Планирани панорамски точак у Подгорици, без обзира на степен дехуманизације простора, који ће несумњиво остварити, захтијева и због саме намјене, нарочиту анализу за лоцирање, без обзира што је у питању мобилна структура, оцијениo је декан Архитектонског факултета Светлана Перовић.
Она сматра да је било неопходно истражити како ће се нови просторни феномен, у овом случају артифицијелна просторна инсталација, одразити на визуелну перцепцију корисника простора, поготову ако се смјешта у улазној зони Универзитетског кампуса и непосредно уз споменик Св. Петра Цетињског.
-Неопходно је било испитати економску одрживост пројекта на конкретној локацији, намијењеној за најављену сврху. Избор локације за овај, у свијету препознат, туристички атрактиван, профитабилан садржај, репрезентативан до нивоа спектакла и просторног репера, нарочито се истражује. Појављивање једне инсталације овако динамичне природе сугерише у најави њену ауторитативну улогу, поготову због просторних димензија, капацитета корисника и опсервационих изазова, рекла је Перовић.
Улазна зона Универзитетског кампуса, како је додала, тим пројектом добија непланирано већу концентрацију корисника попримајући ненајављено манифестациони карактер.
–То додатно усложњава тренутак из разлога што је дискутабилан визуелни квалитет структуре која се имплементира, поготову што лоцирање исте добија епитет улазне капије у Универзитетски кампус. Несумњиво, ради се о комплексном питању, које треба да одговори на есенцијално важан однос актер- простор-догађај. Свака просторна манифестација, а поготову она која представља реплику универзално прихваћеног технолошког продукта, ослобођеног оригиналности и иновативности, захтијева посебну пажњу приликом инкорпорирања у постојећи контекст, објаснила је Перовић.
Указује и да су бројни примјери градова који посједују панорамски точак. Према њеним ријечима, континуирано се потенцира конкурентност у погледу остваривања димензионалних и технолошких предности приликом инсталирања предметне структуре у локалне контексте.
–У том погледу препознатљиви су Лас Вегас, Сингапур, Лондон, Њујорк, Осака, Пекинг и други. Оно што је специфично за овај просторни експеримент, творца Џорџа Фериса из 1893. године, јесте да до данас није значајно измијенио иницијални карактер, па се поставља питање универзалне трајности, с обзиром да су у питању претежно реплике оригинала унапријеђене технолошким могућностима, које се појављују изнова у разним градовима свијета. Неопходно је напоменути да се ове структуре претежно постављају на обалама, забавним, тематским парковима односно отворенијим локацијама, поготову што је у питању врло наглашена визуелно-просторна детерминантна, која треба да обезбиједи адекватан акустички, визуелни и други комфор, објаснила је Перовић.
Према њеним ријечима, важно је преиспитати утицај нове структуре на спољашњу просторну цјеловитост и визуелни просторни квалитет, али и утицај окружења на комфор унутар просторних јединица структуре односно самог опсервационог протокола.
–Сасвим је сигурно да се ради о специфичном просторном феномену, експерименту, који подразумијева нарочиту аргументацију. Не бих се радовала чињеници да студентима овакав програмски садржај постане главна понуда у склопу Универзитетског кампуса. Жао ми је што нема више сарадње између универзитета и других институција. Неопходно је инсталирати иновативна рјешења, информативне интерактивне павиљоне и пратеће садржаје примјерене студентској популацији, који би се идентификовали на улазу и сваком сегменту универзитетског кампуса, које би осмишљавали наши студенти, сарадници, професори у колаборацији са другим факултетским јединицама, нагласила је Перовић.
Она наводи да примарни корисници Универзитетског кампуса, студенти, морају имати посебан сензибилитет за обликовање амбијента у којем проводе значајно вријеме и треба им дади шансу да обликују простор према својим потребама.
–Несхватљиво је да је Архитектонски факултет искључен из било каквих активности које се тичу обликовања јавног простора, па и сопственог, закључила је Перовић.
Извор: ЦДМ
