Арцибискуп барски од почетка XI века носио  је назив „Primas Serbiae”. Имала је 12 жупа са око 20.000 верника. Каптол није имала, него два консултора. (1)

Први хрватски католички конгрес одржан  је септембра 1900. у Загребу. Срби католици у Дубровнику као либерали били су против јачања утицаја католичке цркве у хрватској политици. Зато су осудили учествовање представника  хрватских странака из Дубровника (Коста Војновић, каноник Анте Лиепопили, …) на конгресу у Загребу, сматрајући то служењем хрватском клерикализму. (2)

Прота Михаило Медаковић објавио је 1901. у београдском часопису „Хришћански весник” своје виђење : „Рад конгреса у Загребу открио нам је, јавно то, да језгро хрватскоримског свештенства вишег и нижег реда споразумно са одличним Хрватским свјетовњацима топло жели, да види остварену и папину свјетску државу и Великохрватску државу, …. и сви посјетиоци  Загребачког конгреса желе, да сви поданици будуће уображене “Велике Хрватске” буду католички пук”. (3)

Папа Лав XIII на тражење хрватских бискупа својом булом од 1 августа 1901. променио је намену и назив Завода Св. Јеронима у Риму. Завод се називао  „Илирски завод Св. Јеронима”. То је промењено у „Колегиј за образовање и усавршавање свештенства са источне јадранске обале” и назван је  „Завод Св. Јеронима за хрватски народ”. (4) У завод су долазили свештеници из бискупија и надбискупија : загребачке, бањалучке, барске, дубровачке, хварске, которске, крижевачке, крчке, мостарске, поречко-пулске, сарајевске, сењске, сплитске, шибенске, задарске и тршћанске. (5)

Промена је изазвала одушевљење код Хрвата. У Загребу је 8 септембра 1901. због тога одржана велика прослава. Двојица главних говорника  на прослави били су праваши књижевници Еуген Кумчић и Аугуст Харамбашић. (6) Биограф браће Радић, Звонимир Кулунџић писао је да су „хрватски врли родољуби” у свом „претјераном хрватовању” славили папин потез : „Они су широм читаве Хрватске инсценирали (удесили)  читаво народно весеље и почели ствари постављати тако да се чак и “свемоћни свети отац папа ставио на страну Хрвата и почео отворено радити за велику Хрватску”. (7)

Папина одлука изазвала је  протесте у Црној Гори. Лујо кнез Војновић је као црногорски опуномоћени посланик при Ватикану заједно са арцибискупом барским и примасом српским Шимуном Милиновићем заступао 1901-1902. Црну Гору и Србе католике у спору око словинског завода Светог Јеронима у Риму. (8)  Они су посетили  папу са службеним захтевом Црне Горе да се исправи неправда према Србима католицима. У Дубровнику је завладала узбуна међу Србима католицима. Папи је преко кардинала Рамполија био послат телеграм са потписима 307 Срба католика. У телеграму је писало :  „Нека се удостоји Ваша Еминенца поднијети на ноге пресветога оца папе Лава XIII. изразе жалости Срба католика, житеља старе дубровачке државе, из града и околице, што је у бреве-у, којијем се је свето-јеронимски завод преустројио, било мимоиђено српско име, које по повијеснијем исправама и народнием традицијама и обичајима у странама на које се бреве односи сасвијем превлађује.” Протестовали су и далматински аутономаши. Аутономаши из Задра који су живели у Италији упали су у Завод. (9) Група Далматинаца међу којима је био и један црногорски римокатолички каноник  је 29. августа 1901. заузела завод и преко римске штампе тврдила да је св. Столица искључивала Далматинце из новог хрватског завода, па су протестовали против  „тог незаконитог акта”. Тражили су помоћ италијанских власти истичући да је  „Свето Седиште тако поступило на штету Далматинаца, нарочито оних талијанске народности”. (10)  У листу „Црвена Хрватска” о тој теми  :  „Неколико Далматинаца у Риму настањених силом уђоше у хрватски завод и узеше га у посјед. Том приликом послаше иредентистичке брзојаве талијанском краљевском пару и у Задар”. Дубровачка општина је због тог упада упутила два протестна телеграма потписана од Пера Чингрије један министру спољних послова Аустро-Угарске Голуховском а други кардиналу Рамполију. Општина је протестовала „проти насилноме освајању хрватскога завода светојеронимскога са стране непознатих наметника”. И дубровачко католичко свештенство је упутило писмо папи 7 септембра 1901. у коме се између осталог тврди : „… Из новина ових посљедњих дана сазнајемо како неки странци у Заводу св. Јеронима у Риму наводе да се крши људско и божанско право, … Али изазвани овим не можемо него да – заједно са свима којима су црквена права неповредива и одредбе римског бискупа свете – изразимо своје незадовољство и дигнемо глас противљења таквима, те то изражавамо овим писмом. … “.  (11) Француска и Русија су се на молбу Црне Горе и Србије подржале Српска права. Мађарски министар-председник Шел био је у име Мађарске против промене назива. У писму министру Голуховском 9 августа 1901. противио се реорганизацији завода. Објављивање папине буле изазвало је узбуну у мађарској и аустријској штампи. Италија није хтела да прихвати да је завод „за хрватски народ” исто што и стара „илирска установа” св. Јеронима. Нису хтели признати екстериторијалност гарантовану „илирској установи” новој хрватској установи. (12) Црногорска делегација је добила подршку италијанске и српске владе. (13) Папа је морао да промени ранију одлуку и црногорском књазу и влади  је упутио 7 марта 1902. изјаву да се ће се завод поново звати илирски, надбискупу барском признају се сва права и све користи, … имат ће право предложити заједно са истим бискупима кардиналу протектору једног члана у управно веће завода, … припада право наредити питомцима Барске надбискупије учење “српског” језика ћирилским писмом. (14) Павле Ровински је писао : „Црна Гора је тријумфовала  и имала је основа да триумфује, јер ја не познајем други пример у историји папства да је непогрешиви папа мењао своје решење. Није могуће не дивити се томе што је папа учинио концесије Црној Гори и Србима католицима”. Хрватска страна била је у шоку. У Загребу су студенти одржали састанак. Било је чак предложено да се у знак протеста и огорчења покрене прелажење на православну веру. Изгласано је да се састави споменица којом би се захтевао повратак хрватског имена. (15)

По Хенриху Барићу заслуге за повлачење папске одлуке имало је и писање Фабрисовог „Дубровника”. Уредник српског листа „Дубровник” Антун Фабрис је у једном свом чланку истакао : „Светојеронимски спор трајао је пунијех седам мјесеци. Оволико трајање његово показује, да то не бијаше чиста вјерско-црквена ствар, већ да се под плаштом вјере и цркве скривао народни шовинизам и непријатељска струја против слободе и самоопредјељења српскога народа на Балкану. … Против такога недјела бјеше једнодушно устала цјелокупно јавно мнијење пламенијем просвједима; тому се је просвједу затим придружила и српска дипломатија Црне Горе, потпомогнута владом братске Србије да код св. Столице извојшти не само задовољштину већ и право српскому имену и српскому народу на Светојеронимски завод. Неколико мјесеца водила је српска дипломација у вјечном Граду неравни бој. Појава црногорскијех изасланика, Луја кнеза Војновића и барскога надбискупа Шимуна Милиновића у Риму изазвала је у извеснијем круговима нерасположење и непријатељске осјећаје. …  Ми се од срца радујемо потпуноме успијеху Црне Горе, и честитамо њезинијем изасланицима, што су знали и умјели до побједе довести српско начело : башка вјера, башка народност, те пред лицем цијеле Европе посвједочити, да Српство није конфесија већ народност, као свака друга на западу. Ето, у чему ми видимо најјачи и најзнаменитији успјех српске дипломације.  … Срби католици на Приморју, које имамо част заступати, у првом реду веселе се овому сретному ријешењу светојеронимскога спора, јер им је с најмјеродавније стране признато право на опстанак, које су им до сада бискупи и свећенство у име вјере не само нијекали већ и водили страшну борбу против њих, особито у Дубровнику. Од сада очекујемо пунијем правом, да ће бискупи и свећенство сљедовати примјер папе Лава XIII, и да неће више сметати Србима католицима у њиховој борби за народна права, која су основана на историји и на науци.” У другом чланку је истакао : „ … Главна добит од светојеронимскога спора јест признање католичкога Српства у јужном Славенству са стране св. Столице. У редовитијем приликама то признање не би имало толикога значаја, као што га данас има; а што га пак данас има, то треба да захвалимо фанатизму попова велико-хрвата. Усред заглушне и дивље хајке против српскога имена у овијем странама, признање из Ватикана дјеловало је, и унапријед ће још јаче дјеловати, ако будемо људи и ако устрајемо у борби. Узалудна ће пак бити сва признања, ако се не узумијемо с њима послужити, и ако крепко и одважно не наставимо започети рад. …  Српски противници би хтјели да Срби буду једина изнимка у Европи, да само код Срба буде вјера обиљежје народности. … “ (16)

Због недостатка средстава арцибискуп Милиновић није остварио своју идеју о отварању сјеменишта у којем би се образовао кадар који би чинио језгро „уједињења српства и слоге Југословенске”. Арцибискуп Милиновић је после краће болести преминуо 21.3.1910. Сахрањен је у својој задужбини цркви св. Вида у Бару. Свечану мису држао је которски бискуп Франо Ућелини–Тице уз учешће тада тек основаног барског пјевачког друштва „Братимства”. (17) Срби католици тежили  су уједињењу са Србијом. Поводом Уједињења 1918. др. Никола Добречић изјавио је: „Ја никад не заборављам да сам примас српски, и ја сам готов све учинити, само да наше племе дође до остварења наших народних идеала, до нашег уједињења. … Ја сам већ до сада у овоме правцу радио код нашег народа све три вјере и свуда сам наишао на одличан одзив“. Говорећи о томе времену др. Никола Добречић истакао је : “као ватрени поборник уједињења први ишао у Рим као изасланик покојног тадашњег регента Александра и Министра вјера Алауповића и да сам ја испросио да најпрво Св. Столица признаје нашу Југославију”. Када је питање постављања београдског надбискупа постало актуелно крајем 1923. године влада Николе Пашића истакла је као кандидате арцибискупа барског др. Николу Добречића и которског бискупа др. Франа Ућелинија-Тицу. (18)  О активностима пре Првог светског рата, среско поглаварство у Котору доставило је 14. јула 1924. Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС. извештај : „Разне владе и државе које су прошлих вјекова Боком владале настојаху свим силама да ослабе, униште и потисну српски елеменат који није могао сносити туђи јарам. Аустрија, која је задуго Боком владала, проводила је ту политику аустријску у највећем опсегу. Да би  што већи резултат и циљ своје политике постигла, она је преко католичких свештеника, професора и чиновника, који нијесу били Бокељи, пробудила међу Бокељима вјерску мржњу и несношљивост, а задњих  40 година распирила је и племенску мржњу и борбу, стварајући од католика Хрвате, који су јој слепо служили и били оруђе … Да би смањила број српског племена, населила је доста страног елемента, наравно католичког, од којег је опет створила Хрвате … .“ (19)

После стварања Југославије хрватски националисти су заједно са делом католичког клера наставили своје активности на асимилацији Срба католика и стварању велике Хрватске. За њих Срби католици као ни Буњевци нису уопште постојали. Загребачки клерикални и франковачки листови „Католички лист“, „Хрватска смотра“, „Независност“ … напали су српско име у титулару Арцибискупије барске и Примасије српске. У име Примасије српске одговорио је 1929.  дон Стјепан Марковић, Србин католик, консулторски савјетник и секретар Арцибискупије барске. Истицао је да барски арцибискупи нису били само примаси Србије него „читаве Србије“, односно свих српских земаља. Такође је истакао да је и књаз Никола увидео важност Српске примасије : „Он је код Ватикана постигао такав успјех и просто рећи триумф, да му се читав свијет дивио. Он је послао у Рим  надбискупа Милиновића и грофа Луја Војновића, који су четворомјесечним радом постигли то да се углед Црне Горе у свијету дигао много више него иза које њене славно добивене битке. Књаз Никола је успио да се призна Барској  митрополији чисти српски карактер, но не само то, него чак и да се дугим низом вјекова освјештано Српско приматство у Бару још једном најсвечаније потврди“. И то тако што је папа 7. марта 1901. свечано издао „документ с којим се Српском примасу Милиновићу и његовим насљедницима потврђује право, вјековном славом овјенчано Српско примаство“. (20)

Залагањем др. Николе Добречића 20. јуна 1935. отворено је Арцибискупско сјемениште Примасије Српске у Бару. Приликом освештења сјеменишта Примасије арцибискуп је изјавио да је „био и јест увијек највећи пријатељ свог народа без разлике вјере“. Сјемениште је великим делом финансирала Краљевина Југославија. Радило је до 1941, када је због рата распуштено. После рата 1945. барски арцибискуп је безуспешно покушавао да га обнови. Др. Никола Добречић основао је при Арцибискупији сиротиште и забавиште. У забавиште су била уписана деца све три вјере. Најсиромашнијим ученицима је на дан св. Саве упућивао помоћ преко школа. (21)

Срби католици учествовали су на католичким прославама упркос тежњама хрватских клерилалаца да их претворе у хрватске манифестације. Клерикални лист „Народна Свијест” представио је то као јединство католичких редова. За њих је то била потврда да се у хрватском католичком народу успешно ради на остварењу циљева Католичке Акције у Домагојском и Крижарском покрету.  На Дубровачки Еухаристијски конгрес дошли су ходочасници из Цавтата бродом „Цавтат”. Др. Никола Добречић боравио је у Дубровнику на Еухаристијском конгресу 14. 7. 1937. На Теофоричној процесији био је праћен од Рока Мишетића и градоначелника Руђера Брацановића.(22)

У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М. Грацић из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. У листу „Дубровник” објављена је представка писана у очи Видовдана 1939. „Једна потреба и једно право Срба католика” послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена Арцибискупу Барском и Примасу Србије, претсједнику владе и министарствима Правде и Просвете у Београду. У представци се износи : „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов: Позната је вриједност Соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије. …Католички Епископат је заузео негативни став према Соколству. …Али дјеца из мјешовитих бракова изошташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко. Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко. Па други примјер : у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист „Благовест”, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског имена у тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази : да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији, иде насупрот интенцијама Српског Народа.” У одговору на ову представку једном од њених аутора др. Грацићу 23.6.1939. др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве”. (23)

Већ је било касно, споразумом  Цветковић-Мачек 26.8.1939.  створена је  Бановина Хрватска. ХСС је користећи власт у Бановини Хрватској појачао прогоне југословенских националиста, Срба католика и сокола. Хрватска штампа тражила је  да се Бановини припоје области у којима су живели Срби католици. У полемикама са хрватском штампом Срби католици су се позивали на  Примасију српску. У чланку „Далматински Срби католици” од лица које се потписало као Србин католик у књизи Маре Ђорђевић Малагурске „Буњевка о Буњевцима” приказана је укратко повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике. (24) У чланку „Дубровачке масе и хрватско име” од Александра Мартиновића  у листу „Дубровник” који је за Бановине Хрватске  излазио у Котору  разматрала се подршка католичке цркве хрватској пропаганди : „ … У службу Старчевићеве великохрватске идеје била се ставила и католичка црква. Она је проповиједала да је припадник хрватског народа сваки онај католик који говори српским језиком. …Те отада и поједини Дубровчани почињу се називати Хрватима, идентификујући народност и вјеру, наиме мислећи да је једно исто : хрватство и католичанство, а српство и православље, не знајући да има и Срба, католика, што признаје и сама Света Столица, и то још од давнина, још 1067, када је основана српска католичка арцибискупија. …Према томе, хрватство Дубровчана није плод њихове националне свијести, већ одјек великохрватске  политичке пропаганде, а то није ни хрватство српског католичког становништва у Босни, Далмацији, Лики, Сријему, Славонији  и Бачкој.“(25)

После Другог светског рата на власт су у Југославији дошли комунисти. Папа Павле VI  преименовао је завод у хрватски 22 јула 1971. као „Папински хрватски Завод Св. Јеронима”.(26) То је било време маспока у Хрватској и касније упада групе усташких терориста у земљу. Брионска Југославија није реаговала на то.

Срби католици у српским земљама били су на удару римокатоличких клерикалаца, као и Аустро-Угарске монархије. Настојањима католичке цркве да од католика који су говорили српски постепено створе Хрвате супроставили су се Срби католици у Дубовнику, Далматинци и Црна Гора. Пошто је папа променио назив завода у хрватски, католички живаљ у српским земљама је то могао да схвати као захтев највећег ауторитета у католичкој цркви који је сматран за непогрешивог да постану Хрвати. Због тога је била бурна реакција Далматинаца и Срба католика.  Уз помоћ великих сила представници Црне Горе успели су да пониште одлуку папе. По Х. Барићу заслуге за повлачење папске одлуке имало је писање Фабрисовог „Дубровника”. Хрватским масама и католицима који су говорили српски у овом случају доказано је да ни папа није непогрешив, и да мора да повлачи своје одлуке. Иако су претрпели пораз римокатолички клерикалци нису одустајали од својих циљева ни за време Југославије. Овај пример успешне борбе у прошлости  указује нам да не треба одустајати од борбе за права свог народа ни кад си знатно слабији. Прилике се мењају током времена. Иако су велике силе утицале на папу да промени одлуку, на то су их подстакли  локални протести против папине одлуке.  Срби католици тежили су уједињењу са Србијом. Сматрајући Соколство за цемент у темељима Југославије масовно су пришли соколима. После стварања Југославије  хрватски сепаратисти су заједно са делом католичког клера наставили своје активности на асимилацији Срба католика и Буњеваца.  Нападали су српско име у титулару Арцибискупије барске и Примасије српске. У име Примасије српске одговорио је дон Стјепан Марковић, који је истакао да је књаз Никола увидео важност Српске примасије. Пред хрватским притиском Срби католици су се све више ослањали на Примасију српску. Залагањем др. Николе Добречића 20. јуна 1935. отворено је Арцибискупско сјемениште Примасије Српске у Бару. Сјемениште је великим делом финансирала Краљевина Југославија. Срби католици из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. За то је већ било касно. Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. створена је  Бановина Хрватска.   После Другог светског рата на власт су дошли комунисти.  Арцибискупија барска и Примасија српска нашли су се у првој половини 20 века у средишту борби између Срба католика и хрватских клерикалаца око интеграције  Срба католика у Хрватску нацију.   Под влашћу комуниста  почело је стварање црногорске нације. Они који су себе сматрали Србима позивали су се на Примасију српску и  истицали њену древност.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

  Напомене :

1. „Јубиларни зборник живота и рада Срба, Хрвата и Словенаца 1. 1918-1928”, II део, издање матице живих и мртвих СХС, Београд, 1929, стр. 639, 640;
2. Влахо Бенковић „Дубровачки Срби-католици и „нови курс у хрватској политици 1903-1905.”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 220;
3. Вељко Ђурић Мишина, „Варнава патријарх српски”, Београд, Савиндан 2009, стр. 166;
4. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 207;

1. Др. Никола Жутић, „Завод св. Јеронима-илирски, српски, југославенски или хрватски (1453-1901)”, „Српска слободарска мисао“, Београд,  јул-август 2011, бр. 4, стр. 40;

6. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 207;

1. Др. Никола Жутић, „Завод св. Јеронима-илирски, српски, југославенски или хрватски (1453-1901)”, „Српска слободарска мисао“, Београд, јул-август 2011, бр. 4, стр. 26;

8. Растодер Шербо,Јасмина,„Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991, стр.112,113, 163;
9. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 207, 208, 384;
10. Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека”,  „Српска слободарска мисао”, Београд, јануар-децембар 2012, бр. 1-6, стр. 106;
11. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 183, 208;

1. Др. Никола Жутић, „Завод св. Јеронима-илирски, српски, југославенски или хрватски (1453-1901)”, „Српска слободарска мисао“, Београд, јул-август 2011, бр. 4, стр. 41;

13. Влахо Бенковић, „Дубровачки Срби-католици и  „нови курс” хрватској политици 1903-1905.”,  „Дубровник”, Дубровник , 1990, бр. 1-2, стр. 212;
14. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 208;

1. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 209, 210;
2.  „Изабрани чланци АНТУНА ФАБРИСА”, скупио и предговор написао д-р Х. Барић проф. Универзитета у Београду, , Издање „Дубровника” Београд 1940, стр. XV, 49 – 55;
3. Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”,  Будва 1991, стр.  112-115, 163; Иван Јововић, „Из прошлости дукљанско-барске надбискупије”, Бар 2004, стр. 193-195;
4. Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”,   Будва 1991; стр. 18, 47, 62, 90, 91, 112, 113; Љубодраг Димић, Никола Жутић, Римокатолички клерикализам у краљевини Југославији 1918-1941, Београд, 1992, стр. 126.
5. Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека“, „Српска слободарска мисао“, бр.1-6, Јануар-децембар 2012, Београд, стр. 108;
6. Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека“, „Српска слободарска мисао“, Београд, Јануар-децембар 2012, бр.1-6, стр. 110;
7.  Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”,   Будва 1991; стр. 18, 47, 62, 90, 91, 112, 113;
8. „Дани незапамћеног вјерског и народног славља”, Личне вијести, „Narodna svijest”,  Дубровник, 23 Српња 1937, бр. 32, стр. 3, 6;
9. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”,  Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1; Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”,   Будва 1991; стр.112-115;
10. Србин католик, „Далматински Срби католици“, Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија, Суботица,1941,  стр.101-102;
11. Александар Мартиновић, „Дубровачке масе и хрватско име”,  „Дубровник”, Котор-Дубровник , 22 фебруар 1941, бр.8, стр.2;
12. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 210;