Пише: Перица Ђаковић
Не знам дал’ се од вас ко још сјећа оне пјесмице коју смо као дјеца пјевали: “Црна Гора јес малена, ал је часна и поштена”. Е тако смо ми сви још као пионирчићи заиста мислили, а касније се и тиме дичили. Ал’ онда дођоше другови из наших редова и отворише нам очи да није све баш као у пјесми. Не знам за вас и на који ћете ви период помислити, ја се сјетих краја 80-тих и Жуте греде и велике повике на тадашње руководство, назваше их “јагњеће бригаде”. Добро ајде, због њихових посјета родним крајевима, настрадало је истина по које јагње, али јагње би страдало прије или касније и без њих. Оно што ће им сигурно замјерити значајан број Црногораца, и неће опростити, јесте да су полтронски дозволили да се поништи аманет највећег међу нама и да се по Брозовском науму а Мештровићевој изведби велики Владика утамничи у мермерној рупи мрачног маузолеја. Дигли су тада многи глас против рушења капеле и скрнављења Језерског врха на Ловћену, али било је то узалуд, наум комунистичке идеологије се морао остварити,дизање нових споменика и прекид са “заосталом клеро традицијом”. Истина да сам и ја био дијете комунизма, али аманет Владике је аманет. Рекао ми је једном Митрополит Амфилохије: “Кад се испуни аманет Његошев и врати његова капела, народ у Црној Гори ће се измирити”. Нажалост, Митрополит није то дочекао.
И онда, након тих које су прозвали “јагњећим бригадама” дођоше ови млади, лијепи и паметни, истина нијесу имали неку гардеробу, али да су нови, нови су. Истина, по доласку вратили су у Црну Гору краља Николу и краљицу Милену, али ни они не испунише аманет великог Владике.
Они, млади, не кренуше стопама претходних бригада, окренуше се морским плодовима, показавши нам да је Црна Гора и медитеранска земља (до тада мало је било временских прогноза за море, па су ови у Боки морали да прате ХРТ да би знали окле вјетар дува). И како оно бива, гдје је море, ту су и глисери, а гдје су глисери, е, ту су и цигаре. Доста је било да само они око Бриона имају ту привилегију.
Научише понешто и ови наши млађани Кумровачки ђаци. Сјећам се да ми је тадашњи предсједник објашњавао да када видим да глисер иде из Боке да ће наша држава имати за плате просвјети, други за плате здравству, трећи за пензије, и тако редом. “Паметан је и мудар тај наш млади премијер”, убјеђивао ме том приликом предсједник. Повјеровах, као и већина у Црној нам Гори. Стари су људи тада говорили ко врца мед остане му мало и на прстима, нека и треба, па и мучио се. Али то мало је постајало све веће, па је оно ондашње мало пренешено на државу. Гле, и тад наста први сукоб међу младим политичарима и баскеташима. И не знам сјетисте ли се оног ТВ дуела када Момо упита Мила за неке банане. Као, окле ми у Црној Гори да једемо више банана него они у Европи. Мило му онако успут рече, нећемо сад Момо о бананама, бирамо предсједника. И изабра народ у другом кругу како изабра. Касније смо схватили окле оне банане и зашто, ал’ бивало је касно. И као што ми је послије једном у ТВ емисији објаснио премијер, а можда је тад био предсједник (ко ће још памтити на којој је функцији био, а и није за ову причу битно), објасни ми око наглог богаћења једних, а великог сиромашење већег дијела Црногораца. То ти је, како ми каза, у ствари плод “транзиције”. Што би народ рекао, ко се снашо-снашо, или боље речено, ко је јамио-јамио. А народ ко народ воли Вођу, а и даље пјевуши “Црна Гора јес малена”.
И онда креће политичко (не)поштење или како их је касније народ почео звати “прелетачи”. Сјетићете се начина на који је власт кренула у борбу против тада највећег политичког противника Народне слоге. По принципу да се риба чисти од главе, режим је кренуо баш према опозиционим лидерима. Сјетите се поштења Новаковог и политичког лупинга, од љутог Миловог противника и Народне слоге, прешао је у редове његовог великог политичког подржаваоца?! Штета што је одличну професорску катедру замијенио лошом политичком, иако је награђен мјестом амбасадора у Сарајеву.
Борба против Либералног савеза ишла је другим путем. Прво је унутар партијски замијењен неприкосновени лидер Славко Перовић, који као Цетињанин постаје становник европске старе престонице Прага. Присјетите се 2003. године која нам доноси аферу Трстено и велику продају земље у залеђу једне од најљепших плажа на Јадрану (причало се о цифри од 6 милиона еура, а у том корупционашком послу спомиње се име, гле чуда, госпође Ане Коларевић, сестре Милове и Ацове!). Све то дешава се у граду гдје, умјесто ДПС-а, власт врше Либерални савез, Заједно за Југославију и Народна странка. Та афера пољуљала је углед црногорских Либерала, и долази до искључења тадашњег лидера који ствара нову Либералну партију која је практично све до данашњег дана бивала привјесак ДПС-а. Да би сачувао част партије, Славко одлучује да 2004. године “замрзне” рад Либералног савеза. Да је то, у ствари, добро планиран потез Ђукановића, који уз Ранков СДП преузима политичку идеологију Либералног савеза, а то као посљедицу има прелазак већег броја чланства ЛС у ДПС и СДП. “Штета, Народна слога била је прилика да Црна Гора крене другим путем, путем помирења”, изјавио ми је Момир у интервјуу признајући да је и он гласао за Слогу.
Тада се на политичкој сцени рађа Позитивна Црна Гора, која постаје парламентарна странка и у Скупштини у почетку жестоко се бори против режима, да би у једном тренутку поштено стала уз Вођу. Епилог тог новог наглог заокрета у политици је опет амбасадорско звање, не у малој Босни као лидер Народне, него за Пајевића, с обзиром на његову кључну улогу у “контра револуцији”, намијењено је мјесто у великој Кини.
Не смијем да заборавим и појаву црногорског Елиот Неса, и то баш у тренутку када је Мило жртвовао првог политички до себе Света. Народ се понадао да ће правда кренути ка чишћењу врха, али авај. То је, као и тзв Државни удар ипак за неку другу причу.
А ми и даље пјевушимо, уз нешто другачије ноте “Црна Гора јес малена, ал је мало мање поштена”.
И долазимо до оног 30. августа (како назвасмо трајект) 2020. године када народ уз “Ђеда” у Литијама доводи претходни режим до краја. Амфилохије ипак задаје мат Милу. Трачак наде да бисмо поново могли запјевати изворну пјесмицу, улио нам је Дритан (кога је док је био у Позитивној Мило од милоште звао “битанга”), када је одолио свим притисцима, уцјенама и милионским понудама и оде са својом УРА-ом уз народ. Издржао је и прозивке због чега је ишао на разговоре под Острог (слава му и милост), уз тада чувену реченицу: “Ишао сам да разговарам са људима”. И рекох, кад смо се понадали да ће Црна Гора опет ко у наша дјечачка времена бити “Мала ал‘ поштена”, дођоше поново “другови из наших редова” и умјесто политичке, по вољи народа, направише експертску, наводно апостолску Владу (да се власи не досјете), у ствари Владу нам саставише амбасаде демонстрирајући нам ко у ствари влада овом државом.
И, јопет, што би народ рекао, крећемо добро нам утабаним стазама. Џаба су биле прозивке, упозорења оних који су крварили против Мила и његовог режима. Народ је то оцијенио као њихову борбу за фотеље. Није вриједило ни тада упозорење Медојевића око нетранспарентног експертског задуживања од 890 милиона. Народ је био заслијепљен новим премијером, тражећи умјесто хљеба, Антоанетине торте. Нажалост, напустио нас је тада Митрополит Амфилохије, и сјетиће те се да су многи тада казивали како је једино њима он оставио поруке, тестамент, шта и како даље. Толико је и то народ прихватао, све док те гласине није демантовао, тада, епископ Јоаникије, као његов насљедник. Ради мира у народу, уз одлазећег Митрополита ДФ-овци су морали прихватити и апостолско-експертску Владу, а тиме дајући ваздух Милу и његовом ДПС-у који је већ тада дисао на шкрге. Како је та Влада пала знамо сви добро и како је по Ескобару уз подршку Мила и ДПС-а настала 43. Дританова, мањинска Влада, која ето дуже влада као техничка него као редовна влада. И ето сад правимо нову 44. Владу, да ли по вољи народа који је на изборима гласао, или неких моћних адреса ван Црне Горе, закључите сами. Да не спомињем и најновији тунел у центру Подгорице, још један доказ да смо заиста земља невиђених чуда.
И питам се гдје се дједе она Црна Гора чојства и јунаштва Марка Миљанова.
Па сад се и ви питајте шта запјевати, а за појас не задјенути.
