Пропагирајући народоносну индивидуалност најавили су национално ослободилачку еру. Прихватајући фашистичку идеологију одбацују вредности грађанске демократије и кажу: “Морамо се ослободити лажних партијских апостола, софистичке школе и сладуњавих пилула капиталистичко-демократског режима.“Позивајући се на хиљадугодишњу културу и државну независност истичу да имају “своју књижевност, свој језик, своју вјеру и своју умјетност“ а такође да имају “своје геније, своје симболе и светиње, своју заставу и своје народно име“. Тврде да се етнички формирао посебни “Црногорски Народ“. Пропагирају, импортовану и стару теорију, да Црногорци нијесу Срби него да су настали стапањем Дукљана и Илира, а о братству са Арбанасима кажу: “Ми смо и крвно везани са њима стапањем Словена и Илира у Црногорце и Арбанасе“. У том смислу позивају црногорску омладину на “националну изградњу и уздизање“ уколико жели да имају “слободну Црну Гору“. Умјесто државне (народне) заставе, тробојке из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе наметнута је црногорска ратна застава – алај барјак, бијели двоглави орао на црвеној подлози. Услиједила је наредба о забрани постојећих уџбеника у свим основним и средњим школама. Послије ове дошла је наредба Виског комесара за Црну Гору о новим наставним програмима. Српски језик, који је био званични језик у Књажевини и Краљевини Црној Гори, преименован је у црногорски а лист “Зета“ је почео да објављује италијанско-црногорски рјечник уз напомену: “Сваки наш читаоц, ако буде редовно пратио овај речник моћи ће за врло кратко вријеме научити како се говори, чита и пише италијански и црногорски“. Фашисти и сепаратисти су почели, поред језика, да преименују и улице. Тако су на Цетињу избрисали име Његошево преименујући Његошеву улицу, под образложењем да јој враћају старо име. Окупационе власти у сарадњи са сепаратистичким комитетима су сакрили од погледа јавности, заградиле даскама “споменик изгинулим омладинцима 1918. године, као и плочу за спомен рођења краља Александра“. Убрзо су срушили спомен гробницу у којој су се налазили земни остаци 30 омладинаца погинулих у братском сукобу на Божић 1919. године, као и споменик јединог краља који је рођен на Цетињу и унука краља Николе краља Александра Карађорђевића.

Мај 1941. године, је за црногорске сепаратисте био значајан мјесец тако да су чак преименовали и стару црногорску народну пјесму “Ој, јунаштва свијетла зоро“ у “Ој, прекрасна мајска зоро“. Ова популарна родољубива пјесма “Ој, јунаштва свијетла зоро“ први пут је јавно отпјевана 1863. године, а њен текст штампан у “Лири“ 1884. године. Аутентични текст ове пјесме је гласио:
“Ој, јунаштва свијетла зоро ој!
Мајко наша Црна Горо!
На твојим се врлетима, ој!
Разби сила душманина.
Једина си за слободу, ој!
Ти остала српском роду.
Дат’ ће Бог и света мати ој!
Да се једном све поврати.“

У јавности је фашистички диктатор Мусолини ословљаван као Дуче (вођа), а нацистички Хитлер као Фирер (вођа). По угледу на њих и др Секуле Дрљевић је постао сепаратистички вођа и народни учитељ. Лист “Зета“ је поздравио Дрљевићев долазак 12. маја 1941. из усташке Независне Државе Хрватске у окупирану Црну Гору, насловом: “Живио Народни учитељ и Вођа, др Секула Дрљевић! И добро нам дошао!“
У част доласка Вође лист “Зета“ је објавио да ће “свим црногорским градовима, селима и планинама одјекнути глас твоје пјесме: “Вјечна наша Црна Горо…“ Савић Марковић Штедимлија је у књизи “Црвена Хрватска“ 1937. године ову пјесму Секуле Дрљевића већ био прогласио “химном црногорског горштака“. Дрљевићева пјесма је, у ствари, мелодијом и ријечима, плагијат народне пјесме “Ој, јунаштва свијетла зоро“. Из пјесме је избачена реченица која се није уклапала у сепаратистички пројекат “Ти остала српском роду“, а додате нове строфе које су одговарале тренутним политичким интересима.Да ли су црногорски сепаратисти стару родољубиву пјесму преименовали у част мајском доласку свог Вође остављамо читаоцима да сами закључе.

За оне који су јавно одбили да прихвате фашистичко и сепаратистичко национално преименовање Срба из Црне Горе у неке нове “клониране Црногорце“ слиједиле су казне. Тако је бивши начелник управног одјељења Зетске бановине и бивши срески начелник Војислав Пекић родом из Дробњака (отац познатог писца Борисава Пекића) послије изјаве пред италијанским властима да он не признаје такво црногорство и да се он тако не осјећа, експресно протјеран из Црне Горе. Поводом овог случаја лист “Зета“ предлаже сљедеће: “Његовим стопама требало би послати и све оне остале теразијске лижи сахане како би се Црна Гора ослободила оваквих родољуба.“ Ради дисциплиновања народа да прихвати теорије о “новим Црногорцима“, сепаратисти су припремили списак од 200 највиђенијих грађана из Црне Горе са намјером да их убију као познате борце за српско национално јединство.

Није тешко уочити скоро истовјетност сепаратистичког и усташког пројекта. Из НДХ је дошао вођа и учитељ Дрљевић гдје је већ дуже радио са сепаратистичким “идеологом“ Савићем Марковићем Штедимлијом, који се истакао пропагирајући старе “теорије“ о промјени укупног идентитета Црногораца, етничког и вјерског, желећи да их преведе у “Црвене Хрвате“ и римокатолике.

Штедимлија је у усташком покрету био задужен да ради на зближавању Хрвата, Албанаца и “Црвених Хрвата“ (Црногораца) и да их конфронтира против Срба (Црногораца, Херцеговаца, Босанаца, Србијанаца..). Није тешко закључити да све Штедимлијине “теорије“ вуку своју генезу од усташке “Хрватске странке права“ Анта Старчевића из 1868. године, која је лансирала своју “теорију“ о Црногорцима као мјешавини “Црвених Хрвата“ и старих Илира. Штедимлија је само по задатку проучио и презентовао идеје ове странке, која је пропагирала расизам педесет година раније него је настао фашизам у Италији и нацизам у Њемачкој. Поред предузетих мјера на промјени бића Црне Горе, вјероватно је требало да услиједи и реализација идеје о “Аутокефалној унијатској Црногорској цркви“ чији је гласноговорник био управо Штедимлија. По узору, на “Аутокефалну Хрватску православну цркву“, која је завршила као и њен оснивач Анте Павелић, требало је створити “Аутокефалну Црногорску православну цркву“. Иначе, Штедимлија је био уредник “Гласа православља“, органа “Аутокефалне Хрватске православне цркве“, и фактички администратор ове силом усташке власти промовисане цркве“. О овој “цркви“, у књизи “Православни“, хрватског римокатоличког теолога др Јураја Коларића пише сљедеће: “Анте Павелић изјавио је 28. вељаче 1942. у сабору да ‘у православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве’. Затим је 3. травња 1942. донесена “Законска одредба о оснивању аутокефалне Хрватске православне цркве, а на темељу те одредбе проглашен је 5. липња 1942. Устав Хрватске православне цркве. За поглавара Хрватске православне цркве био је постављен руски емигрантски архијереј, бивши архиепископ јекатеринославски и новомосковски Гермоген, који је био устоличен у Загребу 7. липња 1942.“ Потом се наводи сљедеће: “Хрватска православна црква није имала никакав стварни утицај на положај православних Срба у Хрватској. Са неколико свештеника, махом проблематичних људи, који су се пуким случајем шпекулацијом нашли у НДХ, није она могла да врши никакву мисију, нити да постане значајни фактор који би могао да заштити своју паству. И даље је трајало превођење у римокатоличку вјеру, и даље је постојао и радио ‘Уред за рушење православних цркава’, злочини нијесу престајали.“ На крају овог поглавља о Црквеној унији у Хрватској др Јуриј Коларић између осталог закључује: “Као што смо видјели, повијест православља у Хрватској тешка је и трагична. Спознаја праве истине била би од највеће користи и за једну и за другу страну. У свијету је познато да хрватско католичанство стоји на ‘црној листи’ свјетског емигранстког покрета“…

Тешко је не сложити се са ријечима овог римокатоличког доктора теолошких наука, да треба сазнати праве истине па и оне о црквеној унији и о Штедимлијиним активностима у Хрватској. Кратко трајање “Независне Државе Црне Горе“, коју ће сепаратисти и фашисти промовисати на Петровдан 1941. године, спријечило је остварење Штедимлијоног програма. Међутим, Савић Марковић Штедимлија ће касније поново покренути стару “теорију“ о “Аутокефалној Црногорској цркви“, али овог пута у комунистичкој изведби. Дајући подршку рушењу Цркве Св. Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, у загребачком листу “Вјесник“ (органу Социјалистичког савеза Хрватске) од 26. априла 1970. у чланку “Знамо ко води кампању против Његошевог маузолеја“ који одише мржњом, Штедимлија поново покреће питање “Аутокефалне Црногорске православне цркве“. Неки од водећих комунистичких егзекутора рушења светиња на Ловћену здушно су прихватили ову вјерску “теорију“ иако нијесу били вјерници. Попут ове, пристали су да буду само спикери “теорија“ које су импортоване из центара моћи ван Црне Горе. Једна објективна анализа би највјероватније показала што је Његош казао “И цијели ови беспореци по поретку некоме сљедују.“

Италијанска окупациона власт обећала је Централном савјетодавном комитету власт у седам срезова Црне Горе, док су на другој страни одузели житородне крајеве, излазе на море, а тиме и могућности за самосталан живот. Албанији су припојени: Улцињска област до Добре Воде, Тузи до ријеке Цијевне, Кастрати, Плав, Гусиње, Метохија и дио Косова који је припадао Краљевини Црној Гори. Боку Которску у старим аустријским границама припојили су Италији. Херцеговина је била препуштена хрватским усташама као компензација за присаједињење Далмације, а за Новопазарски Санџак био је припремљен посебан статус са ослонцем на муслимане с циљем одвајања Црне Горе и Србије. Албанским пљачкашким бандама дозволили су, поред великог броја убистава, тоталну пљачку, паљевине, и прогонство Црногораца и Србијанаца са Метохије и Косова.

Већину чланова сепаратистичког Централног комитета није интересовало мијешање у “туђе“ послове и комадање Црне Горе, они су се залагали за своју “Независну“ Црну Гору, па макар била од “Кокота до Котора“, како су говорили неки од истакнутих чланова.

Црногорски сепаратисти који су окупацију дочекали као слободу , припремили су Сабор од 65 својих присталица који је требао да симболизује Народну скупштину из 1914. За Петровдан, славу Цетињског манастира, 12. јула 1941. године црногорски комитет сазвао је Сабор. Дио позваних делегата није стигао на Петровдански сабор, а дио присутних је одбио да учествује у раду, доживљавајући овакав чин тешком увредом, за коју се они нијесу борили. Ипак, комитет се снашао и на брзину позвао друге симпатизере, како би попунио број делегата за пуноважно одлучивање. Са неколико сати закашњења сабор је отпочео са радом.

“Тачно у 10 сати, у позоришту, у коме су већ били сакупљени претставници цијелог црногорског народа, изабрани између књижевника, умјетника, научника и људи који су дали многоструких доказа за идеју црногорства, започело је свечано засједање Сабора.
Пред позоришном зградом налазиле су се двије компаније Црних кошуља, 18 дивизије ‘Месина’ са музиком. У часу када је Њ.Е. Високи Комесар за Црну Гору, Гроф Мацолини, силазио са својом пратњом из зграде бивше бановине, компаније у ставу мирно, одавале су почаст, а у исто вријеме музика је интонирала ‘Ђов(а)нецу‘. Високи Комесар пошто је извршио смотру почасних чета и пошто је поздравио емблем компанија, упутио се у пратњи бригадног генерала, командујућег једне дивизије, г. Тучиа, у позоришну зграду, поздрављен акламацијом Сабора и народа, који је, уз претставнике италијанских војних и цивилних личности дупком испунио позориште. Црногорске и италијанске заставе прекривале су ложе и позорницу. Које су, уз поносне ношње народних претставника, давале раскошни изглед богато расвијетљеној дворани.“
Званични и једини саборски говорник др Секуле Дрљевић одмах по отварању Сабора узео је ријеч и у дугом говору, између осталог, рекао:

“ЦРНОГОРСКИ САБОРЕ,

Прошли Свјетски рат завршен је Версајским диктатом. Као његова неминовна посљедица настала је пометеност политичких и моралних појмова у првим годинама након рата, коју је прекинуо долазак на на чело италијанског народа генијалног творца и вође фашизма Бенита Мусолинија. Касније, узео је у своје чврсте руке вођство њемачког народа Адолф Хитлер идентификујући погледе на Европу и на нужност њене реорганизације са погледима Бенита Мусолинија. Оба Велика Европљанина нијесу престајали упозоравати на нужност стварања нове Европе. Нијесу их схватили они, на чију су адресу њихове опомене биле упућене. И тако је дошло до данашњега рата.
Творевине Версајског Диктата срушиле су једну за другом побједоносне армије Сила осовине. Нестало је и Југославије и тиме је створена могућност, да буде исправљена неправда учињена Црној Гори године 1918. и да Црна Гора, као независна држава, буде укопчана у нови европски систем који изграђују два европска генија савременика и њихове непобједиве армије.“
“Ријечи г. Дрљевића, често пута биле су прекидане најбурнијим аплаузима и поклицима на адресу слободне Црне Горе, Фашистичке Италије, њеног племенитог Краља, Вође Фашизма, г. Мусолинија, Грофа Ђана и свих оних, којима Црна Гора има да захвали за овај велики дан.
Предсједник Сабора одредио је затим да се прочита декларација. Господин Јово Поповић прочитао је текст декларације, који је био поздрављен дугим одобравањем. Предсједник Сабора г. Ивановић умолио је затим да се декларација прими акламацијом, нашто се двораном проломило громко: Прима се! Г. Ивановић констатовао, да је декларација примљена једнодушно.“

“ДЕКЛАРАЦИЈА ЦРНОГОРСКОГ САБОРА
ЦРНОГОРСКИ САБОР који се састао на Цетињу на Петровдан 12 јула 1941. године, у име Црногорског Народа, као вјерни тумач његових жеља и његове воље, даје ову
ДЕКЛАРАЦИЈУ:
И
О к у п а ц и ј а Црне Горе од стране Србије, коју је противно вољи Црногорског Народа прихватила т. зв. Велика Народна Скупштина у Подгорици својом одлуком од 26. новембра 1918. год,
п р е с т а л а ј е.
ИИ
С т а в љ е н и с у в а н с н а г е: режим који је био створен у Црној Гори од бивше Краљевине Југославије, и Династија Карађорђевића. Видовдански Устав и Устав од 3. септембра 1931. године, који су потјецали од поменутог режима, у к и н у т и с у.
ИИИ
Проглашава се суверена и независна Држава Црна Гора у облику Уставне Монархије.
ИВ
Ц р н о г о р с к и С а б о р изјављује да су сви Црногорци – благодарни Италијанским Оружаним Силама, чијом се заслугом остварило ослобођење њихове Домовине и сјећајући се уских веза, које постоје између Династије Петровић Његош и италијанског Краљевског Дома, с повјерењем у дјело обнове дато увијек и свуда од Дуче-а и од Фашистичке Италије – ријешени да сједине живот и судбину Црне Горе са судбином Италије, успостављајући с њом везе уске солидарности. Накнадно ће се приступити склапању споразума, између Црне Горе и Италије, прожетих духом ове солидарности и сагласних уласку Црне Горе у акциону сферу Рима.
В
Црногорски Сабор, у помањкању носиоца Врховне Власти Шефа Државе, ријешио је да успостави Краљевско Намјесништво и да умоли Његово Величанство Италијанског Краља и Цара да благоизволи одредити Намјесника Краљевине Црне Горе, који ће прогласити Устав.“
У истом броју објављени су и телеграми захвалности са свечаног засиједања Сабора. У телеграмима упућеним Дучеу и Фиреру каже се сљедеће:
“ДУЧЕ-У
РИМ
У часу када Црна Гора, по једнодушној одлуци Сабора, успоставља Суверену и Слободну Државу, оријентишући се одлучно према Фашистичкој Италији, и тражећи њену заштиту и трајну плодоносну солидарност, полазе к Вама, Дуће, изрази захвалности за ово величанствено дјело задовољштине, и уздижу се топле жеље за успостављање једног доба правде, мира и сарадње међу народима под Вашим највишим покровитељством.
Претсједник Сабора
ИВАНОВИЋ,с.р.“
“ФИРЕРУ
БЕРЛИН
Црна Гора, која је, у акционој сфери Фашистичке Италије данас успостављена као Суверена слободна држава, упућује своје мисли Вама, Фиреру у жељи да Осовина и нови европски поредак достигну скору сретну побједу.
Претсједник Сабора
ИВАНОВИЋ,с.р.“

Овако створена “Суверена и Независна држава Црна Гора“, чију је круну одбио принц Михаило Петровић Његош, није опстала ни један дан. У зору 13. јула 1941. против овакве државе и њених заштитника устао је народ Црне Горе, независно од својих политичких опредјељења, и за кратко је скоро читава Црна Гора била ослобођена, изузимајући неколико градова.

Поводом педесетогодишњице овог догађаја Црногорска академија наука и умјетности 11. и 12. јула 1991. године организовала је научни скуп. У зборнику са тог скупа под насловом “Тринаестојулски устанак – предмет науке и умјетности“ у свом реферату академик др Димитрије – Димо Вујовић, некадашњи предсједник среског народноослободилачког одбора Цетиње и секретар Комитета Комунистичке партије за срез Цетиње (1944-45), као учесник тринаестојулског устанка у својој анализи, између осталог, истиче и сљедеће:

“Чињеница што је устанак у Црној Гори избио сјутрадан послије Петровданске скупштине, која је донијела оне антијугословенске и сепаратистичке одлуке о обнови независне црногорске државе, под покровитељством фашистичке Италије, најбоље илуструје дух и смисао устанка. Устанак је управо припреман и подигнут противу политике коју су фашистичка Италија и црногорски сепаратисти изразили у тим одлукама. Значи, устанак је био антифашистички, антисепаратистички, против разбијања Југославије, а самим тим ослободилачки и југословенски…
Због тога је 13-јулски устанак црногорског народа био одбацивање самосталности Црне Горе, какво су припремали сепаратисти помоћу италијанских фашиста, а изјашњавање за Југославију.
Управо тако су устанак и схватили италијански окупатори и црногорски сепаратисти. Они су неколико дана послије избијања устанка, преко “Гласа Црногорца“ народу поручивали: “Славна војска моћне италијанске империје дошла је у Црну Гору не да је зароби, него да успостави независну црногорску државу, коју је народ прогласио на Петровдан“ или: “Италијански војници дошли су у Црну Гору као браћа. Осигурали су црногорском народу независност и слободу.“ Дакле, према њима пуцање у Италијане било је пуцање у независност и слободу Црне Горе…

Тринаестојулски устанак потпуно је збрисао Петровданску скупштину и њене одлуке, као да никада нијесу ни постојали. Она није оставила никаквог трага, па је нико више и не помиње као да никада није ни одржана.

Тако је 13-јулски устанак представљао смртоносни ударац фашистичким и сепаратистичким плановима стварања независне црногорске државе. Он је био велика побједа југословенства над сепаратизмом.

О југословенском духу и циљу 13-јулског устанка говори и чињеница да у њему нијесу учествовали само комунисти него и многи југословенски оријентисани припадници грађанских политичких странака и официра бивше југословенске војске.“
Неспорна је чињеница, коју академик Вујовић коректно истиче, да су официри војске Краљевине Југославије учествовали у борбама да се сруши ова наказна фашистичко-сепаратистичка творевина, по угледу на усташку Независну државу Хрватску. Не само да су учествовали у устанку него су, што је и логично, као школовани официри руководили оружаним акцијама. По објави рата Совјетском Савезу, 22. јуна 1941, од стране Њемачке, по шумама Црне Горе су се налазили пуковник Бајо Станишић, пуковник Никола Вујошевић, мајор Ђорђе Лашић, капетан Павле Ђуришић, капетан Јаков Кусовац, капетан Јаков Јововић, капетан Иван Ружић и многи други који ће водити устаничке борбе. Чињеница је да је великом устаничком побједом на Кошћелама код Цетиња 15. јула 1941. руководио капетан Јаков Кусовац, као и да је пуковник Бајо Станишић руководио устаничким одредима који су 20. јула 1941. ослободили Даниловград.

Сви они који покушавају да сакрију истину о поводу за тринаестојулски – павловдански устанак, треба да се запитају зашто устанак није избио 11. или 14. јула, или послије доласка окупатора априла 1941. у Црну Гору. Као што је Павловдан послије Петровдана, тако је и 13. послије 12. јула. На Петровдан је проглашена “Суверена и Слободна Црна Гора“ а на Павловдан је срушио народ Црне Горе, предвођен патриотама које нијесу прихватиле овај неславни дан у историји Црне Горе.

Јован Б. Маркуш