Пише: Перица Ђаковић
Не знам просто како започети ову причу, јер сам збуњен чињеницом да се тако нешто могло десити у земљи Марка Миљанова. Да колона, не обичних, већ војних возила међу којима је био и санитет са љекарском екипом, прође поред повређеног човјека који лежи на цести, вапећи за помоћ, а да не стане, не пружи помоћ човјеку и чак се и не осврну!?
Ето, то се десило овога четвртка на путу од Будве до Тивта гдје је у саобраћајној несрећи погинуо 13-тогодишњак . Да се човјек упита гдје ми то заиста живимо. Зато и није чудо што је ово, не знам како га назвати, чињење или нечињење, изазвало велики револт међу грађанима у Црној Гори. Правдање да нису стали, наводно због „правила службе“ код обичних људи, како би народ рекао „не пије воду“. Ако је коме у опису посла да спасава људске животе онда је то прије свега људима у униформи. Изгледа да се код нас све окренуло наглавачке. Да људи у униформи изгледа не служе своме народу, већ неким појединцима због неких њима ситних интереса, видјели смо то најбоље на примјеру појединих полицијских службеника.
Народ је у свим анкетама, барем до сада, високо повјерење имао баш према војницима, јер у њима је видио чојство и јунаштво Марка Миљанова, који је знао да прекине битку да би противнику дотурио џебану и дао му равноправну шансу. Горчину код људи који су јавно изнијели свој став о овом посљедњем (не)дјелу припадника Војске Црне Горе, још више је изазвало сазнање, а што нема никакве везе са њиховим поступком, јесте да је поменути војни конвој био у Тивту на задатку пратње и заштите високог страног званичника. Тачније, били су да пруже између осталог и медицинско осигурање високом официру НАТО-а који је боравио у званичној посјети Црној Гори. Бројни су свједоци који су потез војног ескорта видјели, неки чак и бацили камен на колону која се није зауставила, а поједина бивша војна лица посрамљена поступком својих назови „колега“. Назови колеге су вјероватно и они што су на брод Јадран донијели дрогу и бруку, нажалост не усамљену на војску. Било је ту и Сињајевине, па спомен плоча у Морињу у режији „миротвораца“ Рашка Коњевића и Ранка Кривокапића коју војска чува…
Биће интересантно видјети како ће реаговати нови војни министар Драган Краповић, који је одмах затражио утврђивање поступка и који се ето, ни крив ни дужан на почетку свог новог посла нашао пред оваквим потезом.
Чин који се одиграо показао је да смо као друштво дотакли дно, да нам је важније да коментаришемо и осудимо са којом је пјесмом на меч изашла тениска репрезентација друге земље, али не да се огласимо и осудимо чин чији смо ми актери. Нама је изгледа увијек неко други крив па и онда кад ми пјевамо на примјер Томсонове пјесме. И позваћу се на дио изјаве професорице Маре Шћепановић: „Није ми јасно гдје су нестали потомци тог храброг народа, поносни Црногорци који кажу да су били бакља слободе 500 година у Османском царству“.
Интересује ме само како би у овом случају реаговао Марко Миљанов, да ли би он робовао параграфима, или по цијену губитка чина и посла стао и пружио помоћ повријеђеном.
