Пише: Перица Ђаковић

Ето десило се и то, изабрана је 44. влада са Милојком Спајићем на челу као њеним премијером. Збило се то у окриљу ноћи, посљедњој између пред и посљедњег октобарског дана. Па зар је ту нешто чудно? Рекли би па није први пут да је Скупштина засједала цијелу ноћ. Зар смо заборавили ону ноћну сједницу 26. на 27. децембар 2019. године када су уз сузавце усред Скупштине хапшени посланици опозиције и када је тадашња већина одлучивала о Закону о слободи вјероисповјести.

Сада ноћ без сузавца и хапшења, али рекао бих уз „шаховску“ игру и надмудривање посланика. Прво су посланици ДПС-а покушали својим многобројним дискусијама да одложе избор владе, не желећи вјероватно да та влада стигне да помјери планирано одлагање пописа. Али их је мандатар Спајић преиграо не читајући експозе (преко 20-так страна), што је изазвало, морам искрено признати, оправдани револт опозиције, који је у други план сједнице помјерио, тада, још актуелни премијер Абазовић отварајући поноћни дијалог са својим насљедником Спајићем. Истина, и ова сједница, као она раније поменута, није прошла без хапшења. На срећу, овога пута није било сузаваца људи у плаво-црним одијелима и људи из обезбјеђења, све је било реторички, само на ријечима посланика Андреја Миловића (новог министра правде) упућених Абазовићу. Неко ће такав начин дијалога одобравати, а неко оспоравати, па зар је ту нешто код нас ново. Ми смо одавно навикли да смо подијељено друштво, или како то знамо рећи „Црна Гора је земља чуда“.

Па зар те вечери нисмо свједочили још једном парадоксу, протесту против изабраног предсједника Скупштине, овога пута у продукцији ДПС-а. Обично протести иду, барем смо тако навикли, или прије или паралелно са догађајем против којег се протестује. Истина ДПС, али уз малу помоћ млађег СД-а, је на самој сједници покушао да омаловажи избор Андрије Мандића за предсједника Скупштине, прозивајући га као „четничког војводу“, заборављајући да је вријеме партизана и четника давно иза нас, а посебно оних који су се на то позивали, вјероватно су то чинили да би их боље чуо њихов политички узор. Надати се да су и потоњи избори показали да они који још нису ставили ад акта, вријеме партизана и четника да су остали поражени, а да су и сами грађани се окренули ономе што нас чека и од чега би барем требало да живимо. Ако нису схватили, нажалост постаће таоци те реторике и својих вођа којих никако да се ослободе или којима још увијек желе да се додворе, или морају да одраде добијене привилегије (станове за скоро никакве паре). Зато су ми као потврда ријечи изречене уз кафу до јуче тврдих Милових играча, који су га од милоште звали „господар“, да су их изненадили лоши наступи нових играча у овој до јуче неприкосновеној политичкој партији, којој је вријеме, како они рекоше, да се реформише. Но, оставимо политичким лидерима да они своју каријеру сами кроје. Додао бих да је избором Андрије Мандића за предсједника Скупштине донекле исправљена неправда од 30. августа прије три године, када се свесно одрекао првог мјеста на листи Демократског фронта у корист Здравка Кривокапића.

Оно што бих још у овом коментару споменуо јесте тај фамозни програм „Европа сад 2“, за који сам се пречесто питао да ли он уопште постоји, ако постоји. У ноћи избора Владе га нисам чуо, а очекивао сам. Од пријатеља који припадају ПЕС-у нисам могао добити штампани предизборни програм. Није важно што ја не знам, али чудно је да га не знају ни људи из ПЕС-а, али нисам чуо да га знају ни економисти, учесници ТВ емисије Рефлектор, уважена потпредсједница Скупштине Зденка Поповић, Милош Вуковић Фиделитy Консалтинг и професор економије Зарија Пејовић. Нико од њих још се није суочио са поменутим програмом за којег је на првој пресс конференцији по избору премијер Милојко Спајић само рекао „Програм Европа сад 2“ је у ствари исто као и програм „Европа сад 1“ и биће примијењен како смо обећали. Пошто и поред свих жеља не сазнах, за крај ћу само цитирати предсједника Црне Горе Јакова Милатовића да он има пуно повјерење у Спајића, али да је у свом експозеу програм „Европа сад 2“ могао више образложити. Зато ћу остати суздржан и поручити: дајмо шансу и повјерење новој влади и сачекајмо да прође њених 100 дана.