Пише: Перица Ђаковић
Ево првог дана октобра игром случаја возим се колима од Суторине преко Херцег Новог, Тивта, Будве, Петровца и Бара, до границе и размишљам о све дубљој кризи у коју корача Црна Гора, нит имамо Скупштину нит имамо Владу. Пардон, имамо Скупштину, али као и да је немамо, јер реално нема ко да је сазове, а требало је да то буде почетком октобра. Не зна се ко овдје кога треба да постави, да ли влада предсједника Скупштине (по раније датом обећању кандидата за мандатара), или Скупштина да изабере владу? Дакле, не само да смо у ћорсокаку него уђосмо у политички глиб из кога искрено не видим излаз, или се он тешко назире.
И док се тако возим, ослушкујући пријатну музику која се полако чује са неке радио станице, гледам како ми се са блиједих билборда смијеши Милојко Спајић са програмом Европа сад 2. Читам – плата просјечна 700 евра, просјечна пензија 400 евра, и тако даље и томе слично. Лијепо је то звучало и било привлачно за гласаче, али како вријеме пролази, сви ти гласачи сумњичаво врте главом, а све се гласније питају шта је то и какав је то програм „Европа сад 2“? Програм, колико знам, још нико није видио, прочитао, или је само са блиједих билборда могао да прочита основне поруке. Како су озбиљнији економисти почели да размишљају о поменутом програму све се изгледа своди да ћемо се прво задужити милијарду еура, а како ћемо то вратити, како зарадити то у овом тренутку је у другом плану. Народ, као и сваки народ, наиван. Заборавио ко је гласао у Скупштини (или ко је морао да гласа јер да није био би код гласача покојни), за програм Европа сад 1, који је предложила смијењена и одлазећа влада. Заборављамо а и не питамо се ко је сво ово вријеме у пракси спроводио тај програм, иако су предлагачи програма говорили да нас од септембра чека банкрот.
Дакле, кад реално сагледамо а када су се то у црногорским изборима програми па читали. Била је важна шарена лажа, што маштовитија то боља и примамљивија. Није битно дал је изводљива, важно је да лијепо обећава. Тајне нема, желимо и циљ нам је Европа (као да у њој нијесмо некада били као уважени члан), предводник смо у преговорима већ више од 20 година. Ставио нам неко као предводнику из те Европе клепетушу, да боље звонимо, а ми убијеђени да само што нијесмо ушли у Ту Европу, из које нзнам зашто побјегоше Бритнци. Чудно зар не! Кад оно прије нас та Европа прими и Румунију и Бугарску, а ми и даље у реду као предводници (ух што то лијепо звучи за изборне кампање). Читам и сам, нови нам предсједник се разочарао кад су му рекли да први улазак у Европу се планира 2030. године. Јаков као изненђен, а ја му кажем човече па то је ту, година мање или више, зар је битно кад смо оволико чекали.
И опет кажу имамо клепетушу. Европа сад 1, 2, 3, или Европа мало сутра 2030. године, није битно. Ми ћемо се у овој малој бари и даље дијелити, а при томе не видјети да заиста живимо у прелијепој земљи, богатој самој по себи, и да је среће социјална помоћ би била далеко више од Мицкеyове обећане просјечне плате. И док ми то не видимо, другови из наших редова се напунише, неки за излаз из затвора нуде ништа мање него милионе еура. Одакле им! Зар је битно, имају. Неки стигоше и до Форбсове листе најбогатијих на свијету, а већина грађана при томе гладна. За њих програм СТОП инфлацији, да се власи не досјете. Уз то ни мало чудно да су цијене код нас знатно веће него ли у градовима Европе, Барселони, Риму, Берлину…
И тако гледајући и читајући предизборне знакове поред пута, видим да их је вријеме брзо изблиједило, нису ни стигли да се почну реализовати. А ка’ ће…
