Пише др Петар Милатовић Острошки
С обзиром да сам деценијама на бранику истине и отаџбине, уочио сам сијасет српско-српских антагонизама који више штете наносе Српству него сви српски непријатељи заједно.
Нису уопште српски непријатељи толико јаки колико смо ми Срби слаби. Слаби смо вером у Бога, чојством, јунаштвом, достојанством, а јаки смо непотребном сујетом, пакошћу, љубомором, мржњом према своме ближњему.
Жалосни заједнички именитељ новокомпонованих Срба је осионост без трунке хришћанске смерности. Такви за час посла имају решење за све, по кратком поступку у духу остатка тоталитараног злодуха у њима из којег су поникли и који их је створио. Други заједнички именитељ код свих новокомпонованих Срба је веровање у невероватно. Неки од њих верују у Запад, неки у Исток, а нико од њих у Бога и свој народ.
Трећа карактеристика, по којој се препознају новокомпоновани Срби, је метеорско усхићење и нагло разочарење. Толико пута сам чуо од тих несувислих како је “Српство пропало”, а нико тим медиокритетима није дошапнуо да Српство не почиње од њих нити се са њима завршава.
Свима њима недостаје континуитет, српски национални континуитет, прво у себи, а после изван њих. Други недостатак тих лажних националиста је у недостатку саборности, јер да има саборности знали би да послушају мудрије и да се повинују способнијима. Уместо тога лажни националисти би да командују мудријима и да способније подреде њиховим малим интересима који не досежу даље од породичне тарабе.
Сећам се да су ме, пре неких двадесет година, на једном емигрантском састанку осведочени “антикомунисти” питали: како да сруше комунизам у земљи. Одговорио сам им да ће управо тај комунизам у земљи најефикасније одржати они који постављају таква питања! При том сам, прагматично, прекинуо вишедеценијско пикничко “србовање” и предложио сам им да се у свету изабере 500 добро стојећих Срба који ће месечно уплаћивати симболичне суме у циљу стипендирања српских националних кадрова у војним и полицијским академијама, на разним факултетима. Укратко речено, предлагао сам да се приступи стварању паметног националног подмлатка како би се касније зналачки тај потенцијал зналачки усмерио и подредио реализацији српког националног програма.
– Овај хоће славу!, – био је скоро хорски закључак!
Дакле, тим промашенима личностима уопште ништа није значила правилна национална перспективност, већ су хтели преко колена нешто одмах. И добили су. Не дуго после тога интелигентни антисрпски режим у отаџбини почео је да им шаље дисиденте, некадашње ортодоксне комунисте да емиграцији говоре о “антикомунизму”! Велики део жалосне емиграције аплаудирао је комунистичим “националистима” и марксистичким “четницима”! Данас они исти их острашћено нападају што су изневерили њихове појединачне жељене пројекције на платнима обостраних немоћи. Ја данас, као и раније, ревносно премеравам дубину људске плиткоће и једних и других. Где су данас једни и други? Неки су у гробу, неки у хашком казамату, неки на позицијама власти са којих настављају да довршавају оно што на антисрпском плану нису урадили Броз и Милошевић!
С друге стране, она друга емиграција, она економска постала је несвесни финансијер куповине социјалног мира из простог разлога што мали човек кроји велике планове и манипулаторима уопште није тешко да људску незајажљивост каналишу у буквалну куповину социјалног мира преко оних које су ти исти манипулатори буквално најурили из отаџбине својом погрешном економском и националаном политиком. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да економска емиграција захлано љуби гробарске лопате у рукама гробара!
Муњевит развој историјских догађаја затекао је, дакле, потпуно неспремне обе емиграције: политичку и економску. Данас се и једни и други питају: шта се ово десило?! Десило се оно што није морало, али што је и једне и друге неумољиво чекало. Неумољиво их чекало првентсвено због недостатка националне стратегије, а национална стратегија се није могла разрадити са полуљудима, полуинтектуалцима, дакле са непоправљивим полутанима који су у свему заустављени на пола пута.
На отаџбинском плану десило се нешто идентично, као најобичнија бледа фотокопија оног планиранох хаоса у двострукој емиграцији. У отаџбини су странке оснивали осведочени комунисти уз помоћ тајне политичке полиције, оне исте која је ревносно убијала истакнуте прваке српске полтиичке емиграције. Прву српску паравојну формацију “Српску гарду” основао је комунистички писар код усташе Шпиљка, незаобилазни негативац Вук Драшковић. Његов пример следили су криминалци на челу са Жељком Ражнатовићем Арканом и сви су они ловили у мутном и сви заједно изгувили српске националне територије. С друге стране, легалну војску предводили су осведочени титоистички интернационалисти и није никакво чудо што су сви заједно урадили све у корист максималне српске штете.
Имајући све ово у виду сада је народ у отаџбини доведен до ивице провалије са које вапи: Хлеба господару!
У таквој ситуацији уопште им није важно ко је тај “господар”! Зато данас Србијом господаре они који су је доследно уништавали и они који су Србију бомбардовали!
Суочимо се са суровом стварношћу, браћо Срби!
Престанимо да будемо слепи мачићи, јер и мачићи непосредно после рођења прогледају!
А ми, браћо Срби?
Извор:
ИСТИНА број 23, Беч 31. јул 2005.
