Пише: Перица Ђаковић

Нову 44. владу Црне Горе у други медијски план, рекао бих, потпуно незаслужено потиснула је прича о попису.

Један наизглед технички посао који би требало да послужи прије свега у статистичке сврхе и да нам покаже гдје је Црна Гора сада. Колико заиста у њој живи људи, да ли је више гласача од становника, колико је доселило а колико одселило од 2011. године, како се крећу миграције, колико се ко обогатио, а ко осиромашио. Чије су куће и чији станови о којима се прича? Како у ствари и од чега живе становници Црне Горе? Све то је потиснула политичка прича о пребројавању, да ли је више оних или ових, а то би за нову владу требало да је мање битно од жеља и покушаја да напокон прескочимо поглавља 23 и 24 (у преводу корупција и криминал) о прикључењу у “жељену” нам ЕУ (поднијели смо захтјев још 2008. године).

Изгледа да то и ЕУ баш пуно не интересује, барем сам стекао такав утисак слушајући на ХРТ-у извјестиоца Тонина Пицулу. Њега и ЕУ више интересује улазак ЗБЦГ у владу од стварног разлога најављеног бојкота пописа, иако је попис најављен још почетком ове године, а сва спорна прича кренула тек прије којег дана. Зато о попису нећу више, барем у овом тексту, сем да су се неки толико ушанчили у своје ровове па их више не интересује ни позив Монстата да се укључе у контролу, а ни како ће бојкот заиста проћи.

Дакле, као што рекох, попис је у други план, на маргине дешавања потиснуо оно, што би народ рекао, од чега ћемо и како живјети. Састављање владе скоро су сви поздравили не само у Црној Гори, а о најављеном побједничком програму “Европа сад 2” мало ко сада прича. Мислим да га је мало ко и видио, увјерен сам и од оних који су потписали коалициони споразум и саставили 44. владу. Свима је изгледа било важније да уђу у владу а о њеном функционисању, односно спровођењу побједничког програма ћемо, што би рекли, у ходу.