Почела је борба. Сава скаче на први тенк, отвара куполу, убацује бомбе које убијају посаду. Његов пратилац Звонко, скочио је на други тенк и учинио исто. У сјећању бораца, остао је тај призор упамћен као подвиг Саве Ковачевића и његовог пратиоца… Тек у прољеће 1944. године, нађена службена легитимација открила му је прави идентитет. Звао се Рудолф Шлајхер – Зен и био је капетан АБВЕР-а, њемачке војне обавјештајне службе…
Почетком 1943. године Сава Ковачевић се нашао са својим штабом и пратиоцима у малом мјесту Острожац код Коњица. Организовали су напад на италијанску моторизовану колону. Два лака тенка ишла су на челу колоне. Почела је борба. Сава скаче на први тенк, отвара куполу, убацује бомбе које убијају посаду. Његов пратилац Звонко, скочио је на други тенк и учинио исто. У сјећању бораца, остао је тај призор упамћен као подвиг Саве Ковачевића и његовог пратиоца.
Ни тада ни дуго послије нико у Савиној јединици није могао нити је имао разлога да посумња да „његов храбри пратилац Звонко“, ни именом а још мање намјерама, није човјек за којег се издаје.
Његова шпијунска дјелатност откривена је тек у прољеће 1944. године, када је обављао дужност обавјештајног официра Травничког партизанског одреда. Послије хапшења, нађена службена легитимација открила му је прави идентитет. Звао се Рудолф Шлајхер – Зен и био је капетан АБВЕР-а, њемачке војне обавјештајне службе.
Врбовање и инфилтрација
Рудолф Шлајхер своју шпијунску дјелатност започео је 1937. године, када је као подофицир, члан делегације Југословенске краљевске ратне морнарице, боравио у посјети њемачкој морнарици у поморској бази у граду Килу.
Ту га је запазио и ангажовао да ради за њемачку војну обавјештајну службу мајор Паул Зиглер, који је касније, у периоду од 1941. до 1945. године, у чину пуковника координисао пунктове АБВЕР-а на простору окупиране Краљевине Југославије.
У новембру 1941. године, обавјештајац Зиглер контактирао је Рудолфа Шлајхера у Сплиту и дао му упутства да се убаци у црногорске партизанске групе Милована Ђиласа и Моше Пијаде (конспиративног Марка Ђуровића), да постане „храбар партизан и добар комуниста“ као и да, по могућности, постане „вођа једне од тих банди“.
Тада би почео његов оперативни рад међу партизанима. Зиглер га је упутио да се максимално идентификује са партизанском средином и постане њен неразлучиви дио. Шлајхер је свој задатак успјешно извршио.
Остварио је и много више од инфилтрације. Систематским доказивањем, храброшћу и довитљивошћу која је изазивала дивљење сабораца – постао је лични пратилац Саве Ковачевића.
Шлајхерове шпијунске „бравуре“
У бици на Сутјесци уништена је Трећа дивизија НОВЈ, а са њом је смрт нашао и њен командант Сава Ковачевић. Савина смрт је и данас контроверза без одговора.
У комунистичкој историјској литератури, њега су „убили Нијемци док се пробијао кроз више обруча…“ Тиме је почело стварање мита о Савиној херојској погибији. Од партизана који су били у тој борби потекла је прича да је метак ипак дошао „с леђа“ из редова његових сабораца…
Постоји више верзија, али ни по једној у том посљедњем „јуришу“ контроверзни Звонко, нераздвојни пратилац Саве Ковачевића, наводно није учествовао.
Преживјели борци из уништене Савине Треће дивизије сада су били расути по разним партизанским јединицама. Поручник Звонко нашао се у Десетој дивизији, веома исцрпљен и рањен. Његова рана није била тешка, али је збуњујуће – свјежа. Ова чињеница је заинтригирала љекара који га је лијечио, посебно када је Звонко рекао да је рањен на Сутјесци…
Тек знатно касније, након хапшења, установљено је да се раније предао Нијемцима, да пребачен у Сарајево гдје је контактирао свог шефа, пуковника Паула Зиглера, потом да је „стручно“ рањен при дну десне ноге и упућен натраг партизанима. Лако храмљући, напустио је болницу и пријавио се штабу Десете партизанске дивизије, за пријем нове дужности.
Од комесара дивизије категорички је инсистирао да ступи у обавјештајну службу – на линији додира са непријатељем на сарајевско-травничком сектору, што му је и удовољено. На дужности обавјештајног официра Травничког партизанског одреда показао је тачност, дрскост, брзину – и необичну крвожедност у подухватима.
Сваку шпијунску операцију разрађивао је до најситнијих детаља и водио веома успјешно. Достављањем података о партизанским јединицама центру АБВЕР-а у Травнику, омогућио је њемачко-усташким јединицама да у више наврата нанесу огромне губитке партизанским јединицама у сектору Травничког одреда. Истовремено, обезбиједио је потпуно уништење комунистичких присталица на простору Травника.
Крајем 1943. године Прва пролетерска дивизија налазила се у близини Травника. Лажни поручник Звонко потурио је њеном обавјештајном официру мајору Бањцу „вјеродостојан“ распоред њемачких и усташких снага, које је овај, не провјеравајући их, представио штабу дивизије.
Јединице Прве пролетерске потом су налетјеле на многе припремљене клопке непријатеља и претрпјеле тешке губитке. Мајор Бањац оптужен је и стријељан као шпијун.
Нешто касније, Девета крајишка бригада заноћила је у зони одговорности Травничког одреда. Веома брзо била је опкољена и након тешких борби успјела се пробити тек уз велике погибије.
Исти сценарио задесио је и Седму крајишку бригаду, која је на простор Травника стигла убрзо послије: најприје је окружена да би принуђена на пробој из битке изашла потпуно десеткована.
Катаклизмичне посљедице по партизанске јединице на травничком сектору скренуле су пажњу и изазвале озбиљну забринутост у врху партизанског руководства. Лако су закључили да су свему узрок инфилтрирани непријатељски елементи и „цурење“ обавјештајних података. Одлучили су да шпијуна идентификују и онемогуће.
Надмудривање два обавјештајца
За ову операцију одређен је капетан Стојићевић, који је као „теренски радник“ упућен у Травнички партизански одред. Наредна два мјесеца провјеравао је биографије руководилаца и теренских радника овог одреда – на крају без резултата или неке опипљиве наде да је на правом пут за изврши повјерени задатак. Тек послије једног „намјештеног“ усташког напада наишао је на прави траг. „Опет иста ствар. Шта ли само изводе да ми је знати…“, био је коментар једног борца, који је заинтеригирао Стојићевића да се детаљније распита о овом непријатељском „фингирању“.
Установио је да их усташе скоро свакодневно „нападају“ на начин да испале тек по неколико рафала на јединице одреда, а потом се повлаче. Међутим, у случајевима када наиђе нека друга партизанска јединица тим подручјем, то више не буде само маневар: тада силовито и одлучно крену, створе се веома брзо око ње, што по правилу не прође без тешких губитака…
Вјероватно је детаљнија анализа обавјештајне коресподенције везане за пристизање других партизанских јединица у травнички сектор бацила свјетло сумње на опскурне активности обавјештајца Травничког партизанског одреда поручника Звонка. Стојићевић је дошао до закључка да би једино он могао да буде та особа која се све вријеме погубно „поиграва“ са партизанима на травничком терену. Поново је провјерио Звонкову биографију и овај пут примијетио „рупе“ у њој…
С друге стране, двомјесечно присуство капетана Стојићевића у одреду и његов ненаметљив захтјев да га повеже са теренцима у Травнику – и код лажног поручника Звонка побудило је сумње да се око њега стеже обруч.
Посебно је подозрив био према обавјештењу штаба Десете дивизије – да ће на подручје Травника доћи два батаљона којима он треба да обезбиједи смјештај. Вјеровао је да је ријеч о „намјештеној“ директиви, која треба да на испит стави његову обавјештајну лојалност.
О томе је лично и хитно реферисао свом шефу, пуковнику АБВЕР-а Паулу Зиглеру у Травник. Заједно су разрадили план како да надмудре партизанске обавјештајце. Одлучили су да овај пут „заиграју двоструко“ и батаљонима Десете дивизије омогуће да униште три усташке чете. На њихову жалост, поступили су баш онако како је предвиђао капетан Стојићевић…
Прецизне податке о планираном нападу усташа на приспјеле партизанске јединице поручник Звонко доставио је здруженом штабу ова два батаљона. Тачни обавјештајни подаци допринијели су потпуном уништењу усташких јединица. Настало је славље у којем поручника Звонка, умјесто похвалама за заслуге, изненађују хапшењем…
Код њега налазе и легитимацију АБВЕР-а на име Рудолф Шлајхер-Зен. Уз његово име је наведено да је тада имао чин капетана њемачке војне обавјештајне службе.
Партизански заповједни кадар није био дорастао шпијунским бравурама њемачког обавјештајца који је двије и по године био инфилтриран у њихове редове – и чији је конспиративни рад само у травничком сектору директно узкоровао велика страдања партизана.
Овако дуг обавјештајни „стаж“ међу партизанима заоштрава питање – гдје би се све у ратним догађањима тих година на овом подручју могле открити љепљиви трагови мреже коју су плели његови вјешти прсти (?!). И друго, још важније: колико је разних „поручника Звонка“ вршљало по јединицама наших ослободилачких покрета, а да њихова улога никад није раскринкана (?!).
Иза кулиса па и најкрупнијих политичких и ратних догађаја често стоје способни обавјештајци, који повлаче конце. Службене историје понекад заборављају на њих – више воле да приповиједају о славним биткама и херојским погибијама…
Приредили: Милан Путица / Раде Савић (Извор: Војни магазин „Центурион“, Београд, 2005.)
