ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Због истоименог филма, Битка на Неретви је најпознатија битка са наших простора из Другог светског рата. Годишњица битке редовно се обележава, како на лицу места, од стране представника Босне и Херцеговине, и, на жалост, Републике Српске, тако и у медијима. Можемо очекивати да ће ”округлој” годишњици, која предстоји, бити посвећено много више пажње и да ће филм поново бити репризиран на телевизијама са националном фреквенцијом.
Разуме се, филм ”Битка на Неретви” најављује се као приказ истинитих догађаја. Ту и тамо, присталице комунистичке идеологије позивају се на ”уметничке слободе”, додајући да, на пример, ни у филму ”Спашавање редова Рајана” није приказано баш све онако како се заиста одиграло.
И није, наравано, јер је немогуће. Али, у филму ”Битка на Неретви” – као, уосталом, и у читавој комунистичкој кинематографији, а прецизније речено, у њиховој историографији – дословце све је окренуто наглавачке. Зато оно што су снимали комунисти не спада у уметност, јер уметност подразумева хуманизам, са којим је лаж неспојива. Посебно нема места термину ”уметничке слободе”, јер је комунистима својствено укидање свих слобода које је могуће укинути. Просто речено, ма колико неко релативизовао уметничке слободе, оне не би требало да се помињу у истој реченици са системом чија одлика је неслобода сваке врсте, па и уметничка. Остаје само факат да се са позиција државне моћи лаж представља као истина, са несагледивом листом последица таквог чина.
Колико то све далеко иде, чак и данас, 2023. године, погледаћемо на ”Википедији”, где пише:
”Након битке на Неретви четници више не представљају озбиљну војну силу и скоро су неутралисани западно од Дрине. Ово је имало значајне последице неколико месеци касније када је капитулирала Италија. Тада су партизанске снаге биле једине у прилици да разоружају италијанске гарнизоне те успоставе логистичке везе са западним савезницима у Италији. Партизани су тиме не само стекли додатну војну превагу у односу на четнике, него и постали довољно снажан политички фактор да на Техеранској конференцији буду званично признати као део савезничке антифашистичке коалиције.”
Наравно, ово што пише на Википедији, пише и у свим књигама званичних историографа у Србији, само што је овде укратко сажето. Међутим, проблем је што ни једна од цитираних реченица није тачна, јер:
После Битке на Неретви, у области Неретве није било партизана (пошто су битку изгубили),
После Битке на Неретви уследила је Битка на Сутјесци, тј. немачка Операција ”Шварц”, из које су се четници извукли са минималним губицима, док је из састава комунистичке главнине убијено 12.000 од 16.000 партизана. Тада су Немци поубијали и све партизанске рањенике, чије спашавање је наводно било главни циљ Битке на Неретви.
Уочи капитулације Италије, септембра 1943, партизана је у целој земљи било 25.000, а четника много више.
Четници су били у бољој прилици да разоружају Италијане. Прецизније речено, сами Италијани, када су понудили капитулацију, преко амбасадора у Лисабону, тражили су да се придруже четницима у борби против Немаца на Балкану. Међутим, Западни савезници су то одбили, наређујући Италијанима да се предају комунистима. Италијани су ту наредбу, као понижавајућу, бојкотовали, па су отишли преко Јадрана, у своју земљу. Оно мало њихових јединица што није успело да оде, разоружали су подједнако и четници и партизани. Оружје које су Италијани дали партизанима, овима ће неколико месеци касније отети Немци.
У Техерану партизани нису признати као део ”савезничке антифашистичке коалиције”. Таква коалиција, иначе, није ни постојала. Углавном, на конференцији ”велике тројице” у Техерану није било признања за партизане, већ је и даље као званични савезник фигурирала Краљевина Југославија, са својом војском (четници).
У другом тому књиге ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, Битци на Неретви посветио сам око 200 страница, уз 422 фусноте (а то су по правилу документа свих учесника догађаја). Пошто је, дакле, прича преобимна, овде ћу скицирати само основне догађаје из Битке на Неретви:
јануара 1943. почиње немачка Операција ”Вајс” на партизанску тзв. ”Бихаћку републику”. Нешто раније, Анте Павелић је обавестио Ј. Б. Тита о овој операцији, па је партизански вођа, заузврат, све три мобилне дивизије које је имао послао у напад на четнике.
Партизани спречавају српским цивилима да се повуку на оближњу територију под контролом Италијана или четника, већ збегове усмеравају ка Босанским планинама. Од мраза, или од усташа, крајем јануара и почетком фебруара због овога је страдало више десетина хиљада Срба. Део партизана отказује послушност Титу и одбија да се повуче према Херцеговини, односно према реци Неретви.
Тито према Неретви креће са око 15.000 партизана, тзв. Главна оперативна група: 1, 2 и 3 дивизија, које су биле најбоље наоружане и једине мобилне, затим остаци 7. и делови 9. дивизије.
– Иза Неретве територију су држали четници, међу којима и четници легализовани код Италијана.
– Партизани успут заузимају неколико италијанских гарнизона, који су имали по 500-800 војника (Прозор, Јабланица, и још један).
– Хтели су да пређу мост у Коњицу и да продуже уз Неретву, према Фочи.
– У Коњицу је било 500 Италијана, а у и око Коњица капетан Лукачевић као командант Десног крила, са нешто преко 5.000 четника.
– Од 20. фебруара 1943. Лукачевић наноси више узастопних пораза комунистима, тако што излази испред Коњица, пре него што они дођу до вароши.
– На центру, комунисти су прешли реку, иначе плитку у то доба – газну, али како су тешко поражени на главном правцу напада, одлучују да се врате на запад, у Централну Босну.
– Пре повлачења, партизани руше сва три моста на том делу реке, мислећи да ће тако зауставити четнике. После су Титови генерали Јакшић, каомандат 7. дивизије, и Жујовић, из Врховног штаба, рушење мостова означили као један од најкатастрофалнијих потеза Ј. Б. Тита. Наиме, пошто је река била плитка. четницима нису били потребни мостови, али су били потребни партизанима, јер су они имали око 200 камиона, 12 тенкова и 12 топова, које су управо запленили Италијанима. Када су се вратили на Неретву, све ово морали су да баце. Такође, четници нису смели да иду преко Неретве, даље на запад, због Немаца, а нарочито када су сазнали за немачко-партизански пакт..
– После неколико дана, партизанска главнина која је послата натраг, на запад јавља да не може проћи, јер има много Немаца (у ствари било их је мало, али партизани више нису имали снаге због сталних маршева).
– Делови који се још нису били повукли јављају да мост код Јабланице није сасвим срушен и да га чува свега 280 слабо наоружаних четника Дурмиторског корпуса.
– На тај мост шаљу око 1.000 партизана и они 8. марта прелазе реку.
– Неколико дана раније комунисти су послали делегате код Немаца, са предлогом да се заједно боре против Енглеза чије искрцавање се очекује, и четника; од тога дана наступа примирје између њих и траје до 17. маја 1943.
– После пар дана комунисти заузимају Невесиње, прву варош иза Јабланице; разлог: мајор Ђуришић није довео резерву на време, пуковник Станишић се повлачио готово без борбе, капетан Лукачевић је посустао, а мајор Баћовић са најбољим херцеговачким јединицама се није вратио из области Книна.
– Све партизанске јединице и рањеници прелазе Неретву до 15. марта; Немци их нису нападали због поменутог пакта.
– Баћовић се враћа и долази до још пет бојева за Невесиње; после шестог боја, априла месеци, комунисти у долини Неретве и у целој Источној Херцеговини дефинитивно су потучени; Баћовић их сабија у кањон реке Пиве у Црној Гори; Дража честита мајору Баћовићу и војводи Јевђевићу на оствареној великој победи.
– На страни легализованих четника повремено се борила италијанска група ”Скоти”, са око 2.000 војника.
– Комунисти су имали подршку усташа из Фазлагића куле.
– Четници су за време операција на Неретви често минирали пругу Сарајево – Брод, како би омели Немце да довуку појачања и да започну очекивану операцију против њих; због овога Немци априла 1943. покрећу Операцију ”Тојфел” против Озренског корпуса, чија територија се налазила уз ту пругу. Битка на Неретви за четнике је била Битка за јадранско залеђе, тј. Немце су сматрали већим непријатељима од партизана. Против партизанске главнине на Неретви су се бориле само локалне четничке јединице, ојачане Црногорцима.
– Други део партизана прошао је Црну Гору и стигао до Лима; Ђуришићеве јединице су растурене, Станишићеве на западу Црне Горе такође; Дража је зато на Лим позвао летеће бригаде Расинског и 2. равногорског корпуса (укупно 2.000 војника).
– Почетком маја 1943. око партизана налазило се 20.000 четника, а око четника 65.000 Немаца, сакупљених за Операцију ”Шварц”. У плану за Операцију ”Шварц”, који је диктирао Хитлер, не помињу се партизани, већ само уништење четника, а нарочито Дражиног штаба у селу Липово изнад Колашина.
– Немци 12. маја нападају Баћовићеве четнике који су нападали партизане у долини Пиве, што су комунисти прославили, не очекујући да ће и они бити нападнути, јер су веровали у примирје са Вермахтом.
– Дража се 13. маја извлачи из немачког обруча код Бродарева.
– Ђуришић 13. маја чека Немце у Колашину, али они га хапсе, са око 2.000 бораца.
– Немци почев од 17. маја нападају и комунисте, који су остали сами у обручу, пошто су се сви четници, сем Ђуришићевих, извукли; делом су се извукли из обруча уз помоћ Италијана.
– Комунистичка главнина у обручу је уништена, остало је у животу свега 4-5.000 партизана, које је пропустила немачко-хрватска ”Вражја дивизија”, на коју су случајно набасали. Немци су поубијали и све партизанске рањенике (око 4.000).
(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. фебруар 2023)
