Пише: Милисав Марковић
Коста Тодоровић се родио у Ужицу 1882. године у скромној породици. У раном детињству је остао без оба родитеља и одрастао је у великом сиромаштву и оскудици. Пошто због младости није могао бити примљен у војну службу, Коста проводи време послужујући у кући Милорада Гођевца, једног од три оснивача Србског Четничког Покрета. Код њега се Коста надахњује патриотизмом, родољубљем и жељом за уједињењем Срба, где улази у контакт са Србским официрима и заграничним активностима Србске владе и војске. Његово школовање је финансирао управо Милорад Гођевац увидевши у њему урођени дар за ратовање. По завршетку 7. разреда гимназије Коста ступа у чувену 32. класу Војне Академије која је дала Војводу Вука Поповића, Војводу Брану Јовановића, Воју Танкосића и друге великане. По завршетку школовања бива распоређен у своје родно Ужице где уочи рата добија чин мајора Србске војске. У међувремену Коста Тодоровић бива проглашен за Четничког Војводу.
Војвода Коста Тодоровић је помогао Гаврилу Принципу и друговима да пређу границу када су се крајем маја из Београда пребацивали у Сарајево. Због тога је, након атентата био међу осумњиченима за саучесништво, што га је натерало да се на извесно време примири. Пошто убрзо аустроугарска објављује рат Србији, Тодоровић се јавља у штаб Ужичке војске и ставља на располагање генералу Илију Гојковићу. У то време, одмах после Сарајевског атентата, већ се шире информације о прогонима Срба у Босни и Херцеговини, дивљању аустроугарске војске и њихових помоћника – шуцкора, неке врсте добровољачке милиције, углавном састављене од припадника локалног муслиманског и хрватског становништва. Оснивају се логори, а преко Дрине у Србију стижу и прве избеглице. Управо због оваквог развоја догађаја и жељан да помогне Србима из Босне с којима је био у контакту низ година, Коста Тодоровић, који је у међувремену унапређен у мајора, спремно дочекује прву прилику да се са својим Четницима из по јунаштву чувеног Златиборског добровољачког одреда, пребаци у Босну.
То се десило већ 1. августа 1914. године када је својим Четницима пренео наредбу да, по цену живота, морају прећи Дрину, уништити жандармеријску станицу и продужити “с извиђањем у правцу Рогатице”. Добровољци су прешли Дрину код ушћа реке Дервенте, у три групе, на импровизованим сплавовима. Веслали су кундацима пушака, а на зборном месту су се непримећено окупили у зору. Сачекали су вече и напали и освојили жандармеријску станицу. Део жандара је убијен, а део заробљен и пребачен у Србију. Тодоровићев одред је запосео положаје између Ђурђевца и Клотијевца, али се убрзо по наређењу Врховне команде вратио назад преко Дрине, на раније положаје код Бајине Баште. Поново су у Босну кренули 31. августа. Тада је Војвода Тодоровић командовао са 150 одлично наоружних и опремљених Четника који су се под непрестаном борбом пробили ка Сребреници. Уништили су неколико банди шуцкора, а после тешких борби на положајима Пашино брдо – Брежани – Вијогор освојили су Осат, Сребрницу, Братунац и стигли до Милића. Сребреница је ослобођена 17. септембра и то је било прво ослобођење тог града након 470 година ропства под турском и аустроугарском влашћу.
Тодоровић се у Сребреници задржао само неколико дана. Био је свестан да само са својим борцима, не може да задржи наведена места па је настојао да се што више жена и деце пребаци преко Дрине како би избегли аустроугарску одмазду. Одред је, пред притиском неколико пута бројнијих непријатељских снага, морао да се повуче на почетне положаје, на Пашино Брдо изнад Сребренице. Аустроугарска војска и шуцкори су наставили са терором, па је Тодоровићу стигло наређење да по трећи пут крене у правцу Сребренице и заузме је по сваку цену. Међутим, 27. септембра на Карачића Брду спремљена им је замка. У тренутку када су били на брисаном простору, на њих је почела пуцњава из митраљеза. Тмурно и магловито време, Четницима је још више отежавало сналажење и адекватан одговоро на овај напад. За неколико минута погинуло их је више од педесет. Рањен је и Војвода Коста Тодоровић. Са три метка погођене су му обе ноге и карлица. Његов пратилац Јован Живановић (студент родом из Брчког који је непосредно пре те акције стигао из Швајцарске), успео је да га извуче до неког стога сена, где су се неуспешно покушавали да сакрију. Војвода Тодоровић, када је видео да се непријатељи приближавају наредио је Живановићу да га убије, како жив не би пао у непријатељске руке. Међутим, пошто је тада и Живановић рањен, он није могао, ни стигао да изврши поледње наређење свог Војводе.
Обојица су рањени донети у Сребреницу где је угарски официр наредио да се у центру града направи импровизована ломача, а сакупи што више народа да би гледали оно што бити урађено Србским Четницима. Намера је била да се мештани застраше гледајући шта чека све оне који пруже отпор бечкој империји.
Док је ломача потпаљивана, Војвода Тодоривић је смогао снаге и почео да пева Србску химну. Када је пламен већ увелико лизао у висину и захватао његово тело, он је стигао да узвикне “Живела Велика Србија!”, а затим је наступила тишина.
Међу многим аустријским сведоцима који су били сведоци злочина, већина је плакала од срамоте, а према причи једног аустријског заробљеника један чешки официр није могао да се суздржи већ је сасуо у лице мађарском крвнику:
– “Ви обешчашћујете војску!”
– “Препоручујем вам да ћутите, иначе бисте и ви могли да доживите исту судбину!”, одговорио му је мађарски официр.
Након рата подигнут је споменик на месту страдања Војводе Косте Тодоровића у Сребреници који су усташе 1941. године порушиле. Године 2000. у његовом родном Ужицу подигнут је споменик на иницијативу потомака ратника 1912-1920 из Ужица и околине.
Извор: Фејсбук
Свиђа ми се
Коментар
