Пише: Иван Милошевић
И након 76 година наши преци са пожутјелих фотографија још увијек се не враћају међу своје. Часни припадници Љеворечког батаљона основаног крајем 1941. године са основним циљем да бране села од комуниста и њихових лијевих и десних скретања и даље немају своје мјесто у породичним представама својих потомака. Још увијек и након 76 година потомци часних официра и војника Љеворечког батаљона, једне од првих националних војних јединица у окупираној Црној Гори, стиде се да кажу гдје су им и ко су им били преци и шапатом о њима говоре, а понеки о томе неће ни да чују. Понеки су толико задрти активисти ДПС-а да би прије признали да је земља равна плоча, него да су им преци били у четницима!
Захваљујући Милошу Војиновићу, публисцисти који се већ деценијама бави истраживањем Другог свјетског рата, у прилици смо да објвимо списак припадника Љеворечког батаљома Андријевачке бригаде. Када прочитам списак видим да мојих Милошевића има у толиком броју да се ни лупом не може наћи неки мој братственик који није био у четницима. Крајем рата је долазило до преласка у партизане, али на почетку рата и све тамо до 1943. године они су били у саставу Љеворечког батаљона. Када сам прочитао овај списак као да сам прочитао родослов Милошевића. Мало кога нијесам нашао у Љеворечком батаљону, односно већину тадашњих Милошевића између 16 и 60 година.
Нека је слава мојим Милошевићима и осталим војницима Љеворечког батаљона који су се борили за своје идеје, односно за краља и отаџбину и за то дали своје главе. Већина њих нестала је у словеначким јамама током маја 1945. године. Нека је слава и покој немирној и невиној убијеној души!
