Пише: ђакон Павле Љешковић

Врео је јунски дан и почетак Петровског поста. На путу до оближњег супермаркета, једну од безимених маинских улица користим као пречицу. Већ на почетку улице сасвим јасно чујем расправу брачног пара, којој сам пролазећи том деоницом већ неколико пута прије присуствовао. Наиме, у приближно исто доба дана, пред женин одлазак на посао, креће њихова свађа која се готово увијек одвија на балкону. Та расправа помало личи на више стотина пута одиграну представу у једном чину. Невољна публика те једночинке је комшилук , баш као и случајни пролазници , попут мене. Двоје супружника, у маниру прекаљених глумаца, присвајају за себе право да ту и тамо промијене текст тог својеврсног “позоришног комада”. Међутим, суштина увода, разраде и закључка увијек је иста. Наиме, расправа започиње жениним питањем које је упућено супругу :”Шта ћеш радити данас, док ја будем на послу”? Незадовољна чињеницом да на своје питање није добила одговор, констатује следеће:”Па,да! Нисам ни сумњала да ћеш и данас све вријеме сједјети на балкону и испијати пиво, док очекујеш да ти се придружи неко од твојих једнако залудних пријатеља”! Међутим, муж на све те покушаје да га испровоцира, константно ћути и својим празним погледом посматра малобројне пролазнике како ходају поред њихове зграде. То жену додатно разјари и подстакне да га подсјети на чињеницу да је она та која у њиховој кући ради и која храни и школује њихову дјевојчицу. Она је та која му стално изналази послове, које он због своје неспособности губи. Она је та која чисти, кува и пере веш, док он само сједи на тераси и мелахоличним погледом гледа у једну тачку. У моменту када ме угледа у мантији како пролазим испод балкона, жена се сваки пут театрално прекрсти, те призивајући Господа, пита се шта јој је то све требало. Имала је, каже, толико бољих прилика да се уда, а изабрала човјека који је не заслужује. Тек након тих ријечи, њен супруг је полугласним тоном замоли да прекине, будући “да није лијепо да све то прича пред људима”. Свађа, која се добрим дијелом састоји из жениног монолога и мужевљевих невољних покрета очима и гестикулација рукама, завршава се увијек на исти начин. Жена изјури из куће, поздравља присутне комшије као да мало час ничега није било и електричним тротинетом одлази на посао. Док одлази, муж је нетремице посматра, још дуго сједјећи на тераси са већ до пола испијеном “дволитарком” пива у десној руци.

“ИСТО ТАКО И ВИ ЖЕНЕ БУДИТЕ ПОКОРНЕ СВОЈИМ МУЖЕВИМА”
(1.Пт.3,1)

У филму “Андреј Рубљов” познатог руског редитеља Андреја Тарковског је посебно упечатљива сцена у којој св.Андреј чита горепоменути одјељак из Прве посланице св.Петра јуродивој жени, која након што чује богонадахнуте ријечи, почиње да плаче. Овим кадром Тарковски антиципира наше вријеме у којем је жени све теже да испуни своје назначење супруге и мајке. “Мејнстрим” медији, друштвене мреже и феминистички покрет све више охрабрују жену да на себе преузима оно што не спада у Богом јој дати задатак и циљ. То је уједно и основни разлог због којег долази до њеног отуђења од свог супружника. Слика “независне и слободне” жене је насупрот иконе коју је Господ жени намјерио и назначио. У томе се налази и један од основних разлога због којег је брак, у нашем времену, све теже одржати.

“ТАКО И ВИ ,МУЖЕВИ, ЖИВИТЕ СА СВОЈИМ ЖЕНАМА ПО РАЗУМУ(“1.Пт.3,7)

Задатак и подобије живота по разуму, у нашем времену , све више постаје за човјека недостижан циљ. Живот “по разуму” захтијева потпуну преданост човјека својој супрузи и дјеци. Муж постиже своје право назначење само онда када се труди и покушава да разумије своју жену. Међутим, ововременско “житејскоје море” удаљава човјека од жене, стварајући међу њима зид неразумијевања. Човјеков подвиг се добрим дијелом и састоји у превазилажењу и надвладавању поменутог зида.
Уопштено гледано, брак у нашем времену је смислен само ако се схвати као подвиг љубави и трпљења. Уколико га лишимо тог подвижничког момента, он ће се неизбјежно претворити у једночинку, у којој двоје глумаца, суочени са лошом критиком и хроничним недостатком публике, схватају да прије или касније морају прекинути са извођењем представе…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)