Ускоро друго издање капиталне српске националне студије «СРПСКО БЛАГО У БЕЧУ
И ВУКОВА ПРОДАЈА СРПСКИХ РЕЛИКВИЈА»
Пише: Велиша Марковић
Ускоро ће у издању «Горских видика» из Павловграда (Даниловграда) бити објављено друго издање капиталне српске националне документарне студије «СРПСКО БЛАГО У БЕЧУ И ВУКОВА ПРОДАЈА СРПСКИХ РЕЛИКЦИЈА» на 450 страна у луксузном тврдом повезу. Подсјећамо, прво издање ове значајне студије објављено је 2019. године и за свега 7 дана тираж (1000 примјерака) је распродат, што је куриозитет на нашем тржишту књиге.
Аутор др Петар Милатовић Острошки је послије напорног научно-истраживачког рада у Аустријској националној библиотеци, Универзитетској библиотеци и Библиотеци конгрегације Мехитариста у Бечу систематизовао и хронолошки прецизно обрадио (почев од 10. вијека) 159 српских средњовјековних рукописа са: кодиколошким описом, временом писања, врстом писма, садржином, врстом повеза, записима, сигнатурама, илуминацијама, украсима, домаћом и страном литературом за сваки рукопис, као и по неколико фотографија у боји уз опис сваког рукописа, као и документарна објашњења како су рукописи из српских манастира и цркава, као и Хиландара, доспјели у Аустријску националну библиотеку, Универзитетску библиотеку и Библиотеку манастира Мехитариста у Бечу, било као ратни плијен, или продајом и заоставштинама.
У посебном поглављу Старе српске књиге штампане у Бечу др Петар Милатовић Острошки доноси преглед са описом огромног броја вриједних 350 књига које су штампане у Бечу у току XVII, XVIII, XIX и XX вијека, а без којих се не може замислити историја српске књижевности, мада је највећи дио ових књига широј јавности непознат.
Српској штампи у Бечу др Петар Милатовић Острошки такође је посветио велику пажњу, почев од Славено-сербског магазина Захарија Орфелина; Сербски повзедневниа новини које су у Бечу од 1791. године штампали грчка браћа Публије и Георгије Маркидес Пуљо; Славено-сербски вједомости које је од 3. августа 1792. године у својој штампарија штампао Стефан Новаковић; Новине сербске из царствујушчега града Вијене које су уређивали Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић и које су излазиле до краја фебруара 1822. године у Бечу, све до Гласа Срба, Српских видика, Србослова у XX и Словословља у XXI вијеку.
У посебном поглављу Петар Милатовић Острошки је детаљно обрадио рад штампарија које су у Бечу штампале српске књиге ћирилицом и то: Курцебокову штампарију, Штампарију Стефана Новаковића, штампарију Мехитариста и штампарију Гласа Срба, са прецизним списком 350 објављених књига.
Милатовић је такође велику пажњу у својој документарној студији посветио продаји српских средњовјековних рукописа, србуља и других реликвија бечком Двору, прецизно наводећи које је све од 46 средњовековних рукописа продао Вук Караџић у периоду од 1856. до 1858. године, као 4 средњовјековна рукописа које је послије очеве смрти продала Вилхелмина (Мина) Караџић; као и прецизан списак јеванђеља, октоиха, псалтира, молитвеника, требника, минеја, часловаца, дакле, товаре србуља и старих књига које су у Беч слали: Вук Поповић, свештеник из Рисна и Вук Врчевић, учитељ из Будве, Димитрије Поповића из Сомбора, прота Михајловић из Сремске Митровице, Георгије Петрановић из Задра, Јанко Кусовац из Ријеке Црнојевића, прота Марковић из Шида, прота Милан Јоксимовића из Сарајева; Новицу Церовића из Дробњака поп Вука из Грбља; а такође је објавио и великих списак ондашње развијене трговачке мреже преко које се српско благо из српских цркава, манастира и Хиландара неодговорно крчмило и продавалко у Русији, Њемачкој, Словачкој, Чешкој, Енглеској и, што ваља посебно нагласити, Милатовић је , на основу документације прецизно означио који је средњовековни српски рукопис и када постао ратни плијен у бројним ратовима за последњих 500 година.
Како је у уводној ријечи аутор истакао, он није имао намјеру да каже задњу реч, већ да овим документарним дјелом олакша посао будућим истраживачима који се неће односити маћехински према расутом српском благу по свијету.
„С обзиром на то да је Вук Караџић продао 46 старих српских рукописа бечком Двору, а његова ћерка Вилхелмина (Мина) 4 рукописа, никако не значи да је ова књига атак на личност и дело Вука Караџића, већ објективно презентовање чињеница. Уосталом, да Вук Караџић и његова ћерка нису својевремно продали огроман број рукописа ондашњој Дворској библиотеци у Бечу можда ниједан од њих данас не би постојао, већ би нестали у току два светска рата и после другог свјетског рата у време комунистичког једноумља”, истакао је др Петар Милатовић Острошки.
Извор
Словословље
http://www.slovoslovlje.com/2023/06/uskorodrugoizdanje.html#more
