Пише: др Петар Милатовић Острошки
Док су ме комунисти искључивали из првог разреда основне школе 15. марта 1957. године само зато што сам питао учитељицу „је ли то умро Тито?“, а тада је, на моју жалост, умјесто њега умро у Паризу зликовац Мошо Пијаде, а ипак докторирах и написах 45 књига на српском и њемачком језику у корист Срба, од којих су многе преведене на неколико свјетских језика; док су ми комунисти, као четрнаестогодишњаку, ломили руке 1964. године зато што сам у ватру бацио Титову слику; док сам бранио светињу Острогу 1971. године, лијући своју крв; док сам три пута робијао зато што сам се борио против комунистичког једноумља, исламског фундаментализма и бранио виталне српске интересе; док сам 37 година био политички емигрант; док сам преживљавао два атентата у емиграцији; ЋУТАЛИ СТЕ, ИМАЛИ СТЕ ПОРЕД КОМУНИСТИЧКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ ЈОШ ЈЕДНУ, ОНУ РЕЗЕРВНУ – ЋУТОЛОГИЈУ, а да није било ћутологије у народу не би било ни комунизма, ни фашизма, ни било каквог „изма“!
Зато вам сада наређујем: ЋУТИТЕ ПРЕД МНОМ!
Да вас нисам чуо да писнете, јер данас су прегласни они који су на ћутање обавезни!
Зато сада пажљиво посматрам све политичке и националне актере, које знам као старе паре, како сви они главињају главом без обзира и памећу без циља, без јасног националног програма, због чега ми је узалуд суђено у Подгорици 1989. године; посматрам како се грабе за положаје, фотеље и пих, пих, пих.
Србине, ниси заслужио ово што си од свих њих дочекао! А ти трпи све њих заједно. У том случају заиста си све ово заслужио.
Рекох и спасих душу! А ви?
Извор: Фејсбук
