Павле Ђуришић од Црне Горе до Лијевча поља
- 02/01/2015
Преписка између генерала Михаиловића и потпуковника Ђуришића од децембра 1944. до марта 1945. године. Њихов сусрет на Вучјаку. Шта се дешавало у селу Мајевац? Шта је истина о наводном нападу на Тузлу? Михаиловићев проглас поводом Ђуришићевог одласка. Шта је Ђуришић одговорио Рачићу?
Пише: Милослав Самарџић
Повезани чланци:
Лијевча поље
Павле Ђуришић мења страну
Зашто се Ђуришић повукао у Босну?
После дуге паузе, Ђуришић се јавио Дражи 15. децембра 1944. године. Своје одсуство објашњавао је на следећи начин:
Био сам и остајем веран идеји Равне Горе. Сав мој рад у вези са Енглезима носи печат заједничког, а никако сепаратног рада. За ово имам и писмених података… Али ни Врховна команда ни министар нису остали верни националном народу и борцима Црне Горе и не посматрају све покрајине подједнако.
”Писмени подаци” били су заправо саопштење Националног комитета за Црну Гору, Боку и Стари Рас, основаног 19. новембра. Председник комитета био је Вукашин Вукашиновић, а секретар Митар Митровић, док је за почасног председника изабран митрополит Јоаникије. Посебно је наглашено да су у рад комитета укључени и борци за уједињење Црне Горе и Србије 1918. године.
Дража није ни стигао да реагује на ову релативно добру вест, када је 20. децембра са Ђуришићеве радио станице добио следећи радиограм од потпуковника Блаже Гојнића:
Ђуришић услед изнурености и болести предао ми команду, а од њега нисам добио никакву директиву за даљи покрет, јер каже да их није добио од Врховне команде. Стигли смо са 7.000 бораца и 2.000 избеглица на Цер (код Мојковца – прим. аут). Куда да даље кренемо. Има великих тешкоћа у току кретања. У стопу ме прате шест бомбардера, за које се верује да су Титови. Стално бацају бомбе и летке. У тешком сам положају. Ђуришић болестан и изнурен, али способан да командује са коња. Одбија да даде ма какве директиве и упутства. Код официра и војника ово изазвало револт. Постоји бојазан да се све распе и дође у герилу. Имам 150 рањеника. Јавите новости у погледу наше ситуације у унутрашњости и ван земље.
Овај документ значајан је јер показује да Ђуришић никога – па чак ни Гојнића, који је био његов заменик – није упућивао у своје намере. Дража је 22. децембра писао потпуковнику Мирку Лалатовићу, начелнику Оперативног одељења Врховне команде:
Добро је што сте јавили Блажу Гојнићу да ступи у везу са Остојићем. Хвала Богу да се једаред сложимо. Обрадован сам садржајем депеше комитета, али ништа не разумем Ђуришићеву болест, као ни то што неће да Гојнићу даде директиву у погледу покрета.
Два дана касније, Дража је писао и Националном комитету за Црну Гору, Боку и Стари Рас:
Уз осећање захвалности на поздравима и верности интелектуалаца Црне Горе, Боке и Старог Раса, дубоко сам ганут високом свешћу националне и интелектуалне Црне Горе. С вером у победу наше праведне ствари поздрављам Национални комитет поздравом: За краља и Отаџбину, слобода или смрт!
Да ли зато што је слутио да ће Ђуришић наставити за Немцима, или не, тек, Дража је 25. децембра питао пуковника Петра Баћовића да ли они поправљају пругу Горажде – Фоча. Баћовић је вероватно одговорио одречно, јер му се два дана касније Дража поново обраћа по овом питању: ”Ера Раонић је лично видео када су Немци оправљали пругу Горажде – Фоча. Проверите још једном.”63 Тога дана, 27. децембра, Баћовић је писао Дражи о Ђуришићу:
Павле нам јавља да је делом избио у Пријепоље. Иде са Немцима. Јавља да ће код Бијелих Брда напасти Немце где намерава да се одвоји од њих.
Као што смо видели, Ђуришић је и раније најављивао да ће напасти Немце, нарочито у радиограмима Остојићу. Љотићев изасланик Ратко Парежанин пише како се ових дана у редовима Ђуришићевих јединица ширила вест да је наредба за напад на окупатора стигла из Дражине Врховне команде. Та наредба изазвала је ”делиријум од весеља, љубили су се људи између себе”, пише Парежанин, који није начисто да ли су гласине о нападу на Немце ширили комунисти, или ”Павлови интелектуалци”. О потоњима он каже: ”Ми (љотићевци – прим. аут) смо и у њиховим очима, бар с времена на време, били `фашисти`, `нацисти`… На махове изгледали смо им црни, додуше, можда не баш онако и онолико како нас је гледао највећи део интелигенције у Србији, али ипак…” Парежанин даље пише да су Немци чули ”за овакве вести и комбинације” и да га је пуковник Мовес ”замолио” да на то ”сасвим озбиљно” скрене пажњу Ђуришићу, што је он и учинио. Ђуришићу није веровао, међутим, ”умиривало” га је што у долини реке Таре нема ”стотину хиљада” четника из Србије, без којих ”војвода Павле неће улазити у авантуру”.65
Од напада поново није било ништа, али се као поуздано може узети да су ове Ђуришићеве најаве утицале на одлуку Немаца да га оставе у Горажду.
На Остојићево питање шта је истина о оставци коју је наводно дао, Ђуришић је одговорио 26. децембра, саопштавајући и њему да ће напасти Немце:
На захтев официра мог штаба остао сам да обављам дужност и даље. Разлог мог напуштања није болест, већ чисто став Врховне команде према мени. Хоћу да јој докажем да ми није стало до положаја. Стигао сам са челом у Пријепоље и продужавам за Прибој и Рудо. На тој линији да се састанемо што пре. Бр. 11 ја ћу да нападнем око Бијелог Брда…66
У међувремену, потпуковник Душан Смиљанић, командант Шумадијске групе корпуса, очекивао је појачање за нови напад на комунисте према Калиновику. Пуковник Остојић писао је 4. јануара 1945. Смиљанићу да се ”споразумео” са Ђуришићем, као и са потпуковником Драгославом Рачићем, командантом Церско-мајевичке групе корпуса, ”о заједничком раду према Калиновику”.67
Сутрадан, 5. јануара, Дража је добио извештај од свог изасланика пуковника Луке Балетића:
Остојић и ја састали смо се са Рачићем и Павлом. Конференција је успешно обављена у духу планова Врховне команде. Потврда слоге и јединства и очувања што јаче оружане снаге изнад свега.68
Истог дана јавио се и Остојић, рекавши да Ђуришић има ”7.500 одличних бораца, али су уморни, па им треба неколико дана за одмор и преформирање”. Док се не одморе, писао је даље Остојић, правац према Пљевљима затвараће Пљеваљска, Чајничка и Летећа бригада ”Босна”.69
Наиме, за Ђуришићевим трупама кретали су се делови 3. ударне дивизије, који ће 9. јануара заузети Чајниче, док су истовремено из правца Херцеговине надирали делови 29. дивизије. Ђуришић је 6. јануара писао Остојићу:
Данас сам унеколико завршио формирање и вечерас упућујем један пук у правцу који си нагласио. Где да упутим муницију, јави.70
Остојић је одговорио Ђуришићу 7. јануара:
Пошто се твој напад уопште није испољио, а јуче су нас комунисти напали са две бригаде, то смо се после огорчене борбе… повукли на Дрину. Људство је неспособно за борбу, преморено и без муниције.71
Остојић је такође писао да му ни четници из Србије нису помогли. У следећој депеши тражио је помоћ од Рачића и Смиљанића. Осмог јануара Баћовић обавештава Дражу да се ”никако” не може сложити са Остојићем. ”Ја никакве блокове не могу и нећу да примим”, писао је он, објашњавајући на који блок мисли: ”Остојић, Балетић и Новаковић отишли су код Павла”.72
Истог дана Дража пише Балетићу и Ђуришићу да му дају тачне податке о избеглицама, ради обезбеђивања смештаја за њих на северу Босне. А ово је Дражин радиограм Ђуришићу од 11. јануара:
У прво време избеглице ћемо сместити у област српских села Требавске Посавине. Треба радити на томе да се најлакшим путем те избеглице тамо и упуте.73
О војним питањима, Дража је писао Ђуришићу 17. јануара:
Ви са Вашим снагама улазите у јужну групу, која треба да држи област Калиновик – Горажде – Фоча.74
У међувремену, Ђуришић је 9. јануара обавестио Остојића да се Немци ”брзо повлаче долином Лима”, а 11. јануара да су напустили Пријепоље и да ће те вечери вероватно отићи и из Прибоја. ”На Цигли и Бијелим Брдима врше црвени снажан притисак”, писао је даље Ђуришић, закључујући: ”Према томе, не смијем ићи између Метаљке и даље, јер се могу наћи сам између Лима и Дрине. Стога се морам пребацити преко Дрине.”75
Сличан радиограм Ђуришић 12. јануара шаље и Дражи, додајући да испред себе има три целе и делове четврте комунистичке бригаде.76
Нови извештај о Ђуришићу Дража је добио од Баћовића, 15. јануара:
Павле се повукао у правцу Вишеграда. Сву стоку у Вишеградском срезу реквирирао. Павле мобилише Вишеградски и Чајнички срез путем силе. Мобилисани беже, а нарочито из Чајничког среза.77
О потпуном напуштању ове области први је писао Остојић, 21. јануара:
Немци ће напустити Дрину кроз неколико дана. Црвени врше притисак са југа, истока и севера. Хране и крова за овако велике снаге нема, те је опстанак овде немогућ. Због овога сам решио у споразуму са Павлом и Рачићем у присуству Балетића да кренемо на север јер је то једино решење да одржимо ово што имамо.78
Истовремено, Дражи је писао и Рачић:
Драги мој Чича. Молим вас као Бога да са Павлом Ђуришићем идем код Леке (потпуковника Дамјановића – прим. аут) на Мајевицу. Гарантујем да ћемо Вам нас три тамо створити праву војску и направити такве успехе, који ће бити од велике користи по нашу ствар и који ће све задивити. Примите овај мој предлог, преклиње Вас увек одани Рачић.79
Ђуришић се јавио Дражи сутрадан, 22. јануара:
Немци су напустили потпуно Црну Гору, Санџак и Источну Босну до Дрине. Сам тамо нисам могао остати… Сада се налазим у срезу Сребреничком и Рогатичком. Црвени групишу снаге. Овде ми је немогуће остати због исхране. Имам један случај самоубиства због глади. Морам напустити терен па ма где ишао. Највећи проблем за мене представљају избеглице, њих око 1.200. Ако би (се) ово негде могло сместити, ја бих са најмањим србијанским снагама ишао преко Дрине ка Ваљеву и Чачку да се не дозволи Титу мобилизација снаге у Србији.80
У ствари, саме су остале јединице потпуковника Душана Смиљанића, које ће на север кренути последње, иза Ђуришићевих и Рачићевих колона. Даље на западу, у околини Сарајева, и даље су се налазили одреди пуковника Петра Баћовића и Гојка Бороте. ”Нестабилности Остојићевој ја се чудим. Изгледа да га Павле није добро примио”, писао је Дража Баћовићу 23. јануара. А ово је Дражина реакција на масовно повлачење на север, из радиограма Рачићу послатог истог дана:
Откуда сада испаде да и Павле Ђуришић иде према Мајевици. Ништа ја то не разумем у погледу Павла. Из Ваше депеше 26 први пут сазнајем да и Павле треба да иде на север, чија је то идеја?
Остојић је имао да оствари план тамо доле на југу, па није ни покушао да се тај план оствари. Дакле, за Вас и Смиљанића дао сам правац у јучерашњим депешама. Треба да наиђете на Средње, понављам Средње и да собом поведете остали део штаба Врховне команде и Централни комитет.81
Када је сазнао да су црногорске јединице на путу за Источну Босну, а после низа молби, нарочито од стране капетана Нешка Недића, Дража је одлучио да позове на север највећи део шумадијских јединица. У овој области требало је да остану Остојићеве и Ђуришићеве јединице, ојачане Церско-мајевичком групом корпуса. У последњи час Дража је одобрио полазак и Рачићу, али невољно, што видимо из његовог радиограма Баћовићу од 26. јануара: ”Рачић, Павле Ђуришић, Остојић и Балетић кренули су на север без мога наређења. Морам их примити, а Ви да останете тамо и да радите по директивама, које сам Вам дао”. Истог дана Дража је критиковао Остојића:
Не слажем се са Вашим наређењем да Баћовић крене на север. Наредио сам Баћовићу да остане на своме месту и својој просторији и да тамо ради по мојим наређењима. Утолико пре што велики број босанских и херцеговачких снага остаће на своме терену, а другојачије не треба ни да буде. Убудуће овакве одлуке без моје сагласности не можете доносити.82
Тога дана Баћовић је добио још један радиограм од Драже:
Не одобравам да Ви сами са Вашим снагама идете на север. Када буду дошле Рачићеве и Павлове снаге ставићу их непосредно под своју команду за акције у Источној Босни…
Мобилишите све до последњега. Сви крајеви које држите морају се одржати. Док је раније била манија трчања на југ, сад је наступила манија бекства на север. Жалосно, али истинито. Код наших старешина не влада више разум, него инстинкт самоодржања.
Останите на своме месту, не напуштајте крајеве, јер Ваши војници иначе неће желети да напусте своје крајеве. Са покретним снагама бићу у стању, онда, да нападам и да притичем у помоћ тамо где треба комунисте потући.83
Ђуришић је 27. јануара јавио Дражи да је заузео Кладањ, а Остојић 1. фебруара да је ”са Павловим снагама” стигао у област Возуће. Рачићеве јединице тада су биле у долини реке Криваје.84
Колоне које су долазиле са југа Дража је усмеравао на фронт Грачаница – Градачац, где су се налазиле јединице из Србије. Међутим, 3. фебруара он сазнаје за Остојићеву и Ђуришићеву намеру да нападну комунисте у Тузли. Пошто месец и по дана раније није успео напад на Тузлу са много јачим трупама, Дража је тога дана писао Остојићу:
Свака Ваша самостална акција према Тузли представљаће праву авантуру и упропашћавање наших снага… Све србијанске и Павлове снаге морају да се претходно поставе на простору од Грачанице преко Градачца до Жабара. После тога да се изврши мобилизација Требаве и Озрена, па тек после тога општи напад заједно са Мајевицом на Тузлу.85
Депешу сличне садржине Дража шаље и Ђуришићу, додајући:
Наредио сам Остојићу и Рачићу да најкраћим правцем преко озренских положаја дођете до сједињења са нашим снагама у простору између Грачанице и Градачца.86
Међутим, Ђуришић није одговорио. ”Не јављате се никако”, писао му је Дража 8. фебруара. У наставку, Дража преноси Ђуришићу радиограм његовог помоћника, капетана Душана Арсовића:
Арсовић из Сарајева јавља следеће: 7. фебруар. У Сарајеву сам већ три дана. Радим за смештај избеглица са Љубом. Љубо увек исти. И једнима и другима сметња, па сам Љубу саопштио да је Павле на збору смењен и да Гојнић води ствар.87
Није познато ко је Љубо, али свакако је реч о особи из редова зеленаша, којој Ђуришић није био по вољи.
У међувремену, Дража је сазнао да је Ђуришић кренуо према Тузли јер су га позвали Немци, који су намеравали да преотму од комуниста ово место и потом ту сместе црногорске јединице и избеглице. Немачки 724. пук 104. ловачке дивизије је без потешкоћа заузео Тузлу 9. фебруара, из правца Зворника. Два дана касније, Дража је писао пуковнику Балетићу:
Чули смо да је бр. 11 заузео Тузлу. Тамо има много заробљених партизана насилно мобилисаних из Србије. Преко Павла радите да нам се ти насилно мобилисани предаду и упутите их нама долином Спрече ка Кожухама.88
Али, управо када су Ђуришићеве претходнице стигле у близину Тузле, Немци су одлучили да је напусте. Врховна команда Вермахта обавестила је 10. фебруара Команду Југоистока да се не могу довести појачања из Мађарске, како је то раније планирано, па се ”намере према тузланском басену… неће због тога моћи реализовати”.89
Овим је, уместо очекиваног одмора, Ђуришићево људство изложено још једном узалудном маршу. Будући приморан да се врати натраг, Ђуришић се 15. фебруара јавио Дражи, понашајући се као да није добио неколико последњих радиограма. ”Из депеше коју сте упутили Остојићу видим да сте наредили да се јединице крену правцем Грачаница – Градачац”, писао је он. Касније истог дана Ђуришић се јавио још једном, тражећи одступање јединица са најповољнијег простора за смештај, како би ту могле да се одморе његове трупе. На најповољнијем простору налазила се управо Врховна команда, са болницама и позадином. Ђуришић је писао:
Јединице и народ који маршују већ 80 дана и трпе све тешкоће, а јединице воде непрекидне борбе, морају се одморити. Место за одмор мора бити негде близу, јер болест и умор од људства и народа онемогућавају ми да их даље водим. За тај одмор најповољнија је десна обала реке Босне од Добоја до Модриче. Уколико на тој просторији има неких делова и јединица, молим наредите да се повуку даље и дубље од ове линије, како не би дошло до нагомилавања војске и до сукоба између јединица…90
Ђуришић је очекивао сукоб са другим четничким јединицама због сурових реквизиција. У наставку извештаја, он те реквизиције образлаже на следећи начин:
У току покрета имао сам великих незгода у погледу исхране. Народ не да ништа, чак ни за болеснике ни рањенике. Српски народ је у овом погледу много гори од муслиманског и католичког живља… Стога су принуђене јединице да саме путем интенданата врше реквизицију. Војску морам хранити и то добро хранити, без обзира ко је какве вере и што се са тим одузимањем хране губило. Сејем лешеве по Босни, а да сејем и због глади, то не могу дозволити.
Када је стигао на Озрен, 12. фебруара, потпуковник Смиљанић је писао Дражи:
Озренци су дивни, братски нас примили. Црногорци у овим крајевима страшно поступају и чине незамишљен намет народу, чији борци озлојеђени овим, напуштају положаје да би заштитили домове. Примера ради наводим: Једна јединица из села Пекленице захтева 20 товара сува меса, 12 волова, 200 пари опанака и много жита. И Рачићеви нису далеко измакли. Потребно је хитно предузети мере.91
Ситуација се по овом питању стално погоршавала, па је Дража више пута упозоравао Ђуришића. Тако му је 28. фебруара писао да су по његовој ранијој заповести села До, Трњани, Глоговац, Подновље и део Мајевца одређена за смештај тешких рањеника и болесника. Међутим, Ђуришићеве јединице дошле су у ова села, избациле тешке рањенике и болеснике на снег и заузеле њихова места. Дража наставља:
Рањеници и болесници већ три дана умиру напољу под ведрим небом. Поједини болесници и рањеници већ су били смештени по кућама, па су их ипак здрави борци Ваших јединица избацили напоље, као нпр. из школе у с. Доњи Трњани. Одмах им најхитније наредите да се ова села уступе за болнице и пошаљите човека да то уреди, јер поједини борци прете оружјем, па чак и старешине, а ја сам наредио да се сваки сукоб избегава. Најхитније известите ме на личност шта сте предузели по овоме.92
Већ 2. марта Дража је писао Ђуришићу како су његове реквизиције омеле исхрану свих трупа. Сељаци више нису смели да шаљу запреге, јер су их Ђуришићеви људи успут отимали.93
Тога дана Дража шаље Ђуришићу и једно опширно писмо, на основу жалби делегације мештана из села са леве обале реке Босне, односно из позадине. Ово је била територија Вучјачке бригаде 2. средњобосанског корпуса, чији борци су, чувши за поступке црногорских јединица, почели да напуштају положаје како би заштитили своје породице. Мештани су ”уложили протест” код Драже ”и изнели следеће”:
1. Како појединци тако и јединице врше насиља и без икакве милости одузимају све што нађу за исхрану. Појединцима није довољно што имају хлеба и с хлебом, него захтевају и оно што није неопходно да имају за исхрану, а што ни домаћини, иако су код својих кућа, не користе себи за исхрану.
2. Једној жени са седморо деце појели су све што је имала, а потом тражили кокошке. Када није могла то да им пружи, истерали је из куће и после запалили шталу…
5. Врло тежак утисак остављају појединци на рањене и болесне који леже на путу уместо у кући, гледајући како се појединци шетају путем са девојкама под руку и забављају на свој начин.
6. Избацили су из куће једног тешког болесника без очију а другог без ноге и оставили их да леже на друму уместо да су овима уступили своје собе. То је страховито деловало како на мештане, тако и на остале болеснике, да су протестовали и грдили све од реда. Када су им се Вучијачани обратили и указали на то, они су се опет позвали да само слушају Ваша наређења. На њих није деловало ни бол ни патње рањеника и болесника, ни молбе људи, да уступе свој стан за смештај ових болесника, већ су и даље остали упорни и тврдог срца.
7. Нарочито је делегација истакла да док се Вучијачка бригада налази са својим борцима (на положају), дотле Ваши људи залазе по кућама где нема мушке главе, пљачкају и одузимају све што нађу за храну. Вучијачани кажу, нека Ваши људи добијају храну са десне обале р. Босне, или пак нека подесе своје понашање и начин па ће и тамо моћи добити нешто хране, мада је тај крај опљачкан и попаљен од усташа.
8. Поједини иду толико далеко да из свог личног оружја убијају домаћинима или по путу свиње, кокошке и осталу живину и употребљавају то за своју исхрану, док рањеници и болесници немају ни најпотребнију храну, а камо ли такву храну, као што себи прибављају појединци на горе изложени начин.
9. Они који су се сместили по кућама, од домаћина захтевају да им сваког јутра припреми белу кафу, иначе ако им се то не спреми прете да ће све живо побити. Код једног домаћина дошло је неколико њих и питали га има ли шта да се једе. Домаћин је одговорио да има проје и сланине. Но са тим они нису били задовољни, и почели су да га псују и да га грде, претећи му да ако нађу око куће живину и друго, да ће и њега и све живо побити.
10. Отворено живом речју и делима пропагирају противу Драже и наше организације, а нарочито противу србијанских јединица зато што ови нису хтели да дођу у Црну Гору да их помогну у борби против комуниста. Даље, окривљују србијанске јединице да су оне криве не само за улазак комуниста у Србију, него и за овлађивање Црном Гором. Делегација тврди, да ово што износе ови Ваши људи, не иде у прилог ни јединицама Црне Горе и Старога Раса ни шумадијским јединицама, већ иде у прилог нашим непријатељима – комунистима, којима се овим чини неизмерна услуга за пропаганду против нас.
11. Команданта Вучијачке бригаде Бранка Ковачевића називају комунистом и прете му као таквом, иако ми је врло добро познато да он није такав. Из овога се јасно види, да ове претње потичу једино из разлога, што они у Вучијаку не могу добити све што траже, не увиђајући да и сам Вучијак нема и трпи, а оно што даје, одваја од својих уста.
12. Депутација тврди, да је Ваш брат Васа одузео једна кола, која су била мобилисана за превоз болесника и да их је вратио тек на интервенцију Бранка Ковачевића.
13. Отимају коње, волове, кола и све остало, и када се оде код команданта за интервенцију и да се жале, командант им одговара, да његови војници знају шта раде, и неће у то да се упушта, а када им покаже моје наређење, они одговарају: ”За мене Дража и Срби не представљају ништа, ја знам само за Павла и моје Црногорце”.
14. Свуда и на сваком месту огорчено говоре да су они лепо могли из Црне Горе преко Албаније да оду за Грчку, али их је звао Дража, и ето сад се овде мучимо и патимо. Међутим, то је скроз нетачно, јер вас ја нисам позвао и баш напротив веровао сам да ћете остати у Црној Гори. (Ову реченицу Дража је прецртао, па је уместо ње дописао руком: ”Међутим, Ви најбоље знате како је ствар текла”; обе реченице су читљиве – прим. аут.)
Предња излагања делегације Вучијака упућујем Вам и препоручујем Вам да их добро размотрите и увидите и сами да се оваквим поступцима и начином рада може само нашкодити нашој општој ствари, а никако користити. Поред тога ово може навући само мржњу браће Босанаца према браћи Црногорцима, а ја сам мишљења, да ако је икада било време да се браћа сложе, оно је данас дошло.
Настаните да се ови немили случајеви и односи изгладе што пре, да међу браћом што пре завлада слога, разумевање и братска љубав, да бисмо снажни и јаки могли да тучемо свога заједничког непријатеља.94
5. УОЧИ ПОКРЕТА
Још док су Ђуришићеве колоне биле на путу према северу Босне, 31. јануара, Дража је својим делегатима у Словенији, мајорима Маровићу и Јевтићу, писао да спреме прихват црногорских избеглица, ”да би Павле овде остао”.95 Дража се поново обратио двојици мајора 15. фебруара:
Слажем се са тиме да Павлове избеглице сместимо тамо код Вас, а Павлова војска да остане овде код нас. Радите да се Павлове избеглице приме. Најхитније известите о резултату.96
У радиограму од 20. фебруара Дража пише Маровићу и Јевтићу како рачуна на њихову ”велику умешност” да ”на сваки начин” издејствују пријем 2.000 избеглица из Црне Горе, као и 1.000 рањеника и тешких болесника из Србије. ”Шта год учините известите шта сте учинили. Известите, врло је хитно”, стоји на крају ове депеше. Од љотићеваца, али и директно од Ђуришића, мајори су добијали другачије информације, које су се сводиле на то да и црногорским трупама треба омогућити одлазак у Словенију. Зато им је Дража 23. фебруара писао:
Павле није пред капитулацијом то је лаж, понављам лаж. Потребно је његове избеглице извући, то је истина, али само избеглице. Кад ми можемо да останемо, могу и браћа из Црне Горе. Извештавајте ме о свему шта Вас Павлова станица обавештава.97
Тога дана војвода Доброслав Јевђевић писао је Дражи из Словеније да на доласку Ђуришићевих јединица раде и Немци. ”Нојбахер пристао сада да прихвати Павла овде”, стоји у Јевђевићевом радиограму.98
Дража је и Јевђевићу наредио да предузме потребне мере за пријем црногорских избеглица, напомињући да не дозвољава одлазак војника. А војводи Момчилу Ђујићу Дража се по овом питању обратио 6. марта:
Важно је час пре да се отарасимо Павлових избеглица. Само тако бићемо способни, када се њих ослободимо, за операције великог стила. Учините све што можете да их час пре примите тамо.99
Док је покушавао да збрине црногорске избеглице, Дража је наређивао Ђуришићу да своје трупе пошаље на фронт, поред осталих јединица. Ђуришићеве дивизије налазиле су се или у позадини, или у области Добоја, који су држали Немци. Међутим, он је одбио да изврши Дражино наређење од 21. фебруара, с образложењем да се сво његово људство већ налази у борби против комуниста. Стварни разлог одбијања наредбе крио се у намери да се црногорске јединице не задржавају у Босни, већ да се што пре пребаце у Словенију. Ђуришић је то саопштио Дражи касније истог дана, у следећем писму:
На дан 21. фебруара ове године одржана је у штабу ове команде конференција којој су присуствовали потчињени ми команданти и командни персонал штаба, као и известан број виших официра. Циљ конференције био је разматрање ситуације у којој се сада налазе јединице Југословенске војске у Отаxбини…
Како су сви присутни били упознати са намерама Врховне команде о даљем раду са овим прикупљеним трупама Југословенске војске у Отаxбини, а пошто су претресена сва актуелна питања, донета је одлука, да се овим путем упознају Врховна команда и остали команданти са територије Србије и других крајева, са гледиштима Националног комитета за Црну Гору, Боку и Стари Рас (пошто су његова гледишта истоветна) и присутних чланова конференције и да им се изнесе следеће:
1. Непријатељске снаге које се налазе на територији Босне, а које ће кроз кратко време бити сконцентрисане а вероватно и ојачане за одлучну борбу са тежњом уништавања прикупљених трупа Југословенске војске у Отаxбини, бројно су јаче и материјално боље снабдевене, тако да свако даље продужење борби под овим околностима води уништењу наших трупа.
2. Наше снаге услед дугих маршева и слабе исхране, преморене и физички изнемогле услед доста великих губитака… нису у стању да продуже борбу под оваквим околностима ни са најмање изгледа на успех.
3. Трупе са територије Црне Горе, Боке и Старог Раса имају поред себе велик број избеглица (жена, деце и стараца) према којима су морално обавезне и приморане да један део својих снага увек држе одвојене за обезбеђење свих избеглица…
4. Да је потребно снаге са којима располажемо сачувати од уништења, док наступе повољнији моменти за агресивније продужење борби, односно до промене курса политике у нашу корист.
5. Да је док не наступи моменат агресивнијег продужења борбе и промене курса политике у нашу корист, потребно све прикупљене трупе на подесном месту склонити, преорганизовати и преформирати, одвојити избеглице од трупа, болесне и изнемогле лечити, попунити спремом и другим материјалом, извршити прикупљање и уједињење свих снага под командом Врховне команде, па у даном моменту, када ће нам и годишње доба ићи на руку, предузети једну јачу акцију којом ћемо политичку јавност у иностранству заинтересовати и натерати да приступи решењу нашег унутрашњег питања онако како диктирају интереси народа.
6. Да је најпогодније место за одмор и припрему трупа западни део наше државе.
7. Да је потребно одмах прећи са свим трупама на леву обалу р. Босне и упутити се у том правцу најбржим могућим средствима и највећом брзином, како би за одмор и припрему имали што више времена.
Предње се доставља с молбом да се одмах извршењу ових предлога приступи.100
Гледиште Националног комитета за Црну Гору, Боку и Стари Рас, на које се Ђуришић позива, било је следеће: ако Врховна команда не прихвати да се избеглице и војска пребаце у Словенију, Ђуришић је овлашћен да их пребаци по свом нахођењу.101
Дража је одговорио тек 3. марта, после безуспешних покушаја, да ступи у лични контакт са Ђуришићем. Његов одговор гласи:
У принципу за вођење трупа не сматрам да стојим ни под каквим седницама виших војних старешина нити политичких тела која смо образовали. У томе смислу влада пуна сагласност између мене и Централног комитета. Не слажем се да Ви командујете својим трупама на тај начин што ћете се подвргнути одлукама на седницама виших војних старешина. Вама је познато да војни савети и војне конференције су највеће зло у рату.
Под тачком 8 одлуке коју сте ми доставили, одбијам одлучно да Врховна команда није ништа радила у погледу избеглица, болесника и рањеника.
У вези закључака у послатој ми одлуци, обавештавам Вас следеће:
По тач. 1 ми смо предузели све за пребацивање, смештај и исхрану избеглица, болесника и рањеника на сигурно подручје наше државе. Што та ствар до сада није још решена није наша кривица, јер треба и времена да се та ствар уреди.
Под тач. 2 је чист диктат Врховној команди да нареди концентрацију свих снага у западном делу наше земље где се може реорганизовати, одморити и оспособити за даљу борбу. Волео бих да знам која је та просторија. Ако је то Словеначка, онда ја тамо не могу наредити концентрацију борбених снага из разлога што је крај сиромашан, јер нема хране, и даље што одлазак тамо политички сада за нас био би катастрофалан, јер би значило служити окупатору. Тамо и кад би сада ишао, ишао би чисто као илегалан и тамо би се борио противу комуниста и других непријатеља нашег народа. Према томе ни тамо нема одмора. Ако је то крај око Бањалуке, онда нам предстоје исте борбе као и овде, с том разликом, што овде имамо више могућности за снабдевање… Иста ми област Бањалуке стоји на расположењу – она нам не гине – а одавде нећу да идем ако не морам.
У 3. тач. послате ми одлуке поставља ми се ултиматум да је потпуковник Павле Ђуришић овлашћен од комитета Црне Горе, Боке и Старог Раса да сам са својим трупама иде на терен најподеснији одакле ће највише користити општој ствари. Не примам овај диктат за себе, а потпуковнику Павлу Ђуришићу стоји на вољу како ће он у овом случају поступити, јер га у томе не могу спречити, нити хоћу. Једино што тражим то је, да ако већ хоћете да одете по својој вољи, онда да ми се да времена да привучем трупе да Ваш досадањи фронт преузмем.
Неопходно је потребно да потпуковник Павле Ђуришић дође к мени, јер убудуће нећу примати никакве одлуке оваквог садржаја, а које би биле донете на скуповима виших војних старешина као потпуно противне војним правилима.
Што се тиче националног комитета интелектуалаца Црне Горе, Боке и Старога Раса, ја сматрам да не стојим под њиме у погледу вођења трупа. Њихов рад и надаље има бити политички, на опште добро као што је и рад Централног националног комитета, који се у војне ствари не меша, а увек у томе погледу има поверење у мене.
Ја тражим да се операција започета на дан 2. марта о.г. доврши, а у погледу мојих оперативних даљих намера, потпуковник Павле Ђуришић биће упознат код мене лично.102
У међувремену, Ђуришић 23. фебруара обавештава Остојића како ”Арсовић није ништа урадио” и како га је сада послао у Руданку, ”да ту покуша”. У селу Руданка код Добоја налазили су се Немци. Ђуришић наставља:
За сада стрпите се и сачекајте ту на положају док не расчистим дуел са Врховном командом. Предлажем ти одговор на њихову заповест. Понео је Бандовић. Обавестио сам и остале команданте. Јавио се Баћовић. Пита где сам и како би до мене дошао. Каже да је кренуо са 2.000. Дао сам му одговор.
Јавио се телеграфиста Ђујића и каже да је Ђујић на путу и да ће за нас бити све у реду. Од Парежанина још нема ништа.
Останите где сте. Није искључено да ми скренемо и поред Саве између Дервенте и Брода.103
Према томе, Ђуришић је тактизирао према Врховној команди док не стигне помоћ од Немаца, или неког другог, за прелазак преко усташке територије. Уз Остојића придружио му се и Баћовић, почетком марта на Вучјаку. Према мемоарима капетана Милоша Куреша, Баћовића је пратило око 1.000 бораца. Из Требињског корпуса дошла је само Курешова Билећка бригада. Командант Невесињског корпуса, капетан Милорад Поповић, имао је на Вучјаку ”пар стотина бораца, углавном Гачана”. Поповић и Куреш причали су о новонасталој ситуацији и одлучили су да остану уз Дражу. Најпре је Поповић отишао у Врховну команду да то саопшти, а онда је Дража, ”у пратњи неколико коњаника и пјешака”, дојахао у Баћовићев штаб. Пред свима, Баћовић је свечано изјавио: ”Ми смо с тобом од првог дана и остаћемо уза те до последње капи крви и до задњег даха”. После пригодног говора Дража се вратио натраг, а Куреш описује шта се онда дешавало:
Кад је Дража отишао, приђе ми Петар Баћовић и рече: ”Зашто сад нијеси рекао да одлазиш са Павлом?” Ово ме раздражило, али се уздржах и рекох: ”Ми Херцеговци остајемо са Дражом”. Тада ми Петар шапну као у поверењу: ”Мој Милоше (тако ме је редовно звао у посљедње вријеме, јер су Билећани чинили гро његове војске а и сада нас је овдје било преко шест стотина) ово је историјски моменат. Дража сада не може да напусти земљу, већ ће он касније за нама, а присиљен је од војске да то сада не објелодани. Је ли ти јасно?” ”Па, тако ми реци”, одговорих и одмах се нађох са Милорадом Поповићем. И он је био убијеђен у оно што је Петар мени рекао, а било је очито да је Баћовић с њиме о томе раније разговарао. Та ”тајна”, као што се касније испоставило, није била истинита, већ обична измишљотина Петра Баћовића. Тако се ми Херцеговци нађосмо с Павлом Ђуришићем и кренусмо у неизвјесност и погибију.104
Ђуришић је настојао да му се придруже и остали команданти и практично све јединице. ”Примио сам од Ђуришића позив бр. 39 којим позива све команданте да следе његовом поступку, тј. да крену са јединицама преко Босне и даље”, обавестио је о овоме потпуковник Душан Смиљанић Дражу 24. фебруара.105
Дража је истог дана одговорио уједно потпуковнику Смиљанићу и пуковнику Љуби Јовановићу:
Командант Црне Горе и Санџака потпуковник Павле Ђуришић доставио је појединим командантима група корпуса и корпуса неки закључак, неке своје самозване конференције. Увлачећи у ту конференцију и покрајински комитет за Црну Гору. Цео овај акт представља конфузну збрку свих могућих преувеличавања и предавања на милост и немилост Немцима. Нарочито својом тачком 6 и 7. Врховна команда и Централни национални комитет не само да се са овим не слажу, него и не одобравају овај поступак и изричито осуђују као израз крајње малодушности. Чича.106
Тих дана била је у току комунистичка офанзива на Грачаницу. Дража је 25. фебруара тражио од Ђуришића да ”најхитније интервенише” према положају Сиједи Крш, уз прекор: ”Вашим ставом доводите у питање толике снаге и толике болнице”. Ђуришић је обећао да ће лично поћи са једном дивизијом и Дража је то најавио мајору Нешку Недићу и пуковнику Љуби Јовановићу. Потом, Дража је од Ђуришића тражио да извести шта је урадио до сада, да ли је вратио Остојића ”са свима снагама отуда”, као и да ли је ухватио везу са трупама пуковника Јовановића.107
Грачаница је пала, а према Дражином распису свим командантима од 26. фебруара, Ђуришић је послао један конфузан извештај: ”Потпуковник Павле Ђуришић увео је своју 5. дивизију на десном одсеку од коте 508 до Сплетене Липе, мада он извештава да му је лево крило на Пребијеном Каму. Међутим за Сплетену Липу извештава потпуковник Младеновић да је држи…”108
Тога дана Дража је писао Ђуришићу два пута. ”Због тога што Вам се нуде повољни услови, Ви бисте морали вршити удар у комунистичку позадину, не чекајући противнапад развученог Младеновића и Љубе Јовановића. Извештавајте стално”, стоји у првом радиограму. Други радиограм гласи: ”Један Ваш потез целим фронтом у правцу истока довео би комунисте у врло тежак положај, а србијанске снаге покретом биле би повучене у напад према југу”.109
Сутрадан, 27. фебруара, Дража наређује команданту Јужноморавске групе корпуса потпуковнику Младену Младеновићу да на десном крилу ухвати везу са Ђуришићем, који је известио да је посео положај Лукавица – Зоњин Вис – Голо Брдо – Пребијени Кам. Из Дражиног радиограма пуковнику Јовановићу види се да је он сумњао и у овај Ђуришићев извештај:
Ђуришић се налази са једном целом дивизијом на простору како Ђуришић извештава од Пребијеног Кама све до к. 508. Ђуришић извештава да нема везе са Вама, а то ме чуди, јер он треба да држи и Брезице и Голо Брдо, и да има везу са Младеновићем на Сплетеној Липи к. 651. Ухватите везу са Ђуришићем што пре.110
Радиограмом од 28. фебруара Дража обавештава Рачића како му је Ђуришић јавио да није могао изаћи на Сиједи Крш, јер су га наводно ”Немци артиљеријском ватром зауставили”. Истог дана Дража пише Ђуришићу:
Жалим што нисте заузели Сиједи Крш, јер би у многоме скратили фронт. Врло је важно да фронт скратимо јер су србијанске снаге веома исцрпљене. Јавите ми када будете готови за напад да кренем и Рачића у исто време… Да ли сте ухватили везу са десним крилом србијанских снага, које се налазе на Сплетеној Липи к. 651. Рачићев корпус стигао је на Дуге Њиве и само чекам на Вас па да кренете у напад, а ја ћу одредити дан и час. Нешко Недић је одржао положај на висини Студенац к. 639.111
Међутим, током дана комунисти су потисли Недићеве и Јовановићеве јединице, па је Дража наредио Рачићу да хитно интервенише. Обавештавајући о томе Ђуришића, он пише:
Ради одржања мостобрана (за прелаз рањеника преко реке Босне – прим аут) наређујем да са својим снагама одмах предузмете напад у два правца на Сиједи Крш: десном колоном на Студенац, а левом колоном на Мраморје… Са мало напора Ви и Рачић можете потпуно поправити ситуацију. Ово се безузловно мора извршити.112
Ђуришић је поново одбио да изврши наређење, с образложењем да нема муниције. Дража му је одговорио истог дана, 28. фебруара:
Ви врло добро знате да бих Вам доделио муницију да је имам. Ви ми непрекидно постављате Ваш услов. Међутим и сама чињеница Ваших снага које су знатне у односу на комунистичке, олакшала би србијанским трупама да одрже положаје. За толико имате муниције… Ми још нисмо извукли све болнице из Посавине, из Скугрића и из Модриче. Створите нам време активним операцијама Ви и Рачић. Немци нам још ометају извлачење на запад.113
Овог дана Дража је позвао Шумадијску групу корпуса из резерве, а Јовановићу је наредио: ”Предузмите све мере да се поврати Мраморје до доласка Рачића”. Напад Церско-мајевичке групе корпуса био је успешан, о чему Дража пише Јовановићу 1. марта: ”Рачић извештава да Сплетена Липа 651 је у нашим рукама”.114
Пошто су кључни положаји одбрањени, Дража је спремао контраофанзиву. Тражио је и од Ђуришића да се прикључи, али он се поново изговарао недостатком муниције, а сада и инцидентом у муслиманском селу Грапска, у које је упала група комуниста и напала црногорске јединице. На ово је Дража одговорио Ђуришићу 2. марта:
Инцидент који се је десио у Турској Грапској не може представљати никакву опасност, јер ту имате читаву 8. дивизију Вашу. Због тога сачувајте хладнокрвност и не дозволите да тај инцидент узима шире размере, нарочито због акције која се врши на дан 2. о.м. противу комуниста.115
Сутрадан у зору Дража обавештава Рачића да су Јовановићеве јединице 2. марта напредовале на целом фронту, настављајући: ”За 3. март наредићу Павлу енергично дејство у правцу истока”. Ђуришићу је писао шта су освојиле Рачићеве јединице, додајући:
У току 3. марта неопходно је потребно да снаге Црне Горе и Старог Раса најенергичније дејствују у правцу истока, како би се постигнути успех што више искористио. Надам се да ћете уложити све да Ваше снаге не изостану у овој операцији.116
Али, уместо о акцији, преписка између Драже и Ђуришића тога дана настављена је о невољама у снабдевању, које су изазвале црногорске јединице. Два дана касније, 5. марта, Дража је писао војводи Јевђевићу: ”Павле Ђуришић је опкољен исувише са људима дешператерима, али сам уверен да ће Павлов здрав разум победити. Ја се одсудно противим да он долази тамо, јер нема никакве потребе, нити је ситуација тако очајна”. Сутрадан, Дража је одговорио Јевђевићу, Маровићу и Јевтићу да не зна за ”црногорског министра Радоњића”, који је стигао у Словенију.117
У радиограму мајору Недићу од 5. марта Дража пише како му је Ђуришић обећао да ће наредног дана ”извршити смену свих србијанских јединица на положају”, и то на 10 дана, како би се оне ”преформирале и обновиле”. Смена није стигла, а Дража је 8. марта писао потпуковнику Рачићу: ”Нећу да наређујем напад, пошто очекујем да нас војвода Павле смени. Љуба Јовановић се данас састао са Павлом и он је обећао да ће данас послати снаге за смену.”118
Два дана касније Ђуришић је послао своју 8. дивизију, под командом потпуковника Вукчевића. Али, дивизија је остала исувише на југу, према Добоју, и имала је свега 900 бораца. Зато је Дража писао Ђуришићу:
Шаљите одмах јаче снаге на Пребијени Кам за појачавање 8. дивизије. Ваших делова има много растурених по позадини, нарочито у Врањаку, где путују без старешина. Наредите да се прикупе и пошаљу у своје јединице на положај.119
Сутрадан, 11. марта, Дража преко Рачића обавештава Вукчевића да је Ђуришић обећао да ће доћи на положај 8. дивизије (Сплетене Липе). Нешто касније, Дража пита Рачића да ли је Ђуришић стигао, додајући: ”Јавите Павлу да дође одмах к мени када сврши рад на положају”.120
Ђуришић није дошао, а иначе је сво време избегавао сусрет са Дражом. У овој области срели су се само једном, тако што је Дража, на молбу митрополита Јоаникија, отишао код њега. ”Ако неће брег Мухамеду, хоће Мухамед брегу”, рекао је тада Дража Ђуришићу.121
Нови радиограм Ђуришић добија 12. марта:
Поручите потпуковнику Вукчевићу да по цену живота има да држи положај. Чуди ме да као виши официр само запомаже за помоћ. Акције има да изводи активне, а не пасивне. Кажите му да није лепо да Кесеровићеви делови нису смењени. Одмах да их смени Вукчевић. Он је одговоран за држање положаја својим животом, јер су позади њега избеглице из Црне Горе.122
Уследила је још једна жалба на Вукчевића, а онда и обраћање Вукчевићу: ”Чуди ме да не разумете положај и да се не умете ангажовати, него само одступате”. Нешто касније, Дража је поново писао Ђуришићу: ”Ваш Вукчевић држи се веома слабо. Потребно је да се предузму хитне акције да би се створило време да се извуку болнице и цео баласт. Ваше избеглице морате упутити на Руданку и Добој”. У четвртом радиограму послатом Ђуришићу 12. марта, Дража пише:
Због погоршања ситуације код Градачца, јер смо Градачац изгубили, отпада комбинација за избеглице ка Посавини. Сматрам да Ваше избеглице и баласт треба одмах пребацити на прелазима код Руданке, по могућству код Добоја, да не би крчили пролазе код Подновља…
Потребно је најхитније да се ослободе Кесерове снаге задржане на Сплетеној Липи и да са Вашим трупама најчвршће осигурате држање фронта. Избеглице код Руданке упутио бих до Чивчија у области Которско и даље према потреби.123
Најзад, Ђуришић је тога дана добио и пети радиограм, који гласи:
У 13 и 50 часова добио сам од Рачића следећи извештај: ”Мој корпус разбио комунисте, повратили смо све положаје”. У вези тога наредите најенергичнији напад свим снагама у циљу овлађивања свима изгубљеним положајима, као и повраћај наших трупа на првобитну линију.124
Ипак, све је било узалуд. Ђуришићеве јединице нису долазиле, као ни Остојићеве и Баћовићеве, а јединице из Србије и из тог дела Босне више нису могле да држе положаје. Зато Дража 13. марта наређује пребацивање на леву обалу реке Босне. Специјално, Рачићу је наредио да узме под своју команду 8. дивизију и да јој не дозволи да се повуче пре времена, како не би ”открила наше намере”.125
Повлачење је још било у току, када је Дража, у 17 часова, добио од Ђуришића следеће писмо:
С обзиром на ситуацију на фронту, о чему су ме известили потчињени ми команданти, а пошто ће се до 22 часа пребацити све болнице, коморе, избеглице и сво неборачко особље, као и позадинске јединице, те да не бих узалудно давао жртве, а поготову када се оскудева у муницији, наредио сам, да се потчињене ми трупе повуку…
О предњем се извештавате ради знања и издавања наређења осталим јединицама.126
По пријему писма, Дража је радио везом хитно наредио Рачићу: ”Безусловно са оружјем забраните да црногорске трупе напусте положаје за време видела, а пре пада мрака”.127
Дража је 16. марта, на левој обали реке Босне, у области Вучјака, обишао црногорске избеглице и рањенике, али Ђуришића није нашао. По повратку у штаб писао је пуковнику Кесеровићу да је Ђуришић без одобрења Врховне команде отишао у село Глоговица ”и даље се ешалонирао дуж пута у правцу Дервенте”. Кесеровићев задатак био је да испита где се у тој области тачно налазе Ђуришићеве, а где остале формације. ”Скрећем Вам пажњу и да Павлова околина покушава да нас разним алармантним вестима покрене и да им следујемо на њиховом путу, јер сами нису у стању да прођу”, стоји поред осталог у овој Дражиној наредби.128
Шта се потом дешавало, видимо из саопштења Врховне команде свим командантима, од 23. марта 1945. године, које гласи:
Према добијеним обавештењима од официра и војника који су успели да се одвоје од трупа Црне Горе и Старога Раса и дођу овде код нас, Павле Ђуришић извршио је формалну издају према народу, краљу и овој команди.
Познати црногорски сепаратиста Секула Дрљевић у току јучерашњег дана обилазио је рањенике и болеснике трупа Црне Горе и Старога Раса у Босанском Броду. Значи да је Павле Ђуришић ступио у везу са њим.
Јединице Требавског корпуса које су лажима и преваром пуковника Ђуре Поповића одведене у састав трупа Црне Горе и Старога Раса, покушале су да побегну и дођу у састав свога корпуса. Нису успели у томе јер их је Павле Ђуришић предухитрио и разоружао.
Из Млавског корпуса побегла су четири официра, и то: поручник Страхиња Ж. Бранковић, потпоручници Душан Ј. Зивлаковић, Светозар Р. Поповић и Драгољуб Ј. Кузмановић. Они изјављују да их је Јагош Живковић преварио да цео Млавски корпус, а са њиме и остале србијанске јединице, по наређењу Врховне команде крећу са трупама Црне Горе и Старога Раса. Као што Вам је познато то је ординарна лаж и средство да задржи људство Млавског корпуса код себе као и да поколеба остале србијанске јединице. Млавци покушавају да се врате уназад, али имају тешкоћа јер су пребачени на леву обалу Укрине, а позади њих се налазе трупе Црне Горе и Старога Раса. Очигледно овај распоред је због тога да не дозволе србијанским и босанским трупама да се врате у своје јединице.
Код мене је дошао и командант Миљевског батаљона поручник Зеловић, који спрема да одвоји Миљевски батаљон од снага пуковника Баћовића и да се прикључи србијанским јединицама.
Трупе Црне Горе и Старога Раса иду под руку са усташама и јавно говоре да су на Вучјак дошли комунисти и да су све снаге Команде Србије разбијене. Због тога су извесни делови трупа Црне Горе и Старога Раса са усташама посели положај Карауле и бацачима туку друм. Ово је довољан доказ да су трупе Црне Горе и Старога Раса ступиле у везу са усташама и да са њима желе да сарађују. Овде је чиста издаја за рачун црногорског сепаратисте Секуле Дрљевића. Црногорци ће ући у састав Павелићевих снага под командом Секуле Дрљевића, а све србијанске и босанске јединице које се налазе тамо биће разоружане.
Поред усмене пропаганде Павле Ђуришић покушава да разара наше редове и да утиче на команданте и јединице Команде Србије. У том циљу, под видом обавештавања, уговорио је са извесним командантима радио везу и преко ње доставља разне измишљотине, лажи и обећања. Ово треба онемогућити и ни један командант од данас не сме и не треба да и даље одржава везу радио путем с Павлом Ђуришићем. Треба му отворено рећи да команданти србијанских трупа не желе више да одржавају везу са њиме.
Не дајте се заварати лажима и сепаратистичким тежњама Павла Ђуришића. Овде је очигледна издаја и то треба свакоме да буде јасно.
Поводом овога образоваћу од свих команданата србијанских трупа Равногорски суд, који ће све ово претрести и утврдити, на основу чега ће Павла Ђуришића лишити чина и огласити га за издајника. О свему овоме обавестиће се све савезничке команде да је Павле Ђуришић са својим трупама прешао усташама и црногорским сепаратистима.
Предње примити к знању и не дати да се лажи Павла Ђуришића увуку у редове наших јединица. Обратити пажњу на положаје које држе према нама и бити спреман на све.
Начелник Штаба Врховне команде,
Армијски ђенерал,
Драг. М. Михаиловић.129
Последње познато писмо некоме из Дражиних формација Ђуришић је послао потпуковнику Драгославу Рачићу, 30. марта 1945. године. Истог дана Рачић је писао Дражи:
Драги Чича,
Од Ђуришића сам добио следећу депешу:
”Веза 151. Увек сте склони неистинама, па и сада. Последњих дана сте пустили крилатице, делили златнике, партијске равногорске чинове и Карађорђеве звезде само да одржите војску и команданте. Зар то није срамота, а историја ће то судити. Лажеш и ти и сви који кажу да сам имао везу ма са ким од усташких власти. Али тачно је да ви служите као заштитници Немцима. Зовете мене и моје команданте дивизија да ме ликвидирате. Плитки сте да се не можете прозрети.
Моји команданти слушају мене и нису им потребне обмане на конференцијама. Нисам тебе и осталу двојицу звао на састанак да донесемо одлуке, већ да учинимо предлог тој нашој команди јер обзиром да сам се ослободио болесних, а и избеглица, хтео сам да видим могућност опстанка овде. Али ваш покушај ликвидације отворио ми је очи. Мојим даљим покретом ја ћу вам доказати све. Шаљем Вам ово ради знања. Ђуриши”ћ.130
Сем приче о наводном покушају ликвидације Ђуришића, у редовима црногорских јединица тада су се пронели и гласови да су их два пута напали Дражини четници: једном Вучјачка бригада, што је лично Дража демантовао, и једном нека непозната јединица. Капетан Милош Куреш пише како су му одмах по доласку на Вучјак Црногорци саопштили ”да су на том положају у току протекле ноћи преживјели мучки напад од непознатог непријатеља”. Куреш наставља:
Већ тада ми је изгледала невјероватна прича Црногораца да их је неко напао на том положају, јер се нигдје није могао примјетити било какав траг борбе. Касније ће ми постати јасно да су ту причу, у којој су додали да су их напали србијански четници, измислили управо зеленаши у редовима Павла Ђуришића.131
Војин Јаничић пише и о гласинама да је било планова да се ликвидира Дража. Једне ноћи, у селу Колибе у области Дервенте, његова јединица је поставила заседу. Нико није наишао, а када је заседа скинута, ”сазнадосмо да смо ту чекали да убијемо Дражу”. Јаничић је навео шест живих сведока за ову трвдњу, међу којима и Милоша Ковача, команданта Кривошијског батаљона.132
Генералу Миодрагу Дамјановићу, команданту Истакнутог дела Врховне команде у Словенији, Дража је 1. априла писао:
Највеће штете ћете имати ако Вам Павле дође тамо. Борбену вредност не представља никакву. Његово људство крајње деструктивно.133