Пише: Перица Ђаковић
И док ми углавном достојанствено обиљежавамо први пут у историји државни празник у част, ипак сложићете се, најзначајнијег међу Црногорцима, Његошев дан, владике који је оставио значајан траг не само у свом народу већ и међу становницима ондашње Европе, потомци тих европејаца нису се баш показали достојни својих предака. Питате се како, па једноставно, прочитах у медијима да су углавном сви амбасадори били углавном заузети, због – како је најлакше рећи када нешто желите да ескивирате, „раније преузетих обавеза“ и послали су своје замјенике на пријем који је поводом дана парламентаризма организовала Скупштина Црне Горе. Да ли су на тај начин хтјели да избјегну руковање и честитке са новим предсједником Скупштине Андријом Мандићем и новим скупштинским руководством не знам, или су можда хтјели да покажу како су имали друге планове за црногорску политичку сцену, и како су имали план да умјесто ЗБЦГ неко други да мањинску подршку новој Спајићевој влади, просудите најбоље сами.
Ако господа из Квинте нису хтјели да се сретну са одређеним лицима онда су могли да искажу поштовање према држави која је прије 117 година, дакле још 1906. на Цетињу конституисала прву Народну скупштину и још тада показала свој демократски пут. Без обзира на њихов „бојкот“ ми смо са онима који су исказали поштовање према нашој држави обиљежили дан нашег парламентаризма, као и Његошев дан, па се и прикључили као сав нормалан свијет (у Енглеској видјесмо импозантну поворку од скоро 500.000 људи) подршци Палестини. Народи су широм Европе показали шта о томе мисле и да се можда и у томе разликују од својих политичара.
Елем, би како би, али није то само повод овог писанија. У ствари изазвао ме иступ који сам видио на Тик-току хрватског предсједника Милановића упућеног људима из ЕУ и Брисела. Мислим да би сви наши политичари, посебно они који дођу на власт требали да послушају ријечи Милановића, који се у сусрету са представницима медија упитао кога то они представљају и у чије име нам дјеле лекције. Наиме, јавно се упитао по чему су то они у Бриселу лидери? Ко их је бирао? Који су то грађани? Да ли су то они грађани што раде у европским и другим државама? Они су, каже Милановић, ту на те позиције дошли недемократски, дошли су на основу политичких погађања. „Питам се у чије име они говоре, у моје и у име мога народа не“- јасан је хрватски предсједник, подсјећајући да је њега изабрао његов народ.
Грабеж власти, Европска комисија се почела бавити ратом и миром, а требало би да се бави конзервама. „Барем то знам, студирао сам и магистрирао на Европском праву. Немам ништа лично против тих људи, али Урсула Фон Дер Лајен се обраћа народу као да је Рузвелт, Де Гол. А они су обичне бирократе који немају шта да ми кажу о рату у Украјини. Борељ нас не може лагати и третирати као задњи ситнеж у ЕУ. Наводно се бојимо неке штете, неће нам дати туђи новац као на примјер Мађарској. Не може никакав центар у Бриселу рећи шта неко може а шта не. Не дозвољавам да се тероризирају државе и народи који демократски бирају своје представнике. Орбана је његов народ бирао четири пута и то ће бити тако, а тако ће бити и у Србији, без обзира што се то мени не свиђа. Господо из Брисела, научите се, ми нисмо ничији вазали! Ми смо државе које имају своје „ЈА“- јасан је био Зоран Милановић.
Е, упаво на ту тему сам писао своје претходне колумне, поштујући и уважавајући вањски фактор, али поштујући прије свега вољу свог народа, народа који зна шта је Европа јер давно је био њен дио. Зато и порука онима које је народ бирао да га представља: Ко не поштује себе не треба да очекује да ће га неко други поштовати и уважавати, или она што приличи баш овим данима Његоша „ако нећеш брата за брата, хоћеш туђина за господара“. Па зар нам примјер једне од претходних влада, 42 није био довољан примјер.
