Пише: Никола Станојевић

Када је експозитура СОЕ у Каиру, у оквиру своје мисије послала нареднике Југословенске војске Бакића и Семиза, који су се грешком спустили падобранима на муслиманску територију код Сјенице, ови су их одмах предали Немцима, о чему је Захарије Остојић 2. маја 1942. године послао Дражи депешу: „Они идиоти опет бацили људе и материјал у турско село, и све ухваћено и предато Немцима. Због овога пала сумња на све и доведено у питање примање у овом крају… Муслимани дејствују да се напусти Нова Варош. Чинимо све да ово спречимо.“ (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге примљених и послатих телеграма штаба Драже Михаиловића од 5. до 14. маја 1942. године)

Наиме, у пролеће 1942. године, почеле су акције за протеривање комунистичких снага из Рашке и Црне Горе, даље на запад. Код Недића легализовани Санџачки четнички одреди мајора Милоша Глишића (састава Пожешког и Ужичког одреда) гонећи партизане, ушли су у Нову Варош, што је изазвало незадовољство муслимана. Истовремено су недићевци посели и Нови Пазар и Кос. Митровицу, где је реакција несрпског становништва била идентична. Остојић је 1. маја јавио Дражи да су „српске трупе“ ушле у ова два места, да је мајор Глишић написао једно писмо Хасану Звиздићу, трговцу из Сјенице, у коме тражи састанак са њим, те да ће се он, Остојић, наћи са Хасаном за два дана (што се није десило; Звиздић ће учествовати у формирању сјеничке милиције). „Недић ради да добије Сјеницу. Немци подржавају“ – каже на крају депеше. (Исто.)

Да није реч о претеривању, сведоче и немачка документа.

Тако у десетодневном извештају командујућег генерала и команданта у Србији, за команданта Југоистока од 30. априла 1942. године, стоји: “Противтежу овој опасности која прети од Михаиловићевих снага треба тражити у националним тежњама муслимана и Албанаца, јер су они оријентисани против свега што је српско. Као најбољи доказ за такву претпоставку могло би се навести да је међу Албанцима у околини Косовске Митровице и Новог Пазара завладало велико узнемирење када су делови новоформиране Српске државне страже били ангажовани у томе подручју.“  (Зборник, том 12, књига 2, док. бр. 64.)

У новом десетодневном извештају за команданта Југоистока од 10. маја 1942. године, наводи се да муслимани нападају чак и Србе који су лојални Немцима: „Упад муслимана из околине Сјенице на српску територију извршен је уз пљачкања и разбојништва. Уз ово су вршени и препади на српску граничну стражу и гранична села.“  (Исто, док. бр. 90.)

Четири дана пре овога, Дража је наредио Лалатовићу да јави Југословенској влади у Лондону следеће: „Муслимани све до сада најшире коришћени од усташа и окупатора. Наш живаљ спрема и врши одмазду. Ангажовањем Турске моменат преоријентације у изгледу код Муслимана. Ангажујем се у томе правцу у Санџаку да их не приграбе комунисти. Молим хитну пропаганду путем радија и летака Муслиманима за сарадњу, а Србима да их у сарадњу приме. За оне у Арбанији говорити о балканској унији да би их привукли нама, јер мрзе Италијане.“ (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге примљених и послатих телеграма штаба Драже Михаиловића од 5. до 14. маја 1942. године.)

Али, ситуација се није мењала: „У Митровици и Новом Пазару демонстрације муслиманског становништва против Срба“ – стоји у месечном извештају немачког команданта Југоистока од 31. маја 1942. године. (Зборник, том 12, књига 2, док. бр. 83.)

Треба рећи, истине ради, да нису сви муслимани подржавали усташе и/или комунисте. За разлику од рецимо Сјеничана (али не само њих), који су се показали као изразито непријатељски настројени према Србима, нововарошки муслимани су показали вољу за сарадњом и суживотом са својим комшијама православцима. У архиви Милешевског корпуса пронађен је један њихов апел од 25. маја 1942. године, упућен Управном одбору у Сјеници, којим се тражи како престанак насиља над Србима, тако и прекид сарадње са комунистима: „Сазнали смо да су неразумни наговорени од комуниста, опет почели да стварају зулум од Србског живља. Комуниста Рифат Бурџевић са још неким друговима био је пре неколико дана у Пештери и свим силама радио на подизању муслиманских маса противу Срба. Нажалост, муслимани су се овоме одазвали и заједно са комунистима попалили и опљачкали Србска села Заумско, Гошево, Црвско и Корита. Сада припремају покољ и паљевину Буђева.

Управни одбор у Сјеници није ништа учинио са своје стране нити против комуниста, који толико зла направише целом нашем народу, нити против дизања осталих муслимана и њиховог учешћа у овим злочинима према невином српском живљу. Чули смо да је г. Командант Санџачких четничких одреда у више махова покушавао и молио Управни одбор да предузме потребне мере како би се овом злу једном стало на пут. Но, изгледа да је све ово остало без резултата. Чак се прича да Управни одбор у Сјеници сакрива комунисте, као Мухамеда Авдагића и друге, као и то да их има у наоружаној милицији.

Ми, доле потписани муслимани, у име свих муслимана из Нове Вароши и околине, изјављујемо да су четничке власти увек и у свакој прилици биле према муслиманском живљу лојални и штитили га, уједно као и Србе. Али, ми увиђамо, да даљи испади и злочини, који чине муслимани Сјеничког среза под наговором комуниста, неће моћи остати без тешких последица по цео муслимански живаљ у Санџаку. Зато у име човечности и правде према Србима, и молимо Управни одбор да се свим силама заложи код муслиманског становништва и да нађе начин да ови зулуми једном престану.

Ако се у овом не успе, ми ћемо бити приморани да напуштамо своје домове, јер немамо моралног права да и даље очекујемо наклоност и заштиту Србских четничких одреда, док на другој страни муслимани помажу комунисте и са њима заједно убијају Србски незаштићени живаљ, злостављају га, пљачкају и пале му куће.

У нади да ће се наш глас чути, ми вас братски поздрављамо и молимо одговорно предузетим мерама.“  (Војни архив, Ча, к-142, рег. бр. 7/4, бр. док. ЦГ-В-1675.)

Потписници овог апела „у име муслимана Нове Вароши и околине“, су: 1. Хафиз Мустафа Ибиш-Беговић, 2. Хајро С. Берговић, 3. Салих Хаџи Куртезић, 4. Алија Пиланџић, 5. Хаџибеговић Ибрахим, 6. Омер Салихбеговић, 7. Хусејин Далмагић, 8. Мехмед Бећић, 9. Бећир Туркамновић, 10. Махмуд Каваловић, 11. Пепир Ибровић, 12. Муја Хаџи Валашевић, 13. Авда Авдагић, 14. Мехмед Тиравић, 15. нечитко.

Два дана касније, у Пљевљима је образован Национални одбор, повезан са Недићевом владом у Београду, који је тражио обнову Југославије са династијом Карађорђевић на челу. Чланови одбора, поред осталих, били су и шеријатски судија Дервиш Шећер-кадић, као потпредседник, трговци Сафет бег Мушовић и Ахмед Чаушевић, и председник вакуфског одбора Авдо Караметовић. Петар Баћовић је имао састанак са члановима одбора и придобио их за сарадњу, о чему је известио Остојића 15. јуна 1942. године. (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 109.)

Тада су почели проблеми и са Италијанима. У Чајничком срезу, Италијани су априла 1942. године основали муслиманску милицију, јачине око 1.500 људи. Давид Симовић, командант Драгачевске бригаде, јавио је Дражи 7. јула да су Италијани дошли до Нове Вароши и дали ултиматум да се „четничка команда“ повуче из места до 13. јула, а остали четници до 23-ћег: „Италијани не трпе четнике, стварају своју милицију. Народ напушта варош. Павле Ђуришић да учини да варош остане наша. Немци дошли у Кокин Брод. Глишић ће бити у селу Амзићу.“  (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге примљених телеграма штаба Драже Михаиловића од 29. јуна до 18. јула 1942. године.)

Ипак је нађен какав-такав компромис. У вароши су могли остати само локални четници; сви који су били са других подручја морали су да оду са ове територије.

У то време четници су претрпели и додатне губитке. Љотићевци, убачени у легализовани Пожешки одред, сазнали су да је командант одреда, капетан Вучко Игњатовић, заправо Дражин човек, па су га ликвидирали у његовој канцеларији у Новој Вароши. Немци су открили да је и мајор Глишић убачен у редове недићеваца, па су га ухапсили и одвели у логор Маутхаузен. Нови командант Санџачког одреда, поручник Вук Калаитовић, послао је извештај Дражи 31. августа 1942. године о стању у тој регији. У њему наводи да је одсечен од свих, јер су Италијани наредили да се сви „србијански четници“ (тј. Ужички и Пожешки одред) удаље из Санџака, што су ови и урадили, а да једино има везу са капетаном Милошем Марковићем (новим командантом Пожешког одреда). Глишић је ухапшен и налази се у Београду, док је „ситуација у Санџаку очајна. Муслимани чине и даље незапамћена зверства. Муслимани наоружавају комунисте, а Италијанима претпостављају сасвим друго. Комунисти се пребацују из Босне на територију Санџака. Сматрају да им је то најповољнији терен за њихов рад, са наслоном на Муслимане. Италијани су ми обећали дати нешто оружја, али су све то Муслимани онемогућили. Остао сам са врло мало аутоматских оруђа. Молим, ако је могуће да ми дате нешто аутоматских оруђа, како би се могао заштитити од комуниста и онемогућити сваки њихов покрет, и да се могу супротставити свакој акцији Муслимана. Народ у Санџаку преживљава тешке дане…“

На крају додаје да се „привремено“ налази са Италијанима у Новој Вароши, где је морао остати, јер су ови запретили да ће у супротном довести сјеничке муслимане. То је урадио по претходном договору са мајором Глишићем „како не би страдали Срби“: „Молим, да ми се ово не узме као грешка, јер је тако морало бити. Свако моје напуштање овога краја значило је дефинитивно уништење Срба.“  (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 160.)

Наредних месеци почели су и напади на Србе у долини Лима. О томе постоји и један четнички документ од 22. октобра 1942. године: „Осман Растодер (хоџа из Петнице, командир милицијске чете у истом селу код Берана – моја прим), Ћазим Силајић (тј. Сијарић, командант батаљона милиције у Доњем Бихору код Берана – моја прим), хоџа Ровчанин (Хусеин, командант милиције у Комаранима код Пријепоља, погинуо у борби против комуниста 1944. године – моја прим) и хоџа Пачариз (Сулејман, командант милиције у Хисарџику код Пријепоља, Немци га пролећа 1943. године ухапсили због злочина над Србима, пуштен на интервенцију Загреба, погинуо 1945. године – моја прим) ових дана извршили су нападе на одреде Раде Корде, попалили више српских села и борба по сазнању још траје… При нападу муслимана на Рада Корду и његове четнике, извршен је напад и на Ћаловића клисуру, и у овом нападу су по сазнању учествовали и Италијани.

Према догађајима који се сада одигравају у Санџаку, тенденција је муслиманских првака да се униште сва српска села и истерају Срби из зоне: Бистрица – Црвско – Пећарска – Захумска и Ћаловиће. На тај начин потпуно би потиснули наш утицај из Санџака и везали се делови муслимански око Бродарева, Пријепоља и Нове Вароши са онима у околини Сјенице, и даље са Метохијом и Албанијом.“

У документу још стоји да се комунисти слободно крећу територијом под контролом муслимана и да им ови чак пружају подршку. (АХН, Фонд НОБ, фасцикла 12, док. бр. 25.)

Пише: Никола Станојевић

Већ крајем новембра и почетком децембра 1942. године, муслимани су и у Чајничком срезу извели серију напада на јединице Дринског корпуса, и у потпуности га разбили. На руку им је, поред фактора изненађења, ишла и чињеница да се на челу корпуса налазио један неспособан командант – капетан Бајо Никић. О томе је Баћовић обавестио Дражу, који му је 6. децембра упутио оштру критику: „Наредите команданту Дринског корпуса да врши потребне концентрације снага и нека напада Турке, а не да им дозволи да га они туку. Забрањујем реч бити разбијен. Нека предузме све да Турци буду тучени. Није смео дозволити да његове снаге буду разбијене, како он каже. Зашто није имао веће снаге?“  (АВИИ,Ча, к-299, рег. бр. 15/1)

Муслиманске провокације у Чајничком крају потрајаће пуна два месеца, све до Ђуришићеве операције у том и још два среза, почетком фебруара 1943. године. Четнички одговор на ударе чајничких усташа стално је одлаган, што због много важније акције у Бихаћу, што због изненадне потребе да се реагује на муслиманске нападе на десној обали Лима, тј. у бјелопољском срезу. Том одуговлачењу је допринео и сам командант Дринског корпуса који је радије чекао да дођу црногорске трупе и заврше његов посао, уместо да се реорганизује и покуша да сопственим снагама извуче максимум из дате ситуације.

У ово време вршене су припреме за уништење „Бихаћке совјетске републике“, а тај план предвиђао је ангажовање и јединица Павла Ђуришића и Баја Станишића (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 1). Оне су имале да пређу преко територије Дринског корпуса, заузму Ливно од комуниста и продуже ка Бос. Петровцу. Зато је Никић сматрао да је боље седети скрштених руку, и слањем алармантних извештаја Врховној команди, пожуривати долазак Црногораца. Невоља је била у томе, што су за тај одлазак Црногораца по природи ствари знали и Италијани, код којих су ови били легализовани. Будући да су, још од операција Баћовићевих четника из августа, септембра и октобра 1942. године код Фоче, Прозора, и даље на запад, како због уништења усташких гарнизона тако и због извршених злочина над хрватским цивилима, Италијани знатно погоршали своје односе са Немцима и Хрватима, а сматрајући да ће се са доласком Црногораца ствари још више погоршати, упорно су одлагали давање муниције и друге спреме њиховим легализованим деловима, без којих ови нису хтели кренути пут Босне. Остојић је сматрао да италијанско одбијање давања одобрења за полазак „земљака“ почива на њиховом страху да ће, након ликвидације комунистичког покрета, четници окренути оружје на њих, па да је стога боље стално држати „запосленим“ и четнике, и усташе и Немце (АВИИ, Ча, к-293, рег. бр. 1/1).

Зато, када им је понестало изговора, Италијани су једноставно наговорили муслимане у Чајничу и долини Лима, дакле управо на подручјима преко којих је требало да пређу снаге из Црне Горе, да синхронизованим ударима по српским насељима и четничким положајима, приморају ове да моментално организују одбрану и тако их вежу за себе.

Још док долазак Црногораца није био под знаком питања, Дража 10. децембра јавља Баћовићу: “Кретање црногорских снага по утврђеном плану. Кад пођу јавићемо. Остојић полази 11-ог, али преко Дурмитора…Предузмите све мере да не буде одмазде ни пљачке. Црногорским трупама наредиће се исто. Важно је да се код ваших и пропагандом утиче, али да се не умањи елан према комунистима. Што се тиче домобрана, добро би било придобити их и одмах упутити у борбу противу усташа и комуниста у источној Босни или ако је згодно у срез имотски и љубушки.” (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге послатих телеграма штаба Драже Михаиловића од 6. до 13. децембра 1942. године).

Убрзо почињу проблеми и на десној обали Лима. Преко Баћовићеве радио-станице Дража је јавио Остојићу 21. децембра да је Павле “због комешања Турака” отишао хитно ка Бјелом Пољу и још га нема да се врати, те да му је наредио да му се одмах јави по повратку. “Продужите са муслиманима што енергичније. Међу њима треба да пожњемо велики успех” – наводи се још у депеши (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге послатих телеграма штаба Драже Михаиловића од 13. до 21. децембра 1942. године).

Сутрадан му се поново јавља преко Баћовића са вестима, да му долази Лукачевић и да ће му наредити потребно за “рад око Фоче”, али “нека и Бајо Никић предузме најенергичнији рад, не само да чека помоћ. Врло рђава слика. За најмању ствар, дај Црногорце ко кебу иза паса. Ми би и сами помогли, али нека и они покажу да хоће да се боре.” Помиње још и да су прислушкивањем телефонских разговора Италијана, сазнали да им је избила револуција у Бизерти, Анкони, Ливорну и Венецији, коју сада морају да угуше, због чега су постали попустљиви према комунистима (“врло добро теткићи намигују на комунисте у Пиперима”). “Платиће зато” – каже на крају. (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге послатих телеграма штаба Драже Михаиловића од 21. до 31. децембра 1942. године).

Наредног дана Остојић га обавештава да ће Италијани установити “неутралну зону између наших и Турака” у чајничком срезу (АВИИ, Ча, к-275, рег. бр. 22/1). То се наравно није десило. Истог дана, Лукачевић је био код Драже, и том приликом је договорено да “за сада” четници буду мирни према муслиманима, “сем ако они не нападну, у коме случају Воја ће их по нашем обичају напасти са четири стране и то од Челебића, од Прибоја, од Шеховића и од правца западно од Чајнича. Павле је истог мишљења. Прво свршити главну ствар (у Бихаћу – моја прим.)” – како је Дража јавио Остојићу 25-ог децембра. И следећег дана он наређује Остојићу: “Код Павлових и Бајиних људи развити највећу пропаганду кад дођу, у смислу спречавања покоља и одмазде.” (АВИИ, Ча, к-292, рег. бр. 17/1).

Последњег дана 1942. године, Остојић је Дражи послао још горе вести. Код њега је дошао капетан Стеван Глумац, Никићев начелник штаба и упознао га детаљно са ситуацијом: “Турци врше поновне припреме за напад. Потпуно су загосподарили чајничким срезом и пресекли везе са Вишеградском бригадом. Код Баја стигли Војини и Бојовићеви официри ради договора. Бајо има само 500 људи за одбрану фронта од Челебића до Дрине. Према њему више од 1000 Турака добро наоружаних. Да одржи садашњи положај неопходна му је помоћ од 300 људи, које треба најхитније да му пошаље Бојовић или Воја у село Викоч.”

Остојић му даље јавља, да командант Прибојске бригаде Милешевског корпуса, поручник Вукола Томић треба хитно да пошаље, бар 100 својих бораца у помоћ опкољеном селу Заборак, где се са свега 80 људи налази “најхрабрији” наредник Атанацковић, који му је познат, јер је допратио до њега “чика Васу” тј. Драгишу Васића. “После тога треба припремати напад са 4 стране ради дефинитивне ликвидације Турака у чајничком срезу. Напад извести одмах после Божића, односно средином јануара, чим се снаге прикупе. Потребно је најмање 3000 људи за сигуран успех. Воја би требао да да својих 1.300. Бојовић 600 својих и Ружићевих. Остало би пронашли од Баја и са других страна. План напада израдићу ја сутра, и предвидети детаље рада по данима, јер ће требати бар 3 дана за ликвидацију Турака…Молим за одговор још сутра, 1-ог јануара да одговорим Глумцу” – па додаје да ће преко Фехима Мусакадића гледати да унесе забуну међу муслимане, како не би били нападнути док четници не заврше са припремама: “Питање муслимана морамо решавати на разне начине у разним крајевима. Санџаклије се морају клати, јер ако ми нећемо њих, они ће покушати нас, док их још штити окупатор. Зато сада и журе.” (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге примљених депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 8. јануара 1943. године.)

Дража му је сутрадан одговорио да је “поводом пројекта за рашчишћавање Турака у области Чајниче”, наредио Ђуришићу да изврши заједно са Лукачевићем потребне припреме за половину јануара. Напад би ишао из четири правца, од Прибоја, Устипраче, Фоче и Челебића. Не само Италијани него и комунисти вероватно теже да се убаце међу муслимане. Имају извештај да би комунисти желели да створе једно своје “острво” око Зеленгоре, тј. око Ћурева, а друго око Чајнича, па тражи да се хитно извиди област Зеленгоре, пошто су ови подаци добијени од ухваћеног комунистичког курира из Босне. Још једном се жали на Никића: “Зашто Бајо само кука и тражи помоћ кад у Чајничком и Фочанском срезу има пријављених нама 1400 пушака. Готови смо да их помогнемо, али прво треба да видимо да и они хоће да се боре.” (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 10. јануара 1943. године.)

Ове информације је потврдио и Остојић у депеши Дражи од 3. јануара. Каже да је од поверљивог човека добио извештај да “Турци из Чајнича” сигурно одржавају везе са комунистима из Босне, тј. Гласинца, те да и у Буковици крију једну групу од 20 комуниста. “Израдио сам – наставља даље  – детаљан план за напад на чајнички срез. Послаћу свима командантима и Вама по један примерак. Напад од Устипраче немогућ”.  Колику су опасност по Србе представљали чајнички муслимани, види се и из Остојићеве вести да су Никићевих 400 бораца, већ пуна 4 месеца стално на положајима према њима, од Јахорине до Устиколине и Дрине. (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге примљених депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 8. јануара 1943. године.)

Пошто је у међувремену нападнуто и спаљено село Буђево, јужно од Сјенице, донета је одлука да се изврши контранапад на милицију у бјелопољском крају. Овог 3. јануара Дража пише Остојићу да се Павле налази код њега и да ће за Бадњи дан предузети „казнену експедицију“ на десној обали Лима због спаљеног Буђева. Ако од Италијана добије „разрешницу“ до Бадњег дана, кренуће пут Босне „без обзира на десну обалу Лима“. Од снага које је прикупио за одлазак, употребиће свега 600 за акцију у том подручју, која ће трајати само неколико дана. После тога Лукачевић ће бити на располагању за акцију у Чајничком крају, а дотле треба добро осматрати ситуацију тамо. Лукачевић је сматрао да су вести из чајничког среза „претеране“, јер је начелник штаба Милешевског корпуса потпоручник Ћирило Димитријевић лично био на терену и да „нигде тамо пушка не пуца.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 10. јануара 1943. године.)

Истог дана, Остојић је доставио „на увид“ Дражи, и командантима Дринског и Милешевског корпуса, као и Дурмиторске бригаде, план рада по данима и скицу, у вези операције у срезу Чајниче. Дража је прихватио Остојићев план, и одмах издао заповест, у чијем уводу стоји: „Према прикупљеним подацима усташко-муслиманске разбојничке банде, у виду италијанске милиције, држе положаје како следује:

Непријатељске снаге, последњих дана заузеле су скоро цео Чајнички срез, сем села: Поникве, Трпиње, Шапићи и Заборак. Њихов распоред је следећи:

У селима Стргачине и Каоштице има око 400 наоружаних људи; У засеоцима око с. Заборка има око 200 наоружаних људи; На Метаљци у утврђеној касарни има око 500 наоружаних људи са 3 пушкомитраљеза и са 1 митраљезом. Ова група чува пут: Пљевља—Чајниче; У с. Буковица има, у последње време око 300 наоружаних људи са 1 пушкомитраљезом распоређених дуж границе према Фочанском срезу са резервама у селима: Ковачевићи, Стречање и Планско;

Сем ових распореда по селима, усташко-муслиманске организације извршиле су и поседање ових положаја: Ровиште к. 1178—Градина к. 1208—Царево Гувно к. 1225—Паљике к. 1164—с. Биљин, с тим, што јачим снагама држе део: Градина к. 1208—Царево Гувно к. 1225. Јачина непријатеља на овоме положају цени се око 600 људи са 3 митраљеза (северне падине);

Мостобран скеле код с. Копачи на линији: Градина к. 1048—Стража—Требешко Брдо к. 873—Боровска планина. Као покретна резерва овог мостобрана налази се известан део наоружаних људи у селима иза линије мостобрана. Целокупна јачина непријатеља на овоме мостобрану цени се око 500 људи.“

Затим се наводи циљ ове акције: „Како су усташко-муслиманске организације крајем месеца децембра прошле године, извршавајући налоге окупатора, упале у Чајнички срез и по српским селима убијали невино и незаштићено становништво, пљачкали и силовали наше жене и девојке, то да би се овај срез заштитио од даљег терора и да би се у целом срезу успоставила четничка власт,

НАРЕЂУЈЕМ:

Да се за чишћење Чајничког среза од усташко-муслиманских организација предузме брза и енергична акција по следећем…“

У наставку заповести је изложен Остојићев план рада са распоредом снага, дневним задацима јединица, јер је акција требало да траје 3 дана, реони прикупљања, санитетска служба, поступак са ратним пленом, начин одржавања везе, итд.

За нас је најзначајнија тачка 10. заповести у којој пише: „У току извођења акције команданти ће предузети најстрожије мере да се свака пљачка забрани, убијање невиних људи, жена и деце спречи и заведе највећи ред и дисциплина код својих јединица, како би се углед Југословенске војске у Отаџбини очувао на достојној висини. Исто тако спречити свако паљење кућа.“ (Зборник, том 14. књига 1, док. бр. 2). Иако је очигледно, да је реч о наређењу за напад на муслиманске усташе, у коме се изричито забрањују злочини над цивилима, комунистичка редакција Зборника је насловила овај документ као: „Заповест Драже Михаиловића од 3. јануара 1943. године командантима Дринског и Милешевског корпуса, и Дурмиторске бригаде за уништење муслимана и припадника НОП-а у чајничком срезу.“

Мада је све до у детаље разрађено, спровођење у живот овог плана одложено је до даљњег, због акције у долини Лима и планираног одласка Црногораца на запад: „Дан почетка акције одредиће се накнадно, но с тим, да се прикупљање трупа изврши тако, да пројектована акција не закасни, али водити строго рачуна, да се са овим прикупљањем трупа не преурани, те да се на тај начин открије, пре времена намеравана акција.“

Следећег дана, Михаиловић депешом обавештава Остојића: „Јасно је да Турци имају везе са комунистима у чајничком срезу, зато Бајо Никић нека их држи у шаху, све док Воја не рашчисти са Турцима на десној обали Лима.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 10. јануара 1943. године.)

Овај му је одговорио наредног дана: “Данас добивен извештај да ће нас Турци напасти на Божић. У Буковици се повећава број бољшевика. Бранићемо се…” (АВИИ, Ча, к-289, рег. бр. 5/1).

Овог дана у подне, почела је акција на десној обали Лима, нападом 2. бјелопољске бригаде Радета Кордића Корде, оне бригаде коју су усташе највише намучиле последњих месеци. Ђуришић је о томе послао извештај Михаиловићу наредног дана: „Операције у срезу Белопољском отпочеле су јуче 5. овог месеца у 12 часова и то прво код Раде Корде. Све се изводи тачно по плану. Раде је јуче спалио 15 кућа, убио 10 муслимана и 5 је сагорело у кућама. Извесна села која су упориште муслимана морају се спалити и то сам наредио.

Јутрос тачно по плану отпочеле су борбе на другом сектору. Осматрачи који су доставили извештај у Шаховиће, јављају да је борба у с. Дубово развијала се у правцу с. Корита таквом брзином да су два прва турска села Јасен и Коштице, а затим и Змињац за непуни сат прегажени. Једном речју успех је сигуран, а какав ће бити резултат у погледу жртава видећемо.“  У наставку пише да су Италијани првог дана акције покушали да интервенишу у корист усташа „али када су осетили зрна пушчана око ушију, побегли су натраг у варош.“ Зато је он јутрос упутио депешу команданту дивизије „Венеција“ у Беранама, да италијанске трупе не излазе на терен, јер ће у супротном наредити „народу“ да их нападне. Овај му је одговорио да неће излазити, и послао му 100 литара нафте како би могао аутомобилом да обиђе ратиште и „локализује сукоб“. Зато сада Ђуришић одлази у бјелопољски срез „да диригује локализовањем сукоба“. Обавештава га још и да је полазак за Босну одобрен (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 4).

Ипак, Дража сутрадан упозорава Баћовића да буде на опрезу према Италијанима: „Колико су теткићи искрени, види се по томе што нам дижу Турке против нас око Чајнича и на десној обали Лима, а и вама још нису дали наоружање.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 10. јануара 1943. године.)

Подухват код Бјелог Поља трајао је укупно 5 дана. Резиме ових борби дао је Ђуришић у писму Дражи од 10. јануара (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 8). Он наводи да је акција у овом срезу завршена и да је изведена тачно по утврђеном плану. Уништено је 33 села на десној обали Лима, које Ђуришић поименице набраја у извештају. Од муслиманских жртава наводи 400 бораца и око 1000 жена и деце. Четнички губици су били 14 мртвих и 26 рањених, од чега 3 жене, а до оволиког броја жртава је дошло, не услед неправилног вођења од стране старешина, већ очигледног нечувања самих војника и „њихових херојских јуриша на муслимане, који су били затворени у својим кућама“.

Овај извештај је један од оних који су највише коришћени у пропаганди против четника. Њега цитирају и Смаил Чекић, и Милетић и Дедијер, и аутори чланка на Википедији. Али док су Чекић, Милетић и Дедијер имали довољно образа да га објаве целог, „историчари“ са Википедије су цитирали само део који говори о уништењу 33 села, и о муслиманским губицима. Наставак им је очигледно „засметао“, а ево и због чега: „Све куће у горе наведеним селима биле су попаљене, мада сам био издао наређење да се не пале. До овог паљења дошло је услед погибије изнетих наших бораца. Народ је отерао својим кућама доста стоке и других животних намирница — нарочито избеглице.“

С друге стране, и Чекић, који је објавио цео документ под именом „Злочини геноцида у Санџаку“, у овој реченици болдује само њен први део („Све куће у горе наведеним селима биле су попаљене…“). Тако, на примеру овог документа, можемо видети различите методе „научно-истраживачког рада“ (нео)комунистичких писаца.

При том, они се праве слепи и на неке друге значајне делове овог извештаја: „Морал код муслимана је потпуно опао. Једно село на левој обали Лима (с. Кукуље) било је понудило предају оружја, али сам одбио да примим оружје из чисто политичких разлога како би и Италијанима ставио до знања, да желим да се сукоб локализује као и да народ жели мир са свима који хоће мир (пошто је ово село било увек мирно). Поред тога они муслимани, који су са нама још из раније желели сарадњу, ступили су у сукоб и свађу са онима, који су досада нападали наш живаљ.“

Овај део се никако не уклапа у причу коју наведене особе покушавају да изграде поводом ових дешавања. Јер зашто неко, ко покреће операцију „етничког чишћења“ и геноцида над муслиманима, оставља нетакнутим једно њихово село, и то још наоружано, иако је имао савршену прилику да га уништи, с обзиром да су сами сељаци понудили предају оружја? Из овога се рађа и следеће питање – ко нормалан нуди предају оружја некоме, ко долази са јасно испољеном намером да га истреби? Где је ту логика, да Ђуришић има геноцидну намеру према неким муслиманским селима, а према другим нема? И на крају, зашто би истребљивач настојао да „локализује сукоб“ и смири ситуацију у односима са својом жртвом?

Да никакво „етничко чишћење“ није спроведено, и да је заиста циљ акције био пацификација долине Лима, види се и из чињенице да није у потпуности отклоњена опасност од напада муслимана: „На положајима сам оставио око 800 људи, као брану ако би муслимани шта покушали, мада сматрам да је то искључено.“

Ђуришић овде понавља вести из претходног извештаја, да су Италијани покушали првог дана борбе да интервенишу, али је он из Колашина јавио депешом да ће лично локализовати сукоб, у противном наредиће „народу“ да их нападне. Када је изашао на терен, поново су покушали да се умешају у сукоб, довлачећи и артиљерију: „Две чете Италијана биле су изашле одмах да интервенишу у корист муслимана, али су наши по већ утврђеном плану припуцали на њих и убили су једног Италијана, а ранили три и одмах су се повукли, с тим што за жртве нису давали никаквог приговора. Цела италијанска интервенција се састојала у молби да локализујем сукоб. Сукоб је локализован и сада у целом срезу влада мир.“

По питању одласка за Босну, воде се разговори око спреме и превоза, о чему ће доставити детаљан извештај.

 

Петодневна кампања код Бјелог Поља, ван сваке сумње, обележена је злочинима над муслиманским цивилима, што и четнички документи показују. Али, при проучавању ових догађаја треба, ради целовите слике и правилног схватања природе истих, имати у виду неколико ствари.

Сама операција је била изнуђена, тј. њен окидач био је напад и спаљивање српског села Буђева код Сјенице, од стране муслимана. С обзиром да су тада четници имали много важнија посла од прегањања са муслиманском милицијом, у случају да се тај напад није одиграо, цела операција би изостала, што даље значи да не би било ни злочина над цивилима, нити приче о планирању њиховог „етничког чишћења“. Пошто је до ове операције ипак дошло, војницима је наређено са врха, да се цивили не убијају и села не пале, што је још један доказ одсуства неке завере да се истреби муслиманско становништво у овом срезу.

Злочини су ипак извршени, као одмазда због изгинулих четника, што наравно не може да служи као изговор, постојање злочина је неупитно, али мотив опредељује карактер злочина. Потпуно је апсурдно покретати акцију уништења муслимана само у једном срезу, а не дирати их у суседним крајевима, јер нема разумног објашњења зашто су једни муслимани „зрели“ за геноцид, а други су четницима по вољи. Или су колективно неприхватљиви чланови једне верско-етничке групе као такви, или није нико од њих.

Ђуришић је у току саме акције, као и након ње, стално радио на смирењу ситуације са муслиманима („локализацији сукоба“), што је опет у нескладу са његовом наводном намером да их све побије. Ако узмемо да је циљ акције стварно био елиминација муслимана у овом крају, и да је иста изведена “тачно по утврђеном плану” како пише Ђуришић, онда би ваљда требало закључити, с обзиром на успешно остварење тог плана, да су муслимани дефинитивно одстрањени са датог подручја. Због чега онда Ђуришић након завршетка борби, оставља на положајима 800 својих бораца “као брану ако би муслимани шта покушали”?

Пише: Никола СТАНОЈЕВИЋ

По завршетку подухвата у бјелопољском срезу, остала је још само једна област немира – у Чајничком крају. Ипак, операција у тој области неће бити предузета још читавих месец дана, из бојазни да би то омело „главну акцију“ у Бихаћу и непотребно закомпликовало односе са Италијанима. Још док су трајале борбе код Бјелог Поља, 8. јануара Дража јавља Остојићу: „Црногорцима одобрен пролаз. Павле ће кренути чим добије опрему, оружје, муницију, а за то време биће завршене операције на десној обали Лима, које се успешно воде.“ Нешто касније тог дана, шаље му још једну депешу: „Теткићи одобрили пролаз. Павле креће чим се опреми и наоружа. Мило ми је што вам се Муса допада. У њему се никад нећемо преварити. Ово што сад ради то је његов животни циљ.“ Додаје још да ће за муслимане објавити „поздрав“ Југословенске владе у Лондону, јер је „рад на придобијању Муслимана врло важан. Наставите свом снагом. Немци полако одлазе из Србије на руски фронт, па да будемо спремни.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 10. јануара 1943. године.)

Тим поводом, Остојић му у извештају од 11. јануара каже: „Немци врше присилну мобилизацију око Сарајева. Муслимани беже у масама ка нама, са и без оружја. Прихватамо их.“ (АВИИ, Ча, к-293, рег. бр. 2/1)

Нова депеша од Драже Остојићу стиже 13. јануара. У њој Дража наводи да је Павле код њега и да раде „свом снагом“ да Црногорци дођу. Главна тежња им је добитак муниције, јер је доста утрошено на чишћење десне обале Лима. Црногорци сигурно долазе, али гледају на сваки начин да осигурају муницију. Што се тиче Чајнича, Павле ће одмах пребацити Лукачевића ка Фочи „да држи Турке у шаху“: „Воја ће мобилисати око 500 људи за прво време, а ако се одлучимо за напад на Турке код Чајнича, онда 2000 људи…Све Турке за сада одложити, Воја ће их само притиснути.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 10. до 31. јануара 1943. године.)

Три дана касније му наређује: „Акцију ка Чајничу припремајмо ви отуда, ми одовуд. Теткиће уцењујте комунистичком опасношћу из источне Босне, а акцију према Чајничу припремити политички као да је противу комуниста. Бојовић има довољно снаге, а Павле не може сада да мења већ припремљено људство за Динару, да нам то не би одужило долазак Црногораца.“ (Исто)

Зато је Остојић донео одлуку да се напад на Чајниче изведе 26. јануара. Међутим, два дана пре планираног напада, од Драже добија депешу, којом га овај обавештава о Павловој поруци да је одлазак за Босну „одлучен“ и да Црногорци крећу у два ешалона. Први полази за два дана, а други 28-ог. У Колашину примају спрему и оружје. „Павле поручује да се ни по коју цену не врши напад, понављам не врши напад на Чајниче и да повучете наређење које сте издали за напад на дан 26-ог овог месеца. Павле поручује да не слушате кукњаву Баја Никића и других. У противном Павле не може упутити људство за Босну. Обуставите тај рад, да не би дошло до непотребног задржавања Црногораца за Босну“ – каже на крају. (Исто)

Сутрадан му Остојић одговара: „Павле јавља о поласку 3.200 његових, 26-ог и 28-ог из Никшића и тражи да ја дођем у Јабланицу. Радо бих пошао али бих изгубио време. План рада за Андрију Весковића послао сам и добиће га у Билећи…Пад Триполиса уплашио теткиће. Мораћемо бити све дрскији да их више искористимо. Павле није за операцију у Чајничу, док се не сврши посао у Динари.“ А убрзо након тога шаље још једну депешу: „Према Вашем наређењу одложио сам напад на Чајниче.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге примљених депеша штаба Драже Михаиловића од 18. јануара до 4. фебруара 1943. године.)

Тог 26. јануара међутим, дошло је до преокрета. Јевђевић је јавио Остојићу, а овај Дражи, да је пропало све око доласка трупа из Црне Горе: „Јевђевић ми вечерас јавља: данас изненадно по наређењу из Рима обустављен уопште долазак Црногораца. Мислим под пресијом Немаца. Смењен је брзојавно командант балканских снага Роата, који се залагао за акцију Црногораца. Немци им јуче опет послали ултиматум.“ (Исто)

Због тога је решено да Црногорци крену без обзира на италијански став, и да се коначно уништи милиција из Чајничког среза. Два дана по добијању вести о промени италијанске одлуке, Дража пише Остојићу: „Италијани за сада онемогућили пролаз Црногорцима, под изговором да је совјетска република пред уништењем (у операцији „Вајс“ – моја прим.), и да Црногорци нису потребни. Са Павлом сам решио да људи не седе беспослени и да у што краћем року крену у правцу Вас, али да успут очисте област Чајниче, где треба да сарађује Бајо Никић, Бојовић, мајор Весковић, Лукачевић. Весковић ће да води целу акцију. Радио-станицу има код себе. То ће трајати неколико дана, а после извршене акције ће продужити Вама сам Весковић. Осигурајте преко Јевђе храну и муницију, а под изговором да је за Херцеговце.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 10. до 31. јануара 1943. године.)

Остојић у депеши од 29. јануара пита Дражу где се Павле тренутно налази са војском, констатујући да „легално“ упућивање снага из Црне Горе не долази у обзир, и да се треба помирити са чињеницом да је сада немогуће остварити план за тучење комуниста на терену војводе Бирчанина, осим уколико их Баћовић „закачи“ при повратку са Тромеђе. Зато предлаже да се у Санџаку „дефинитивно ликвидирају Турци“, зашта је Лукачевићу потребно дати 2000 Црногораца, а Ђуришић са исто толико људи да ликвидира зеленаше и комунисте у Старој Црној Гори, чиме ће и људство бити задовољно, због неостварљиве жељене операције у Бихаћу. Циљ ових акција био би у онемогућавању Италијана, када четници окрену оружје на њих, да употребе ове елементе као пету колону против четника: „Остварили би се повољни предуслови за обрачун са Италијанима, који ће сигурно покушати да искористе Турке, зеленаше и комунисте противу нас, када им ставимо нож под грло. Ове операције треба извести одмах, док је људство мобилисано.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге примљених депеша штаба Драже Михаиловића од 18. јануара до 4. фебруара 1943. године.)

Истог дана, мајор Ђуришић је, узимајући за основу Дражину заповест од 3. јануара, и прилагођавајући је насталој ситуацији, издао наређење за уништење свих непријатељских снага у Чајничком, као и још два среза – Фочанском и Пљеваљском. (Зборник, том 14, књига 2, док. бр. 24) У уводу се наводи: „Зверства муслимана, комуниста и Усташа у Чајничком, Фочанском и пљевљанском срезу према Српском живљу прешла су све границе. Да би се једном за свагда Српски живаљ спасио народних изрода и издајица, предузеће се акције за њихово уништење. У вези са овим НАРЕЂУЈЕМ…“

У наставку се даје распоред и јачина сопствених снага и њихови задаци, питање исхране, везе, санитета, итд. У тачки 12. се наглашава: „Поступак: Италијане не нападати. Све борце Муслимане, Усташе и комунисте убијати. Жене и децу не убијати.“ Као дан почетка операције одређен је 5. фебруар 1943. године.

План је проширен и на фочански срез, вероватно зато што ни милиција у том крају није била за потцењивање, а при том ју је одликовала ратоборност. О њеној бројности у овим пределима, посредно говори и писмо вође фочанских усташа Алије Хаџимусића (који је погинуо од четника у фебруарским борбама) од 29. децембра 1942. године, италијанском потпуковнику Бертију у Горажду (АОС, Ча, к-218. рег. бр. 13/3). Ово писмо Милетић и Дедијер објављују на стр. 245 своје књиге, под називом: „Писмо избеглице из Фоче Алије Хаџимусића – италијанским окупационим властима.“

Након набрајања седам особа које су убијене од четника претходних дана, Хаџимусић апелује у наставку на поменутог италијанског официра, да заштити муслимански свет од „зликовачких четничких банди“, док и он истовремено ради на „смиривању страсти“ међу својима. Али и поред тога, његових 6.000 „биједних наоружаних избјеглица“ хоће да се обрачунају са четницима: „…а не заборавите да стоји граница фочанског котара, од Трнова до Осанице и од Осанице до Вељака око 10.000 биједних избјеглица од којих је са пушком у руци 60 %, и под цијену живота да дигне куку и мотику и гони зликовачке банде са својих огњишта…“

Дан пред отпочињање акције, Дража обавештава Остојића: „Павле руководи нападом 5-ог о.м.“ Паралелно са ударом на милицију, текла је и политичка акција, усмерена на одвајање муслимана од усташа и комуниста: „Муслимане и домобране што више придобијати…И ја сам са Мусом врло задовољан…Расположење муслимана у Источној Босни треба искористити. Што се тиче Чајнича, објаснити да су они нас напали, и да то нема никакве везе са осталим муслиманима који прилазе нама“ – наводи се у Дражиној депеши Остојићу од 5. фебруара. (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 19. фебруара 1943. године.)

 

Напад је почео по плану и у тачно предвиђено време. Једини неуспех забележен је код Никића, његов Дрински корпус имао је првог дана велике губитке – 25 мртвих и 20 рањених. Наредног дана је обновио напад и избио на пут Горажде – Чајниче.

„Метаљка изгледа синоћ пала. Данас продужавају. Верујем да ће сутра бити готови. Талијани се држе пристојно. Наше рањенике примају у болницу. Турцима забранили бекство у Чајниче. Опет лепо од њих…

Цело Чајниче и срез јуче до подне заузети. Плен велик. Губитке не знам. Хрвати из Горажда и са Јахорине побегли у Сарајево. Наши посели њихове бункере на Јахорини…“ – каже Остојић у депеши Дражи од 7. фебруара, и додаје: „Наређење за покрет земљака од Чајнича до Прозора разрадио сам. Стрепим од њихове реквизиције успут и клања при пролазу кроз муслиманска села, нама наклоњена.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге примљених депеша штаба Драже Михаиловића од 7. до 24. фебруара 1943. године).

Шеф жупске полицијске области у Сарајеву Петковић, 8. фебруара 1943. године јавља „Главном равнатељству за јавни ред и сигурност“ у Загребу (АОС, а. НДХ, к-154, рег. бр. 6/3): „Јучер, дне 7. ов. мј. одметници су са десне стране Дрине читав Чајнички крај заузели. Нападнут је влак између Устипраче и Међеђе и због тога обустављен је жељезнички промет.“

У наставку се наводи да су у ноћи 7/8. фебруара четници у селу Закомо напали жандармеријску станицу и разоружали 16 жандарма, који су у току ноћи стигли у Рогатицу. Ово су урадили четници „са којима су наше власти прије кратког вриемена склопили споразум.“ Иначе, извештај почиње „ексклузивном“ (и наравно нетачном) вешћу да се Дража Михаиловић налази у Чајничу код Италијана „на ручку“.

„Четници Драже Михаиловића из Црне Горе и Србије са четницима талијанским суборцима у великом броју и добро наоружани напали су читав простор од Фоче – Вишеграда са десне стране риеке Дрине. Борба са муслиманском милицијом траје већ три дана. Велики број муслиманских и православних села у међусобној борби попаљена. Избјеглице у масама стижу у Међеђу – Устипрачу и Горажде. Четници се већ приближују ријеци Дрини, а Талијани овај подухват четника не спречавају и потпуно су пасивни“ – стоји још у извештају.

Дража пише Остојићу следећег дана: „Земљацима преко Павла сам наредио да успут не буде напада на муслимане нама наклоњене. Павле надире по тачно утврђеном плану. Сем Бајовог неуспеха, код Павла нема неуспеха. Павле јавља да су 6-ог Никић и Бојовић избили на Дрину. Воја Лукачевић је дошао на 10 км од Дрине на свом правцу, источно од Чајнича.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 19. фебруара 1943. године.)

Начелник среза Чајниче Селман Ибричевић послао је извештај Великој жупи Врхбосна у Сарајеву 28. јула 1943. године (АОС, а. НДХ, к-154, рег. бр. 41/9) у коме је изложио историјат односа у овом срезу: „Када су Талијани поново заузели Чајниче у травњу 1942. основали су муслиманску милицију, коју су дјеломично сами наоружали, а која је бројила близу 1.500 људи. Односи између милиције и четника били су кроз сво вриеме непријатељски, те су једни држали један дио, док други дио котара. Концем сиечња (јануара – моја прим.) ове године ликвидирана је муслиманска милиција и муслиманско становништво у овом котару. Наиме тада су упали у чајнички котар јачи одреди четника из Црне Горе под заповједништвом Павла Ђуришића, који су бројили око 5.000 људи, а који су разбили милицију и извршили покољ над муслиманским становништвом не само у овом, него и у прибојском, пљеваљском и бјелопољском котару. Овом приликом страдало је приближно око 1.500 муслиманског становништва, већином жена и дјеце.“

 

Незаобилазан део приче о Ђуришићевим операцијама у зиму 1943. године, је и судбина Буковице, области на граници Црне Горе и Босне, у пљеваљској општини, са око 40 села и заселака, већином настањених муслиманским становништвом. Та прича илустрована је и једном фотографијом спаљене џамије у Буковици, која се вртела у свакој прилици и на сваком месту. Буковица је у ствари представљала црногорски пандан Фазлагића Кули или Борчу у Херцеговини. Насупрот раширеном веровању да су четници једноставно упали у Буковицу и поубијали кога год су затекли од цивила, а све наравно у намери да их потпуно униште као етничко-верску заједницу, у њој су се налазиле не толико бројне, али фанатизоване снаге муслиманских милиционера (са снажном подршком италијанског гарнизона у Пљевљима), које су сталним акцијама изазивале четничке јединице, а затим им пружале огорчен отпор у нападу, и наносиле поприличне губитке. Ово потврђују и четничка и усташка документа.

Карактеристично је, у том смислу, писмо поручника Јована Јеловца, команданта Пљеваљске бригаде која је држала положаје према буковичким усташама, упућено Дражи 25. децембра 1942. године, у време када су муслиманске усташе поново отпочеле са провокацијама у чајничком крају и на десној обали Лима. Јавио му се из села Бобова, где му се налазио штаб бригаде.

Јеловац на почетку писма обавештава Дражу да је његов 1. батаљон, који држи положаје у селима Глисница и Орље, “сачекао неке муслимане из Буковице и помлатио их“ 28/29. новембра у Глисници, због чега влада велико узбуђење у целом том крају. Италијани из Пљевља су одмах интервенисали код команданта среза поручника Богољуба Ирића, и захтевали да Мељачка чета, коју су сматрали одговорном за овај догађај, буде разоружана, те да Италијанима буде враћено 60 пушака „манлихер“ које су јој раније дали.

На заједничком састанку Ирића и Јеловца, након добијања савета „са више страна“, донета је одлука да се удовољи овом захтеву Италијана, па су им тражене пушке предате. Италијани се нису тиме задовољили, већ су укинули општинску управу у Мељаку и обуставили редовну испоруку намирница тој општини. Чак је, задњих дана, италијанска команда за Јеловцем, као и људима који му помажу у раду, предузела „потрагу“.

Као иницијатора свих ових мера, Јеловац наводи антисрпски настројеног италијанског пуковника Рената Кастањолија, заменика начелника штаба команде 18. армијског корпуса, коме су се муслимани „добро подвукли“ под кожу и поткупили га. У том раду га помажу Војо Ненадић и Григор Божовић, „зликовци и продане душе које за рачун бедних муслиманских дуката и старежи, продају своју душу, раде за рачун муслимана и несрба, а ниједну реч да проговоре за Србина“, па тражи да сва тројица буду „опоменути“ преко Дражине радио-станице, а ова двојица „наших вуцибатина“ и преко лондонског радија, уз стављање под слово З.

У Пљевљима, каже у наставку, налазе се три италијанска батаљона са нешто артиљерије, али су прилично „спустили дурбин“ од како је почела велика британска офанзива у Либији, која је притерала Ромела „на узани појас морске обале дуж Триполиса и Туниса. Осећа се нека клонулост и малаксалост код талијанских војника, али они су још увек у стању да нам на овој територији направе доста зла, ослушкујући своје бедне слуге и сателите муслимане. Муслимани су покисли у чаршији, хвала Богу у селу их и нема, до оно у Буковици, али нам та општина задаје доста муке, ради ње смо стално на опрези. Сада се тамо увлаче усташе из Чајничког среза, отуда гаркају и чаркају преко Ћехотине, а очекујемо сваки дан да нас нападну, зато смо стално у приправности на том сектору. Како сам јутрос обавештен од команданта Дринског корпуса капетана г. Баја Никића, има их у срезу Чајничком око 1.500 у црним униформама, па се једна мања група пребацила у Буковицу.“

Даље каже да му је наговештен покрет „извесне снаге бораца“ према селу Орљи у оквиру акције „против усташа на територији среза Чајничког и Фочанског“, те да је од команданта корпуса тражио да га „баци“ на неки мање видљив сектор „како се не би излагали опасности према окупатору, који тако добро фаворизује муслимане среза Пљеваљског, а тако много прави неприлика српском живљу.“

На крају, од наоружања бригаде, Јеловац наводи око 750 српских пушака и 640 „манлихеровки“, без оних 60 које су враћене Италијанима, затим 4 пушкомитраљеза и један лаки митраљез. Муниције имају мало, неки борци немају ни по 10 метака на пушку. У случају да Италијани покушају да разоружају још неку општину, сви ће се одметнути.  (Зборник, том 14, књига 1, док. бр. 214)

Као што смо видели, још у Дражиној заповести од 3. јануара за уништење муслиманских усташких снага у срезу Чајниче наводи се, да се у Буковици налази око 300 милиционера са једним пушкомитраљезом „распоређених дуж границе према Фочанском срезу, са резервама у селима: Ковачевићи, Стреочање и Планско“, док су укупне снаге непријатеља у овом крају процењене на око 2.500 наоружаних припадника. У плану рада, одређени су правци наступања и напада појединих јединица које је план обухватао, па тако за 1. дурмиторску бригаду капетана Николе Бојовића (којој су за ову прилику потчињени и Челебићски батаљон и део Чајничке бригаде од 200 људи) укупне јачине 910 бораца, предвиђен је овај задатак: „да држи све прелазе, куда би усташки-муслимани могли да одступају из Буковице у Чајниче, тучење свих непријатељских снага, и заседа  и одржавање веза са наступајућим колонама.“ Истовремено, Пљеваљска бригада поручника Јована Јеловца, јачине 750 бораца, добија наређење да у случају доласка усташа са Метаљке у помоћ буковичким снагама, исте нападне бочно и спречи њихове покрете.

Са незнатним изменама, овај план је прихваћен и у цитираном Ђуришићевом наређењу од 29. јануара. Бојовићева 1. дурмиторска бригада, сада у јачини од свега 450 људи, требало је да 5. фебруара у 5 часова ујутру, предузме напад општим правцем село Тврдковићи – село Рујевица – Рајчево брдо са задатком: „Ударом на бок и позадину снага Буковице, исте што пре уништити. Онемогућити повлачење Буковичких снага ка Метаљци и Чајничу.“

Пљеваљска бригада Јована Јеловца (550 бораца) имала је задатак да изврши демонстративни притисак на широком фронту на снаге Буковице, и тиме скрене пажњу на себе, док су јединице капетана Милоша Павићевића (Беранска и Колашинска бригада, и Штабски јуришни батаљон) укупне јачине 1.100 људи, требале да спрече свако одступање буковичких снага ка Метаљци. Дакле, усташе из Буковице су везале за себе чак 2.100 четника (четници су осим тога, имали обавештења да се у Буковици под заштитом милиције, налази и једна група од 20-ак муслимана-комуниста).

Занимљиво је да у овој заповести Ђуришић изричито наређује да се само Буковица спали, а не и остала села: „Буковицу спалити. Остала села не палити, уколико то тактички обзири не налажу.“  Ово је било у складу са Ђуришићевим писмом Дражи од 6. јануара, у коме га обавештава да је наредио да се “извесна села“ која су упоришта муслиманских усташа „морају“ спалити. И онако како су комунисти пролећа 1942. године спалили усташку „тврђаву“ у Горњем Борчу, четници су уништили исту такву у Буковици годину дана касније. Партизанима је том приликом наређено да се „сва села у Горњем Борчу спале, а преостало становништво протера „у жицу““, тј. у окупаторске гарнизоне. (Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, стр. 243-250)

Борбу у Буковици потврђују и документа друге стране. Тако, у извештају командира жандармеријског вода, поручника Халила Хаџиахметовића команди 5. жандармеријског пука у Горажду, од 12. фебруара 1943. године (АОС, а. НДХ, к-179, рег. бр. 1/3) наводи се следеће: „Дне 5. вељаче 1943. једна група четника, у јачини око 2.000 дошла је од Челебића у правцу Буковице и Ифсара и напала тамошњу муслиманску милицију надирући у правцу Чајнича, села Оглечеве, те истог дана око 10 сати друга група четника Црногораца и Санџаклија у јачини око 6.000 надирали су преко села Бољанића на Заборак источно удаљено 10 км од Чајнича, а трећа група у јачини око 3.000, прешавши са десне на лиеву страну обале Лима и надирући у правцу села Батово, источно од Горажде 15 км тако, да су четници начинили фронт од Лима до Ћехотине и са свим снагама надирали у села котара Чајничког, Фочанског, Пљевљанског и један дио Вишеградског. Милиција у котару Чајничком на десној страни обале Дрине и котару Чајничком и Пљевљанском, која се је налазила у Буковици јужно од Чајнича – 10 км ступила је у борбу са четницима, и све стопу по стопу са много већим и надмоћнијим непријатељем повлачила се је у правцу Устипраче и Међеђе, гдје су задњи диелови исте дне 7. вељаче 1943. пребачени на нашу страну.“

У наставку извештаја се наводи да се 7. фебруара водила „огорчена борба“ између четника и милиције на Требешком брду 10 км источно од Горажда на десној обали Дрине, те да је тада дошао један „одјел“ италијанске војске и разоружао неколико милиционера, па су зато четници истог дана избили на Дрину код села Копача. Такође, да су Италијани блокирали милицију која се налазила на Метаљци, не дозвољавајући јој да ступи у борбу са четничким снагама. Ове милиционере, њих 700 на броју, који су носили италијанске униформе и од Италијана примали плату, дотерали су у Чајниче и разоружали после неколико дана, а затим камионима пребацили у Пљевља. Истиче се да је четничком акцијом руководио „Милан Бојовић“ (свакако је реч о Николи Бојовићу), да су четници располагали са неколико минобацача, и лаким и тешким пушкомитраљезима, док су милиционери, бројни око 2.000 људи, били наоружани пушкама и са неколико митраљеза „те мањим бројем стрељива. На обе стране било је губитака како мртвих тако и рањених“.

Наравно, као и сваки хрватски извештај који описује акције четника, и овај садржи стандардне, неодређене оптужбе за паљење „свега што је муслиманско“, убијање „свих од реда“, силовање, пљачку „целокупне имовине“, итд.

Извештајем Усташке надзорне службе од 16. фебруара 1943. године (АВИИ, ф. НДХ, к-127а, рег. бр. 36/10-1) обавештава се Министарство спољних послова „НДХ“ да су четници 7. фебруара „освојили“ и попалили Буковицу, срез Пљевља, Глечево, Батово, срез Чајниче, а „сваког часа“ се очекује пад Милетковића и Заборка. Велики број избеглица прелази на леву страну Дрине, а наводи се да са четницима у чајничком срезу „дјелује“ и Дража Михаиловић лично.

„У Чајничу су Талијани ухитили вођу буковачке милиције Латифа Мочевића и неке друге милиционере. Талијанске власти наредиле су милицији на Метаљки да се за 3 дана не смију макнути из кућа. Вођа милиције Хасан Беговић је полудио од страшних догађаја који су настали дјеловањем четника. У борбама је погинуо вођа фочанске милиције Алија Хаџимусић (то је она „избеглица“ из Милетић-Дедијерове књиге – моја прим.), који се је налазио у борбама на подручју котара Чајниче. Милиција је остала без стрељива, збијена у средишту чајничког котара, а вјеројатно ће бити уништена“ – у плачљивом тону наводи се на крају извештаја. Овај документ о уништењу усташке милиције, Чекић именује као „Злочини у Санџаку и Источној Босни“.

Иначе, поменути вођа буковичких усташа Мочевић, послао је 1. марта једно писмо команди италијанске дивизије „Тауринезе“ у Пљевљима (АОС, а. НДХ, к-184, рег. бр. 54/3), у коме је измислио практично све:

„Извјештавате се да је у општини буковичкој око 500 чланова муслиманског живља већином жена, дјеце и нејаких стараца, на најокрутнији начин мучено, касапљено и спаљивано. Људи су разапињани и прибијати уз стабла, жене и дјеца сабирати су и тјерани у куће које су спаљене заједно с њима. У селу Моћевићима поклато је и спаљено 81 чељаде. Ту је заноћио један дио „ослободилачке војске“ који је од љешева поубијаних Муслимана саградио нужник. На улазу нужника ставили су натпис „Муслиманска џамија“. Налажене су муслиманске дјевојке којима су послије силовања забијени колци у стидна мјеста и на тај начин умаране. Доста су муслиманских дјевојака одвели са собом, те се до данас не зна за њихову судбину. Нађен је љеш Хаџије Тахировића у селу Стразици кога су дерали од испод кољена па уз леђа, кожа враћена низ прса и овдје су ставили надпис „Муслиманка са фереџом“. Све куће и остале зграде попаљене су, тако да ни ћумез није остао. Ни то све није био доста већ су и стабла у муслиманским башћама (шљиве, крушке, јабуке) сјечене и уништаване. Све случајеве и догађаје који су се десили у општини буковичкој, немогуће ми је описати.“

И овај документ Чекић објављује под именом „Покољ на подручју Буковице“.

 

С обзиром на жилав отпор који су дале усташе из Буковице, може се претпоставити да је део цивила погинуо у унакрсној ватри, пошто су и иначе милиционери од својих кућа правили утврђене тачке за одбрану, како је то рецимо јављао Ђуришић у извештају Дражи од 10. јануара. Али нема сумње да је део цивила поубијан након акције, у одмазди због претрпљених губитака, као што је то било и у срезу Бјелопоље.

Бојовић је сведочио да су овде цивили убијани и из крвне освете. Једном његовом команданту батаљона, родом из Буковице, комшије муслимани су убили оца, мајку, жену и троје деце. Дошао је до згаришта своје куће, запаљене заједно са члановима породице, узимао је лобање и прибијао их уз тело једном руком, а другом миловао и говорио: „Ово је Мицина, ово је Љубина…“ Децу је препознавао по величини лобања. „Он је водио око 200 људи, и сада треба неко да га уразуми да не учини злочин према својим комшијама, муслиманима, као што су муслимани учинили према њему“ – наводи Бојовић.  (Сведочење Николе Бојовића дато М. Самарџићу.)

Због овога су комунисти Бојовића прогласили ратним злочинцем.

 

И у овом случају комунисти су морали да прибегну фалсификату. Реч је о наводном Ђуришићевом извештају Дражи од 13. фебруара, који је, поред „Дражине“ инструкције од 20. децембра 1941. године, најцитиранији документ у њиховој пропаганди према четницима (објављен у Зборнику, том 14, књига 2, док. бр. 34) Како би доказали постојање намере, на страни четничких вођа, да се ликвидира целокупно муслиманско становништво у зони захваћеној операцијом, нарочито су експлоатисани ови делови наведеног извештаја: „Акција у Пљеваљском, Фочанском и Чајничком срезу противу муслимана извршена је. Операције су изведене тачно по наређењу и издатој заповести. Напад је почео у одређено време. Сви команданти и јединице извршили су добијене задатке на опште задовољство…

Наши одреди 7. овог месеца у току ноћи, већ су избили на р. Дрину, те су борбе закључно са тим даном биле у главном завршене, а затим је настало чишћење ослобођене територије. Сва муслиманска села у поменута три среза су потпуно спаљена да ниједан њихов дом није остао читав. Сва имовина је уништена сем стоке, жита и сена…

За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља, без обзира на пол и године старости. Наше укупне жртве су биле 22 мртва од којих два несретним случајем, и 32 рањена. Код муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце.“

 

Да се најпре приметити код овог документа, да „Ђуришић“ сада ову операцију сматра упереном искључиво „противу муслимана“, мада је у заповести од 29. јануара наредио уништење не само њихове милиције, већ и свих усташа и комуниста у поменутим срезовима. Друго, он овде наводи да је „операција уништавања муслиманског живља“ изведена „тачно по наређењу и издатој заповести“. Којој заповести? Је ли оној у којој стоји: „Поступак: Италијане не нападати. Све борце Муслимане, Усташе и комунисте убијати. Жене и децу не убијати.“

Када су овај фалсификат убацили у Зборник докумената, комунисти су заборавили да су у истом тому, у истој књизи, објавили Дражину депешу Остојићу, која носи датум 13. фебруар, а у којој пише:

„Павле код мене. Решено следеће. Земљаци се прегруписавају, јер их има и заморених. Весковић креће из области Пљеваља ка Вама, са преко 1000 људи. Касаловић и Ружић долазе од Жабљака са преко 1000 људи. Укупна снага земљака, око 2500 људи. Јевђа да осигура храну и муницију. Муниција потребна нарочито, јер је утрошена. Данас Павле наређује покрет и претходно прикупљање.

Храну ће нешто понети, али од Калиновика и у Калиновику морате је обезбедити, јер је немогуће преносити због снега ништа на коњима. Кад вам земљаци стигну, радите по ситуацији под условом да не буде компромитације у погледу сарадње и да се што више заштити наш свет од терора усташа и Немаца. Павле наређује својима да муслимане тамо не дирају.“ (Зборник, том 14, књига 2, Извод из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића од 1. до 19. фебруара 1943. године.)

Тако сада имамо ситуацију да се „Ђуришић“ 13. фебруара јавља Дражи „са положаја“, нашироко му описујући недавне борбе и успешно окончано „етничко чишћење“, и Дражину депешу од истог дана у којој обавештава Остојића да се Павле све време налази код њега у штабу, и да решавају о будућим корацима. Само да су измислили неки други датум „Ђуришићевог“ извештаја, њихова бајка би можда и могла да прође. Овако, још једном се потврдило да за посао фалсификовања, ипак треба бирати интелигентне особе.

Често се цитира и један, конфузно написан немачки документ. Реч је о наређењу командујућег генерала и команданта у Србији од 25. априла 1943. године, упућеном потчињеним јединицама за поседање Рашке области (АВИИ, НАВ-Т-501, р. 249, с. 334-8), а у коме се анализира војно-политичка ситуација у тим крајевима: „Санџак је претежно обитавалиште Муслимана. Ипак су четници ДМ, почетком ове године, на најгрознији начин истребили читаво муслиманско становништо у срезовима градова Пријепоље, Пљевља, Прибој и Чајниче, а остатак протерали.

Отуда смртно непријатељство између Муслимана и четника. Они очекују спас од немачких трупа, и треба их сматрати и са њима поступати као са добрим савезницима.

Као самозаштиту, Муслимани су у Санџаку успоставили муслиманску милицију, која се претежно састоји од наоружаних сеоских стража. Она има око 8-10.000 људи. Ове сеоске страже, као савезничке, не треба разоружати.“

Дакле, четници су „истребили читаво муслиманско становништво“, а протерали „остатак“. Остатак чега, ако су их претходно „све истребили“?!  И откуда онда чак 10.000 наоружаних милиционера на том простору, када су их четници потпуно „истребили“ пре тога? Наравно, муслимани нису организовали милицијске јединице тек након јануарско-фебруарских операција, како се овде објашњава, већ су их Италијани формирали много пре тога, а онда су, са италијанском капитулацијом, ове групе узели под своју команду Немци, и створили тзв. Легију „Кремплер“.

 

Ипак, ни овог пута није могло проћи без злочина над муслиманима. О томе је више избеглица из околине Чајнича и Фоче, дало исказ јуна 1943. године, властима „НДХ“ у Фочи. Чекић их све објављује у књизи.

Тако, Салко Бекан из Тврдака код Слатине, у исказу датом усташким властима у Фочи 1. јуна 1943. године, наводи да су четници из села Завајта, у зиму те године, у кући Бајра Букве из истог села побили и у кући спалили 15 особа, углавном жена и деце, од којих и троје његове деце. Том приликом, исказ је дао и Халил Брковић из Доњег Папратна у истој општини. Он је рекао да су четници Перо Ковач, браћа Душан и Сретен Станојевић, сви из Слатине, те Радислав Хојданић из Црне Горе, предратни жандарм у Слатини, заједно „са својим друштвом“, поубијали 106 становника из Папратна, од тога 20 „одраслих мушкараца“, а онда их спалили по кућама. То је такође било крајем јануара 1943. године. Након покоља нашао је, заједно са комшијом Селимом Колендом, Заду Хаџић, на издисају, са рукама везаним за диреке позади тела, и са ватром наложеном на полном органу. Сутрадан, исказ је дало још неколико особа, а међу њима и Ремзо Зековић из Дражева код Челебића, сведочећи да су четници Данило Самарџија, Владо Поповић, Видоје Тодовић, Раде Гашпар и Дако Даковић,  „са још неким“, што поклали што попалили око 50 особа у Дражеву, од тога само тројица су „одрасли мушкарци“. Ибро Ризо из Драгочаве код Фоче, навео је да су Перо и Дако Дакић (вероватно је реч о истој особи као из исказа претходног сведока), „са својом компанијом“ похватали 35 одраслих мушкараца и једну жену, поубијали на реци Тари и побацали у воду.

Хафа Чанкушић из Слатине је 6. јуна изјавила да су четници Војо Митрић из Завајта и његов друг Алекса коме не зна презиме, упали у кућу Сулејмана Чанкушића у којој се налазила и она са седморо деце, и још 12 особа, махом жена и деце. Пред кућом су ухватили Зеку Чанкушић, чије четворо деце је било у кући и изболи је ножем. Она је међутим, остала жива, па је отпузала у суседну шуму, кријући се три дана, а онда дошла у Фочу, где су јој помогли италијански лекари. Ова двојица су утрчала у кућу и почела ножем да убијају људе. Војо ју је убо ножем у раме, а затим њено дете које је држала у наручју. Међутим, том приликом је нехотице исекао и своја три прста, што га је разбеснело па је почео још жешће да их убада. Убили су седморо, од чега и једно њено дете, док су остали лежали израњавани. Запалили су кућу у којој су се жртве налазиле, и отишли. Преживели су се некако извукли испод мртвих тела и изашли напоље. Тога дана сведочио је и Зухдија Њухов из Фоче. Казао је да су у зиму 1943. године, четници одвели Хусеина Ченгића, бележника општине Закмур код Фоче, и његово тело је тек после неколико недеља пронашао у Дрини, извесни Ахмед Чишија из Фоче са још неким људима. „Нађен је у оваквом стању: у кичму је био ударен велики гвоздени клин, а око врата му је био велики ланац – коњски поводац који је једним крајем био провучен кроз сполни орган уздуж порезан и толико стегнут да се глава већ додиривала сполног му органа. Мој отац Ахмед ово ми је испричао, а он га је и сахранио“ – каже на крају.

Мујо Дедовић из Слатине, изјавио је 7. јуна у Фочи, да су четници Алекса Ђорђевић, Мирко Михајловић, Раде Перишић и Павле Марић „са дружином“, у селу Пријаковићи код Слатине у две штале сатерали 80 особа из истог села и у њима неке „поклали“, а неке живе запалили. Од тога, „одраслих“ мушкараца је било „десетак“, а остало су биле жене и деца. Исти четници су у селу Пративи код Слатине запалили 25 особа у кући Омера Цагара, а у селу Лајевци заклали 21 лице. Све се догодило почетком јануара 1943. године. Бивши председник општине Закмур, Мухамед Шошевић из Ђиђева је 10. јуна сведочио да је крајем 1942. године, четник Симо Ковачевић „са дружином“ ухватио 22 одрасла мушкарца муслимана из породице Дурић из Закмура, које су затим повезали и приморавали да играју и певају песме којима се вређа Ислам. Онда су их одвели на мост у Старом Броду на Дрини, на 5 км од Фоче, ту их „поклали“ и побацали у воду.

Интересантно је да се у већини ових случајева знају починиоци, као и да је по правилу реч о комшијама Србима. Ниједна од наведених особа не терети Ђуришићеве трупе, као извршиоце.

Због ових и других злочина, морале су се упућивати нове наредбе о забрани убијања цивила. У поменутој Дражиној депеши Остојићу од 13. фебруара наводи се да је Ђуришић наредио својима да „не дирају“ муслимане на путу ка Калиновику, где је требало да оду ради дочека комунистичке главнине која се повлачила из Бихаћа после операције „Вајс“. Сутрадан Остојић пише Дражи: „Нека Павле најстрожије забрани земљацима убијање и пљачку муслимана при пролазу до Коњица.“ (АВИИ, Ча, к-293, рег. бр. 2/1)

Дражина депеша Остојићу од 23. фебруара: „Мусакадић нека продужи рад (на придобијању муслимана – моја прим.), а Ви помозите да не дође до убијања муслимана.“ (Зборник, том 14, књига 2, стр. 338)

Чак и један усташки документ из овог периода, говори о настојању четничких вођа да се спрече злочини над цивилним становништвом. Реч је о извештају Усташке надзорне службе (АОС, микротека, УДБ-а, Загреб, Ф. 20, с. 619) од 21. децембра 1942. године, упућеном МУП-у „НДХ“: „Дана 19. ов. мјес. послие службе божје пред православном црквом у Невесињу одржао је говор четницима и осталом православном живљу које је било у цркви Доброслав Јевђевић, вођа четника у Невесињу. У овом говору позвао је сав србски народ у овом котару на ред и мир и присебност, и да се несмије учинити никоме никаково кажњиво дјело без разлике вјере, јер да ће сигурно до наступајућег Божића доћи до преокрета и слободе србског народа. Ако овај преокрет неби дошао до Божића, да ће сигурно доћи најдаље до Васкрса. Присутни, њих око 100 саслушали су овај говор са највећом пажњом и одобравањем.“

У духу усташких извештаја, у наставку се наводи да је након говора настало пијанчење и весеље „до касно у ноћ“, да се „весеље“ отргло контроли па су се пијани четници потукли у некој кафани, при чему је један погинуо, 4 су теже, а 3 лакше рањена, али се њихова имена нису могла сазнати, јер „то четници крију“. Такође, да би што више релативизовао први део извештаја, његов састављач на крају каже да је овај Јевђевићев говор код несрпског становништва примљен „са извјесним страхом“, јер се даноноћно чују „појединачне претње“ католицима и муслиманима.

 

На крају, да резимирамо.

Пошто су муслиманске усташе, као италијанска милиција, вршиле константне нападе на српска села и четничке снаге практично од почетка рата, што по сопственом нахођењу, што по налогу окупатора, овде се у ствари и не може говорити о акцији, већ о реакцији четника. Тај одговор четника на „чарке“ муслиманских усташа из поменутих срезова, у виду на брзину створеног плана напада и чишћења њихових снага, ради обезбеђивања залеђа и осигурања везе између Србије и Црне Горе, био је на стакленим ногама, јер су се Дража и Ђуришић сагласили да се операција у Чајничу не спроводи, с обзиром да су очекивали прелазак црногорских трупа у Босну, због извршења много важнијег задатка. Тек када је постало јасно да Италијани неће одобрити „легалан“ одлазак Ђуришићевих четника у ову покрајину, и када су истовремено Немци срушили Титову „државу“ у Бихаћу, решено је да се тај план преточи у реалност. Другим речима, четнички подухвати против муслиманске милиције у Црној Гори и југоисточној Босни, лако су могли бити избегнути, у случају другачијих спољнополитичких околности. А то даље значи, да није било никаквог унапред смишљеног, систематског и организованог убијања муслиманских цивила у овој регији, и поред неспорно извршених ратних злочина над њима, који, као што смо видели, нису наређивани, већ напротив, забрањивани са самог врха. Пре, за време и након извођења датих операција, трајала је политичка кампања „придобијања“ муслимана и њиховог одвајања од комуниста и усташа, у шта су се укључиле и неке истакнуте личности исламске вероисповести. Све (нео)комунистичке верзије ових догађаја почињу са „Дражином“ инструкцијом од 20. децембра 1941. године, а завршавају са „Ђуришићевим“ извештајем од 13. фебруара 1943. године. Када се та два фалсификата одбаце као историјски извори, од њихове приче о „етничком чишћењу“ не остаје апсолутно ништа. Тачније, остаје само то – прича.