Вјерујем да је многе изненадио, а можда и шокирао интервју што га је хрватски предсједник др. Фрањо Туђман дао уредници Вјесника Јагоди Мартинчевић 1. ожујка 1992., дакле само мјесец и пол дана након међународног признања РХ. Поготову стога што то није био неки успутни пригодничарски или слављенички интервју, какав би се можда очекивао у таквој прилици, него врло осмишљен и помно концептуализиран јавни иступ у којем је Туђман први пут најавио свој суперамбициозни, рекао бих и животни пројект духовне обнове хрватског народа.
Одговарајући на питање уреднице Вјесника како он, као предсједник нетом осамостаљене и међународно признате хрватске државе, гледа на чињеницу да је југославенска идеја потекла управо од Хрвата (Ј. Мартинчевић притом је споменула Крижанића, Строссмаyера, Трумбића и Супила), Туђман је изрекао неколико врло значајних и за њ можда нетипичних мисли (нетипичних у односу на нека његова пријашња иступања).
Прво, да је у вријеме распада Хабсбуршке Монархије готово свеукупна хрватска интелигенција (притом је и он навео нека имена, попут Ивана Мештровића, Јозе Кљаковића, Миле Будака и Тина Ујевића) била “једноставно опсједнута југославенством”, да је та њезина опсједнутост “имала и своје оправдање”, да је уједињење Хрвата са Србијом 1918. “спашавало хрватске земље од даљег дробљења и поробљавања”, а онда је томе додао:
– Да није дошло до уједињавања са Србијом, управо би Хрватском западни савезници (мислио је на водеће силе Антанте: Француску, Велику Британију и Русију – оп. а.) платили и Италији и Србији, јер би Далмација потпала под Италију, а Србија би вјеројатно добила готово све оно што је данас (ријеч ‘данас’ односила се на 1991. – оп. а.) хтјела освојити.
Била је то дијаметрално опречна мисао у односу на ону добро познату и раширену хрватску тезу тужбалицу (коју је први пут споменуо ХСС-овац Стјепан Радић) да су Хрвати у Југославију појурили, и у њој се изгубили, као “гуске у магли”.
Нитко се тада на те Туђманове ријечи није ни на који начин осврнуо, као да и нису биле изречене, а онда их је – али тек 2006., дакле десетљеће и пол касније – прокоментирао повјесничар Душан Биланџић, у својој мемоарској књизи “Повијест изблиза”, рекавши, тј. написавши како “Туђман има право кад каже да је био исправан улазак Хрватске у Југославију 1918.”. Но овај пут су и те Биланџићеве ријечи остале без коментара.
У једноме од својих бројних београдских разговора с водећим српским стратегом и идеологом Добрицом Ћосићем, 8. просинца 2008., прочитао сам своме суговорнику те Туђманове ријечи из 1992., на што ми је он, без пуно размишљања, одговорио: “Туђман је у праву. С правом је то рекао, јер иначе не би постојала Хрватска. Ако Србима дају море до Сплита, до рта Планка (Ћосић је овђе алудирао на територијалну понуду или ултиматум водећих сила Антанте Србији у љето 1915., у јеку Првога свјетског рата, коју, међутим, предсједник српске владе Никола Пашић није прихватио – оп. а.), што би било од Хрватске? Уосталом, Хрватска тада није ни постојала, него су постојале Хрватска, Славонија и Далмација. То су биле провинције Аустро-Угарске.”
Мате Мештровић ми је, опет, у нашем разговору од 24. вељаче 2009. потврдио како је његов отац Иван Мештровић био у оно вријеме пројугославенски оријентиран (уз напомену да је његово југославенство укључивало и Бугаре), да је био “јако добар” с југославенским краљем Александром Карађорђевићем, при чему ми је посебно нагласио:
– И кад је, за вријеме Првога свјетског рата, Супило дознао да постоје ти тајни Лондонски уговори, настала је фрка, јер су се мој отац и ови други, Трумбић и остали, бојали да ће то, тј. Далмацију, Италија добити, да ће то ићи Италији, и да свакако треба бити са Србима да имаш потпору. Србима је била обећана Босна и дио Далмације, а остатак Далмације Талијанима, и то је сада било витално питање – да би се спасли Далмација и хрватски крајеви – да Хрвати буду заједно са Србима, као побједоносном државом у Првоме свјетском рату…
На први поглед изгледа апсурдно да се Фрањо Туђман и Добрица Ћосић у нечему слажу, а још се апсурднијим доима то да се слажу око мишљења или стајалишта да су од Југославије дугорочну корист извукли Хрвати, а не Срби. Али тај апсурд полако нестаје ако се само мало дубље удубимо у бит проблема о којем је ријеч и узмемо у обзир све компоненте које су неопходне за разумијевање цјелине. Јест, у неком стереотипном хрватском размишљању појам “Југославија” се обично везује (само) за Србе, као нешто што је а приори супротстављено Хрватској и хрватству и што иде (односно што је ишло или је могло ићи) искључиво на руку Србима; уосталом, данашња је хрватска држава и настала тако што се издвојила управо из Југославије, и то у крвавоме српско-хрватском (хрватско-српском) рату, деведесетих.
Повијест се, међутим, не састоји (само) од стереотипа, а још мање од кривих и неутемељених предоџби. Права и цјеловита истина гласи да је у данашњој Србији, како међу повјесничарима тако и међу политичарима, као и опћенито у јавности, врло раширено мишљење (не бих се усудио рећи да оно апсолутно превладава, али је већ готово постало маинстреам) да је Југославија за Србе била грешка. То јест, да су Срби погријешили, и то фатално, што су уочи, тијеком и након Првога свјетског рата устрајали на Југославији. За разлику од Хрвата који су, својим уласком у Југославију, изабрали прави и просперитетни пут.
ЛИБРАРY ОФ ЦОНГРЕСС, ГАЛЛИЦА, ПРОФИМЕДИА
Тадашњи српски принц Александар Карађорђевић, каснији краљ Југославије, 1916. на фронту у разговору с часником француске војне делегације
Родоначелник те тезе био је управо Добрица Ћосић, предводник српског интелектуално-опозицијског покрета у СР Србији и СФР Југославији тијеком седамдесетих и осамдесетих, а први пут ју је лансирао у романескном облику, тј. у четвртој књизи свог романа “Време смрти”, објављеној 1979. Та се теза своди на, по некима прилично идеологизирано, тумачење онога што се догодило – или што се није догодило, а требало се догодити – 1915., у, по много чему, кључној години, за Србију, али и много шире, не само у Првоме свјетском рату него и у цијеломе 20. стољећу. Вјеројатно нећемо погријешити ако кажемо да је “српска 1915.” кључ за (потпуно) разумијевање како српске тако и шире (регионалне) повијести 20. вијека.
Србија је 1915., у другој години Првога свјетског рата, била на прекретници. Могла је бирати између двије опције. Једна је опција била Југославија (југославенска је идеја тада опћенито била јако “ин”, како у српској тако и у хрватској интелигенцији и политици), а друга нешто што се, већ тада, називало “Великом Србијом”. Од свих (будућих) југославенских народа у том су тренутку само Срби, поред Црногораца, имали своју самосталну државу, Краљевину Србију, док су без своје националне државе били и Хрвати, и Словенци, и муслимани (који тада још нису били признати као народ), и Македонци.
А онда се Србима, као на длану, пружила прилика да своју тадашњу у територијалном смислу већ знатно увећану и проширену државу (с Косовом и Македонијом, након побједа извојеваних у балканским ратовима 1912. и 1913.) још више, и то добрано, увећају.
Да не би било забуне, а обично је у оваквим анализама има, барем у Србији, када говоримо о 1915., треба разликовати два посве одвојена и неовисна догађаја. Али међу којима се ипак може успоставити одређена корелација.
Најприје је, 26. травња 1915., дошло до склапања тајнога Лондонског уговора, којим су силе Антанте обећале Италији за улазак у рат на њиховој страни (тј. против Централних сила) Трст, дио словенског залеђа, Истру, сјеверну Далмацију до рта Плоче (између Шибеника и Сплита, у рогозничком акваторију) те готово све хрватске отоке, осим Крка, Раба и Брача. Једнако као и дио албанског територија.
А онда су, већ у коловозу 1915., те исте силе Антанте и Србији, тј. предсједнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу, понудиле један биг деал, који је такођер требао ићи на штету Далмације (али и многих других тада аустроугарских територија). Овај пут је за улазак у рат на страни Антанте требало привући Бугарску па су Савезници пред Пашића изашли с оваквом понудом: ако Краљевина Србија уступи Бугарској цијелу источну половицу Македоније (тј. дио Македоније источно од Вардара), Антанта ће њу, Србију, добију ли Савезници Први свјетски рат, наградити стварањем тзв. Велике Србије, у коју ће ући цијела Босна и Херцеговина, цијела средња и јужна Далмација (тј. све оно што није било обећано Италији Лондонским уговором: дакле териториј од рта Плоче крај Шибеника па све до 10 километара јужно од Цавтата), Сријем, Бачка, сјеверна Албанија па чак, под неким увјетима, и Славонија – ако по завршетку рата и она падне у руке Савезницима. Овакву понуду од водећих међународних сила Србија није никада добила, откако постоји.
Радило се, заправо, о два меморандума (или двије ноте) Савезника упућена предсједнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу. Први је носио датум 4. коловоза, а други 16. коловоза 1915. Овај други био је много конкретнији, у територијалном смислу, јер је имао као додатак и једну карту коју је за потребе британске Владе, односно британског министра вањских послова сир Едњарда Греyја, направио Греyјев експерт за овакве ствари, британски археолог и етнолог Артхур Еванс.
ЛИБРАРY ОФ ЦОНГРЕСС, ГАЛЛИЦА, ПРОФИМЕДИА
Лорд Китцхенер и британски министар вањских послова сир Едњард Греy, који је Пашићу 1915. послао етничку карту југославенских земаља која је умногоме подсјећала на будућу Југославију, али су на њој биле означене и границе претпостављене ‘Велике Србије’
Била је то етничка карта југославенских земаља која је умногоме подсјећала на будућу Југославију, али су на њој с неколико полукружних линија биле означене – онако угрубо – и границе будуће, тј. претпостављене “Велике Србије”, што су је представници сила Антанте били понудили Пашићу. Тај, други меморандум, од 16. коловоза 1915., Пашићу је био само прочитан – у Нишу, гђе се у Првоме свјетском рату налазила привремена пријестолница Краљевине Србије – док му је импровизирана карта “Велике Србије” била само показана. Велике силе о тако осјетљивим стварима нису хтјеле остављати никакве писмене трагове.
Многима би се завртјело у глави од такве понуде – добити на пладњу цијелу Босну и Херцеговину, средњу и јужну Далмацију те још неке атрактивне дијелове територија тадашње Аустро-Угарске није била мала ствар, напротив – но Никола Пашић се њоме није нимало импресионирао. Управо обрнуто, оцијенио ју је врло лошом и неповољном, чак гором од аустријског ултиматума (онога из љета 1914., након којега је, нападом Аустро-Угарске на Србију, започео Први свјетски рат) те је изјавио – како је то у својој књизи “Никола Пашић, савезници и стварање Југославије” навео/реконструирао београдски повјесничар Ђорђе Станковић, који је на овој сложеној теми докторирао – “да је за Србију боље да часно подлегне непријатељу него да уступањем својих територија под притиском савезника стварно ‘учини самоубиство’“.
Пашић се, наиме, ни под којим увјетима није хтио одрећи Македоније (коју је Србија освојила у Другом балканском рату 1913.), а водио је, засигурно, рачуна и о чињеници да би будућа претпостављена “Велика Србија”, по свему судећи, остала и без Баната (све до Београда), којега би Србија, по ултиматуму сила Антанте, требала уступити Румуњској (као награду за њезин улазак у рат на страни Савезника).
Једна техничка (иако и више од тога) напомена: Лондонски уговор од 26. травња 1915. био је службени акт највишег ранга, потписан на највишем савезничком нивоу. У Лондону су га потписали предсједници влада и министри вањских послова четири државе – Велике Британије, Француске, Русије и Италије. Ултиматум пак сила Антанте Србији, из коловоза 1915., био је такођер службени акт, али знатно нижег ранга, на разини посланика савезничких земаља у Србији, тијеком Првога свјетског рата. Та су тројица посланика у Србији били: Цхарлес де Гразз (британски), Аугусте Боппе (француски) и кнез Григорије Николајевич Трубецки (руски).
Никола Пашић је, без много двоумљења, одлучио категорички одбити понуду/ултиматум Савезника, али како је Краљевина Србија била земља с парламентарним суставом, ту је његову одлуку требала ратифицирати, тј. изгласати Српска народна скупштина. Тајна сједница Српске народне скупштине на којој се о томе одлучивало одржана је у Нишу од 20. до 23. коловоза 1915.
За вријеме својих београдских истраживања успио сам доћи до записника с те сједнице. Он је похрањен у Архиву САНУ, а саставио га је (руком, на ћирилици) тадашњи (из 1915.) секретар Српске народне скупштине Петар Јовановић. Кључни су били други и трећи дан засједања, 21. и 23. коловоза 1915.
Другога дана сједнице Пашић је заступницима српског парламента детаљно елаборирао зашто је он, као предсједник Владе Србије, енергично против прихваћања савезничког ултиматума. Рекао је, међу осталим: “Нама се одузима много, и то земље не само неколико пута крвљу заливане, но земље које по целој прошлости и историји само су српске, – за накнаду дају нам се опет српске земље, али оне би требало и без досад уложених жртава бити наше”. Прилично самоувјерено, па и мегаломански речено, нема што.
А онда се, 23. коловоза 1915., приступило гласању. Укупно је гласало 127 заступника. Исход гласања био је 103 : 24 “за предложени дневни ред”, тј. за одбијање савезничког ултиматума – онако како је то предложио, тј. елаборирао Пашић. За Антантину понуду гласала су два заступника Самосталне радикалне странке, два тзв. радикална дисидента, три социјалиста (или социјалдемократа) и 18 либерала, док су 69 од укупно 103 гласа против савезничког ултиматума Пашићу осигурали чланови његове Народне радикалне странке.
Постоји, заправо, неколико разлога зашто је Никола Пашић понуду сила Антанте о стварању “Велике Србије” одлучио, фигуративно речено, бацити у кош за смеће и препоставити јој југославенско рјешење, тј. укидање (наравно, не одмах, него по завршетку Првога свјетског рата) постојеће Краљевине Србије и њезину уградњу (или “утапање”, како то многи данас кажу) у будућу југославенску државу. Споменут ћу њих пет.
Прво, он није хтио дерогирати, тј. поништити већ прокламиране ратне циљеве Србије, формулиране у Нишкој декларацији од 7. просинца 1914. – циљеве у које је, осим саме ратне побједе, улазила и идеја о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу након Првога свјетског рата. Другим ријечима, поистовјетио је рјешење српског националног питања с питањем уједињења Јужних Славена – иако је данас стајалиште већине српских повјесничара да су то требала бити два сасвим одвојена питања и процеса.
Друго, Никола Пашић био је опсједнут пијемонтском улогом Србије – једнако као и тадашњи регент, а будући југославенски краљ Александар.
Треће, Пашић се није хтио одрећи (источне) Македоније, за коју је много крви било проливено особито у Брегалничкој битци, у Другоме балканском рату 1913. То јест, није ју ни по коју цијену желио испоручити смртним непријатељима Срба, Бугарима. Пашић је био начисто да би прихваћање понуде/ултиматума Антанте значило поништавање резултата и тековина Другога балканског рата 1913.
Четврто, Пашић је био на позицијама тзв. великог националног програма Србије, који је претпостављао обнову некадашње немањићевске Србије (тј. повратак на југ, у Стару Србију), и сматрао је да се може и против Бугарске и против Аустро-Угарске. Сасвим обрнута опција од тога био је тзв. мали национални програм, који је особито горљиво заступао Пашићев претходник на дужности предсједника српске Владе и творац Балканског савеза из 1912. (по којем је источна Македонија требала припасти Бугарској) Милован Миловановић.
И пето, Никола Пашић био је чврсто увјерен да ни у понуђеној, тј. претпостављеној “Великој Србији” – ма како она велика била – не би било потпуно ријешено српско национално питање. То је нешто шире образложио у својој биљешци коју је саставио за посјета Русији, у травњу и свибњу 1916. Наиме, велик број Срба остао би и даље живјети изван те “Велике Србије”, западније од њезиних западних граница (на Банији и Кордуну, те у Лици и Далмацији), док би, с друге стране, та иста “Велика Србија” имала чак 40 посто несрпског становништва (око милијун Хрвата, Мађара и Албанаца, плус муслимани), који би дугорочно тежили рјешавању својих властитих националних питања, укључујући и припајање својим матичним националним државама.
Но све те аргументе Пашића и његових истомишљеника српска национална интелигенција из раздобља СР Србије и СФРЈ, с Добрицом Ћосићем на челу, није прихваћала. Напротив, то је прогласила највећом грешком и највећом заблудом у српској политици у цијелом 20. стољећу, готово прогласивши Пашића издајником. Ћосић ми је отворено рекао: “То је била трагична и катастрофална погрешка! Само је фанатизам национални, фанатизам југославенски, могао одбити овакву понуду сила Антанте! Кад ти нетко нуди крај рата, а прије свега ти испуњава национални програм, уједињење Срба, даје ти Босну као териториј, даје ти пола Далмације, рјешава вјечно спорно питање с Бугарима – пођелу Македоније, чиме се укида мотив непријатељства између бугарског и српског народа – а ти то овако одбијеш! Видите, да није било те погрешке, створила би се апсолутно друга хисторијска перспектива Србији и цијеломе овом простору. Не знам би ли уопће и (социјалистичка, у Другоме свјетском рату – оп. а.) револуција била могућа…”
Овђе је врло важно упозорити и на тренутак у којем су Добрица Ћосић и његови сумишљеници, протагонисти српског интелектуално-опозицијског покрета у СР Србији и СФРЈ, формулирали овакво своје изразито критичко, па и осуђујуће гледање на Николу Пашића и његов чин из 1915. Било је то у другој половици 70-их, након завршене уставно-правне реформе југославенске федерације и доношења (у бити конфедералног) Устава СФРЈ из 1974.
Српски су национални стратези и идеолози тада “израчунали” да је Србија највећи и једини прави губитник у Југославији (најприје у првој, а онда поготову у Другој, Титовој), а да су сви остали народи у њој профитирали. Она, која је једина прије оснутка Југославије 1918. имала своју националну државу, сада је – у другој половици 70-их – сведена на тзв. ужу Србију, а сви остали југославенски народи, који су прије стварања Југославије могли само сањати о својим националним државама, њих сада имају црно на бијело, али и у свакодневној политичкој пракси, и практички су пред осамостаљењем.
На темељу таква израчуна српски су стратези раздобље од 1915. – од Пашићеве кобне “погрешке” – до седамдесетих и осамдесетих прогласили “изгубљеним временом” за Србију и српске националне интересе. То је била полазна точка у формулирању новог српског националног програма, оживотвореног у Меморандуму САНУ из 1986.
У нашем разговору из 2009. српски филозоф, Ћосићев блиски сурадник и један од три главна аутора Меморандума САНУ, др. Михаило Марковић политику Николе Пашића прогласио је “циничном”, рекавши ми да је Пашић живио у заблуди како ће у новој, југославенској држави Срби имати трајну хегемонију над Хрватима и осталим народима захваљујући неким својим битним, компаративним предностима. Набројио ми је пет тих предности: њихова бројчана већина у Југославији, војска, монархија (јака династија), велике српске политичке партије (које ће побјеђивати на свим изборима) и савезништво с највећим силама у Еуропи (стечено заједничком побједом у Првом свјетском рату).
– Е сад – истакнуо је Марковић – Пашићева је велика грешка била у томе што није предвидио повијесне промјене које ће с временом настати. Све те предности Срба, које су постојале 1918., с временом су се истопиле, показавши свој привремени карактер.
Свему томе ваља, међутим, додати да у Србији данас постоји врло јака и утјецајна струја међу неким тамошњим (критичким) повјесничарима и интелектуалцима, која се снажно противи томе да се одлука Николе Пашића из 1915. око одбијања понуде/ултиматума сила Антанте о стварању “Велике Србије” окарактеризира “грешком”. У тај круг, осим већ споменутог Ђорђа Станковића, спадају, међу инима, Дубравка Стојановић и Весна Пешић. Уз начелну напомену да погрешка као таква може постојати само у математици и физици, а не и у повијести и политици, они, осврћући се на догађај из 1915., истичу у први план три врло значајна момента.
Прво, ситуација у међународној политици и дипломацији у Еуропи радикално се промијенила већ након прве двије године Првога свјетског рата па је велико питање, све да је Пашић и пристао на понуду Савезника из 1915., што би се од свега тога по завршетку рата доиста могло провести у ђело.
Друго, тијеком друге половице Првога свјетског рата тзв. политика територијалне компензације устукнула је пред новим валом еуропских државника и дипломата који нису били склони тајним дипломатским акцијама трговања туђим, углавном југославенским (тада још аустроугарским) територијима. На њихово мјесто дошли су други људи, с посве друкчијим сензибилитетом.
И треће, у рат 1917. улазе Сједињене Америчке Државе, а амерички предсједник Њоодроњ Њилсон 1918. формулира програм “14 точака” у којем једно од кључних мјеста заузима начело самоодређења, што ће бити један од предувјета стварању нових националних држава на Балкану, односно на територију пропале Аустро-Угарске.
