Пише: Огњен Војводић
Нова година се у Црној Гори и Србији од формирања Краљевине Југославије званично прославља 1. јануара према грегоријанском католичком календару, који је уведен мјесец дана после формирања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембра 1918.) којем су припојене краљевине Србија и Црна Гора. Нова година се у православним краљевинама Црној Гори и Србији, као и код других православних народа, прослављала 1 јануара према православном јулијанском календару, а од формирања Краљевине Југославије је уведено државно прослављање Нове године по католичком календару – у југословенском програму религиозних евроинтеграција, који је почео превођењем православног народа са календара православног предања на грегоријански католички календар који су користили католички народи, Хрвати и Словенци.
Законом о изједначавању старог и новог календара, који је усвојен 10. јануара 1919. године, и објављен у првом броју Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, одређено је да 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и проглашава се 28. јануар 1919. године грегоријанског календара. Тако је у Краљевини Југославији 1919. године, након празника Светог Саве 14. јануара по јулијанском календару, почео 28. јануар грегоријанског календара. Пошто су Хрвати и Словенци, као католици, користили католички календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично било превођење на католички календар православног народа на простору Југославије. У Краљевини Југославији је било планирано превођење и Српске православне цркве на католички календар, у прозелитском пројекту унијатске мисије који је спровођен према свим православним црквама Балкана и Блиског истока.
Католичка кампања увођења грегоријанског календара у православне цркве започета је после ослобађања православних народа од османске окупације, а ради онемогућавања вјерског јединства православних народа и цркви, што је спровођено преко Цариградске патријаршије као нове мисионарске централе евроатлантског екуменизма. У програму евроатлантског екуменизма, ради преласка Цариградске патријаршије и других православних цркава на грегоријански календар, у Цариграду је организован такозвани Свеправославни конгрес који је предводио цариградски патријарх, постављен политичком мисијом „меке моћи“ евроатлантске алијансе.
Међутим, наметање грегоријанског календара Српској православној цркви није имало успјеха упркос политичког притиска власти и учешћа делегације СПЦ 1923. године на такозваном Свеправославном конгресу. Притисци на православну цркву у Краљевини Југославији ради наметања католичког календара били су многоструки. Протагонисти југословенског новокалендарства нису православном народу отворено препоручивали прелазак на католички календар и утопистичку визију вавилонског ванвјерског мијешања народа и култура, него су наводили наводне економске предности преласка на грегоријански календар, чиме би било избјегнуто прослављање православних празника после католичких што наноси додатни трошак и штету привреди „што се више подносити не може“.
Нажалост, то су радили многи учени Срби у Краљевини Југославији, те су на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, као допринос уједињењу свијета, нудили Миланковићев најпрецизнији календарски прорачун. Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат – његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи и теорије ледених доба – али уступати мјесто богослова физичару и космологу, “професору небеске механике“, да као астрофизичар арбитрира у питањима Цркве изједначавањем православног и католичког календарског канона увођењем у оба додатне “тачности“, био је примјер југословенског екстремног ванвјерског атеистичког интернационализма. Професор Милутин Миланковић није био „опсједнут“ само астрофизиком у негирању религиозних разлога у увођењу грегоријанског календара, него и идеолошко-политичким програмима. Југословенској делегацији није сметало што је у Совјетском Савезу бољшевичка власт увела грегоријански календар, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Русији, односно Совјетском Савезу, грегоријански календар је увела комунистичка партија, а у Србији односно Краљевни Југославији – југословенска влада и Краљ Југославије. (Као и Југославија, румунска црква и држава су биле дио прозелитског пројекат евроатлантског екуменизма, што је обзнањено учешћем Румунске цркве на такозваном Свеправославном конгресу и прихватањем грегоријанског календара.)
У Совјетском Савезу грегоријански календар је уведен декретом вође комунистичке партије В.И. Лењина. О координацији комунистичких режима и марионетског цариградског патријарха у увођењу католичког календарског поретка у православним народима свједочи чињеница да је цариградски патријарх признавао режимску совјетску такозвану ‘живу цркву’, која је прихватила одлуке такозваног Свеправославног конгреса о календару. Руска црква је после такозваног Свеправославног конгреса 1923. године, обманута од руководства режимске такозване ‘живе цркве’, прихватила одлуке конгреса о календару. То је урађено док је патријарх Тихон био у затвору, али када је руски патријарх обавијештен о превари Руска црква је одбацила одлуке неканонског сабора у Цариграду. У СССР- у је уведен и револуцонарни календар, који је коришћен од 1. октобра 1929. до јуна 1940. године. Сви мјесеци револуционарног календара имали су по 30 дана, а преосталих пет дана у години били су партијски празници, уметнути као дани независни од мјесеца или недјеља. Укинут је седмодневни поредак дана у мјесецу, као хришћанско наслеђе, а уведена петодневица. „Савјет народних комесара је 1. октобра 1929. увео совјетски револуционарни календар указом О преласку на непрекидну производњу у предузећима и установама СССР (то је важило на послу, а у свакодневном животу је остао на снази грегоријански календар). Недеља је имала пет дана, запослени су били подијељени у пет група, од којих је свака имала свој нерадни дан. Међутим, пошто је тако било немогуће да чланови породице истог дана буду слободни од посла или похађања школе, совјетска влада је 1. децембра 1931. увела шестодневну недељу у којој је сваки шести дан био нерадни. Од таквог програма се одустало 26.јуна 1940. указом Президијума Врховног совјета СССР-а „О преласку на осмочасовни радни дан, седмодневну радну недјељу и о забрани самовољног одласка радника и службеника из предузећа и установа”.
Показатељ нехришћанске и политичке природе католичког календара је и чињеницада да је 1925. године револуционарна партија Кемала Ататурка у републици Турској увела грегоријански календар као тековину секуларистичког поретка. Чињеница да је секуларистичка и муслиманска Турска усвојила грегоријански календар говори о карактеру католичког календара. У Грчкoj и Совјетском Савезу католички календар су увеле комунистичке владе, што потврђује да су револуционарни покрети били средство евроамеричког експанзионизма, а грегоријански календар средство евроамеричког екуменизма. У државама православних народа грегоријански календар су увеле католичке династије или комунистичке владе, изузев Србије, то јест Краљевине Југославије где је грегоријански календар уведен под влашћу Краља Југославије и вјерски мјешовите југословенске владе.
КАТОЛИЧКИ КАЛЕНДАР И НОВА ГОДИНА
Разлог папске промјене календара није било прецизније рачунање времена – што јулијански календар на 128 година акумулира грешку од једног дана, док грегоријански ту грешку прави на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског календара итд. Римокатоличка реформа јулијанског православног календара представљала је, после вјерског, и календарски дисконтинуитет римокатоличке Европе са хришћанским календарским каноном. Католички календар представља промоцију папизма, персонификацију папског примата, успостављање култа католичког календара умјесто поштовања Господа Исуса Христа у православном канону јулијанског календара, који је Оваплоћењем у историји и на Земљи, као Творац творевине времена и простора, постао средиште историје и времена у хришћанском календару. Римокатоличка реформа календара је дио римокатоличког религиозног ревизонизма хришћанства, раскид са предањем предпапске повијести и креирање католичког календара према политичкој перспективи папизма као постулата римокатолицизма.
Католички календар није усмјерен перспективи Вјечности, већ времена, а које контролише и креира владар времена, самозвани суверен свијета – римски папа. Зато у католичком календару значај добија прослава почетка нове године, слављење почетка новог годишњег временског циклуса, новог `временског круга` чији је владар на Земљи и чијем царству земаљском вјечне вриједности нису потребне. Прослава Нове године у грегоријанском календару добија култни значај, а прослава Васкрса, као основног хришћанског празника којим се изражава суштина и сврха вјере, се потискује и профанизује. У првим вјековима Црква се противила прослављању Нове године, јер су се као и данас прослављале уз много алкохола и разуздано понашање. Црква је васпитавала вјернике у поштовању Бога као извора и смисла живота, а не у обоготворавању природе и временских циклуса као у примитивним паганским вјеровањима.
Стратешка сврха грегоријанског глобализма јесте брисање датума покретних празника православног календара, брисање смисла хришћанских празника, а посебно празника Васкрсења Господа Исуса Христа као главног празника исповиједања истине хришћанске вјере. Католички календар представља континуитет праксе поистовјећења празника Васкрса са старозавјетним празником Пасхе, као у првим вјековима Цркве, религиозно релативизовање и негирање Исусовог месијанства, а што је осудио Први васељенски сабор и установио календарски канон одређивања покретног датума празника Васкрса. Римокатоличка реформа календара представља континуитет настојања да се новозавјетни редослијед и смисао јеванђелских догађаја подреди старозавјетном, паганском и сваком новом месијанизму – као што је „новогодишње“ нивелисање којим се релативизују календарски култови хришћанских празника у евроамеричкој хришћанској профаној и паганској празничној календарској култури.
НОВОЗАВЈЕТНА ЕРА
Култ времена у европској култури кулминира римокатоличком реформом календара, којом су укинути канони цркве о начину и времену слављења Васкрса – празника који представља истину исповиједања хришћанске вјере. Римокатоличком реформом календара 1582. године од стране папе Гргура релативизована је религиозна разина календара, прекинут је континуитет хришћанског календарског канона који је на Првом Васељенском сабору унесен и установљен у јулијанском календару као Васкршњи календарски канон, којим је одређен начин прорачуна датума и прославе празника Васкрса. Васкршњим каноном, који је Црква установила у однос на старозавјетну предхришћанску Пасху, уређен је односа старозавјетног и новозавјетног празничног предања у сврху одређивања исправног исповиједања Истине хришћанске вјере. Заправо, старозавјетно календарско предање и пагански јулијански календар су на религиозној равни уређени и крштени Васкршњим календарским каноном, тј. православним празничним предањем установљеним према новозавјетном смислу и редослиједу Еванђелских догађаја, који у Цркви Христовој историјски и вјерски одређују Истину вјере, а старозавјетно празнично предање одређују као старозавјетно и превазиђено, будући да се испунило у Новом завјету Новозавјетном вјером у Оваплоћеног Спаситеља Исуса Христа.
У првим вјековима новозавјетне ере Цркву су прогонили пагански цареви, али је пропаганда против православља спровођена и од стране старозавјетне вјерске заједнице. Једно од старозавјетних средстава мисије меке моћи у негирању хришћанске Истине вјере било је религиозно релативизовање и подређивање празника догађаја Васкрса празнику старозавјетне Пасхе, чиме је негиран догађај Васкрсења Господа Исуса Христа, као основа хришћанске вјере, изједначаван и подређиван празнику догађаја старозавјетне Пасхе као националном празнику догађаја изласка народа Ираиља из египатског ропства.
Први Васељенски сабор (325. године у Никеји) сазвали су Свети Цар Константин Велики и Света саборна апостолска Црква поред осталог и због „пасхалног спора“. Васељенски сабор је одлукама успоставио јединство Цркве и новозавјетно празновање Васкрса. Сабор је одлучио да сви хришћани Васкрс прослављају у исто вријеме, а никако истог дана или прије празника старозавјетне Пасхе. Сабор није везао празник Васкрса за одређен датум да се не би догађало поклапање празновања Васкрса са старозавјетном Пасхом или прије старозавјетне Пасхе. Сабор је и по астрономским промејенама, кретањима Земље, Сунца и Мјесеца, одредио временски размак празновања Васкрса од старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом – јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја времена. Канонизоване су одлуке да је потребно поштовати четири правила: 1. Васкрс се слави после прољећне равнодневнице, после 14. Нисана, датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и Јудеји своју пасху; 3. Васкрс се слави после пуног мјесеца (уштап) – не одмах послије равнодневнице него после првог пуног мјесеца иза равнодневнице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Васкрс славио кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у православној цркви се поштују до данас, док се у римокатолицизму крше од времена успостављања грегоријанског папског календара.
КУЛТ ВРЕМЕНА
Перспектива живота сведена на Вријеме, на утрку са сваким долазећим тренутком који неповратно пролази, као роком употребе привременог тијела и живота, стил је и смисао живота евроамеричке културе. Технократски друштвени поредак почео је да се креира тековинама технолошке револуције 19. вијека, омогућавањем бржег кретања и комуницирања, брзог саобраћаја роба и услуга, бржег преноса физичког терета и телеграфских порука, као убрзањем и „скраћивањем“ времена. Највеће “убрзање“ времена, од проналаска механичког часовника и парне машине, постигнуто је у наше вријеме усавршавањем компјутерских система, а потом и визуелним сажимањем времена и простора, конструисањем екрана као новог прозора у свијет и стварност, чиме је почела ере екрана.
Култни однос према технолошким проналасцима и појму времена, који је развијен у Европи, има основу у учењу римокатолицизма и потом протестантизма, као рационалистичким интепретацијама хришћанства. Сатни механизам није западноевропски проналазак, већ се користио знатно раније у источним културама, не заузимајући, међутим, култно мјесто као касније у секуларистичкој Европи, гдје је постао покретач културе и култа времена. Када је у Европи пронађен механички часовник, концепт времена је замијенио вјерски литургијски образац живота. У Европи часовник није био само средство мјерења протока времена, већ је постао парадигма нове технолошке цивилизације. Већ се у 14. вијеку на Западу то изражава постављањем сатних механизама на црквене торњеве, као симболички почетак и вјерске религиозне оријентације према времену, служења времену и владавине времена, то јест као почетак доба времена.
Питање јулијанског и грегоријанског календара није питање тачнијег рачунања времена, него питање односа према времену то јет односа према вјери. Римокатоличка реформа календара је хришћанској перспективи Вјечности претпоставила перспективу прогреса, вјечне вјерске вриједности су потчињене временским вриједностима, Свето предање је подређено поштовању закона природе и прогреса, сврха католчиког календара је сведена на тачније рачунање времена, а одређивање датума Васкрса на питање прорачуна “метеоролошких“ и Мјесечевих мијена.
„Вријеме земно и судбина људска, два образа највише лудости“, написао је православни владика Петар II Петровић Његош. Вријеме је својство створеног свијета, псеудоним и еуфемизам за смрт и распадање, друго ублажено име за нерешиву тајну смртности и привремености материје и судбине људске одређене таквим усудом. Вријеме сапостоји свијету, и будући ограничено његовим постојањем, са њим ће и нестати, учи хришћанско богословље. Пролазна, неосвећена и без Бога, препуштена себи, природа није друго до „воденица смрти“. Судбина људска одређена „временом земним“ два су образа „највише лудости“, карике у ланцу нужности закона пропадљиве природе.
Oднос савременог човјека према времену је економско-потрошачко трошење времена, а календар је средство економичнијег експлоатисања таквог техничког времена – времена као новца. У идеологији рационализма вјера се вреднује „временом“, тачнијим рачунањем времена. У технократској култури и вјерски поглед је поистовјећен са резултатима техничког развоја, и на хришћанство је примијењен принцип прогреса према којем и поједини православни пастири вјерске празнике прилагођавају профаним прославама, а православни календарски канон католичком календару. Савремени секуларизам користи дјелотворнију антирелигиозну друштвену доктрину него што је револуционарно забрањивање религиозности. Модерна атеистичка агенда релативизује религиозне разлике и истине вјере, истиче непосебне стране религија, подстиче религиозну равнодушност – јер агресивни атеизам према цркви подстиче вјернике на поштовање вјере, док се конзумеристичким односом према религији подстиче арелигиозност. Такво опште мјесто мисије релативизовања религиозних разлика јесте свођење вјерског календара на питање прецизнијег рачунања времена.
НОВОГОДИШЊЕ НОВОМЕСИЈАНСТВО
Римокатоличка реформа јулијанског календара има религиозну форму, али њена суштина је позитивистичко просветитељство, израз идеолошког револуционарног начела. Папизам је препознат као револуционарни позитивистички принцип од почетка издвајања папизма у засебну институцију, и папског супростављања ауторитету Цркве и Цара у Константинопољу. Програмска полазишта европског позитивистичког просветитељства заснивана су на римокатоличкој ревизији хришћанства, која је, као и римокатоличка ревизија хришћанског јулијанског календара, уграђена у друштвену доктрину европског секуларизма. Грегоријански календар је интепретација историје и будућности као прогреса, али не према Вјечном, већ према будућем освајању свијета и стицању материјалних добара за прогрес европске политичко-племенске заједнице. Папска промјена јулијанског календара је симбол римокатоличке и рационалистичке ревизије хришћанства, нове повијести и нових претпоставки будућности, симбол раскида са „старим свијетом“ и „старим календаром“ хришћанства и успостављања новог празничног поретка.
Тај нови празнични поредак можемо назвати новогодишњи празнични поредак, заснованим на новогодишњем новомесијанству. Наиме, на новопаганском прослављању Нове године као почекта празничног поретка заснованог на празницима „природе“, на празницима праћења природних појава и пољопривредних послова који славе однос човјека према природи, према творевини, а не према Творцу творевине – Богу. Новогодишњи новомесијанизам промовише пантеистичка начела којима човјек успоставља магијски однос са силом стихије природе као извором живота. Римокатоличка реформа хришћанског јулијанског календара је извршена према критеријуму времена, а не према хришћанском калнедарском канону освећења времена – какав је Васкришњи календарски канон према којем је одређиван јулијански календар. Средиште календара је римокатоличком реформом са вјере премјештено на вријеме као мјеру и перспективу живота због чега је на значају добила прослава нове године као слављење почетка новог временског циклуса, а прослава Васкрса и хришћанских празника је профанисана. Пагански празници славе смисао временског годишњег круга као обнову и смисао живота, а Нова година се глорификује као празник пролазне и промјенљиве природе у пролазном животу. Црква се противила паганским прославама нове године и уводила прославе почетка Нове године у канону цркве. Нова година се ван Цркве прослављала као и данас уз разуздано понашање и ритуално обожавање природе, зато су хришћанска држава и црква законски забрањивале такве прославе да се у друштву не изграђује пантеистички култ Нове године. У православне државе су западноевропски начин слављења Нове године уводили краљеви и цареви који нису имали вјерско васпитање већ су промовисали европску профану празничну културу.
Персонофикација новогодишњег номесијанизма је ликовни лик Дједа Мраза, креиран као сурогат и супротност светитеља, метафора паганских митских ликова и природних појава, који се појављује и одлази са промјенама годишњих доба. Дједа Мраз персонификује пролазност и законе природе, стилизован лик паганских богова, али лишен ликовних црта паганских божанстава од леда и дрвета, као и црта ликова хришћанских светаца, неисторијски лик лишен сличности са неком историјском личношћу хришћанства. Секуларистички стилизован лик доброг Деде дародавца у српски народ је уведен у времену Социјалистичке Југославије – прво преко социјалистичких радних организација, утицајем Америчке и Совјетске празничне политике. У Совјетском Савезу Дјед Мраз је био проглашен наслеђем буржоаског друштва „савезником свештеника и кулака”, али је убрзо стекао статус симбола Новогодишњих празника, ради потискивања Божића. Лик Дједа Мраза је у стилизован западноевропским и словенским паганским и квазихришћанским представама светаца и митских мудраца ледених предјела, али су у процесу прогреса квазихришћанска и паганска стилизација подређене потрошачкој представи Дједа Мраза који и на Истоку и на Западу има одлике материјалистичког митског лика промотера потрошачког друштва и потискивања хришћанске симболике празника Рождества Христвог – Божића. Томас Наст је насликао Дједа Мраза 1863. године и дао лик данашњем сјевроамеричком Дједа Мразу. Хедон Сендблам је насликао слику Деда Мраза за компанију Кока Кола 1930. године. Компанија Кока Кола је највише популаризовала лик Дједа Мраза каквог га данас знамо, а прва компанија која је користила лик Деда Мраза у маркетингу је била компанија White Rock Beverages 1915. године као рекламу продаје минералне воде, а 1923. године за продају безалкохолних пића.
Европљани Нову годину славе формално религиозним редослиједом, после Божића, са обрисима хришћанске култивизације времена, док православни у посткомунистичким државама грегоријанску Нову годину славе без претходних вјерских празника којима се осмишљава почетак Нове године и времена, то јест без хришћанског религиозног редослиједа, него као потпуно профани или пагански празник слављења почетка новог годишњег временског круга. Зато многи православни после пира новогодишње ноћи гргуријанског календара, остатком воље славе православно Бадње вече, Божић и православну Нову годину, као још један повод за провод. Православни чије су цркве почетком прошлог вијека прешле на грегоријански календар и које по католичким датумима славе Божић и Нову годину, почињу новогодишње славље у сред Божићног православног поста, нарушавајући саборност и литургијско јединство једине свете саборне и апостолске православне Цркве. Супротно смислу саборности Цркве и литургијског живота, развратна радост новогодишње ноћи симбол је негирања вјечног живота и славља почетка временског годишњег круга као смисла и симбола живота.
Папска промјена календара у Европи није доживљена као постулирање хришћанских вриједности, већ као промоција папског политичко-религиозног ауторитета, као процес европског политичко-религиозног и историјског издвајања. Енглеска је римокатолички календар прихватила 1752. године, а последња протестантска заједница је прешла на католички календар 1812. године – кантон Граубинден у Швајцарској. Протестантске државе су се супротстављале прихватању папског календара због чега је долазило до локалних вјерских ратова у појединим европским градовима и областима. Грегоријански календар је временом прихватан од протестаната као процес прогреса. Данас просјечни европски протестант, агностик или атеиста папску промјену календара не доживљава као папску диктатуру која угрожава европски либерализам и индивидуализам, као неотуђива права појединца и `природног човјека`, него као тековину ренесансно-реформаторске еманципације. У секуларистичкој свијести савременог атеисте, прелазак на гргуријански календар је постао синоним бјежања из календара цркве и окриља обавезујућег православног предања у атеизам и аисторичност – слободу од сваког «началства и власти».
Римокатоличка реформа календара представља почетак идеолошке историографије и папско-протестантске теорије да ће технологија и либерална демократија изградити „универзалну историју свијета“. Заправо, представља парадигму теорије о ‘крају историје’ и почетку ванисторијског времена евроатлантског еона. Католичко календарско нивелисање је својеврсно вавилонско мијешање, које у првостепеном мијешању значи прелазак у празнични евроамерички календарски конгломерат религиозних квазихришћанских и паганских култова, а у другостепеној нивелацији – потпуно потискивање вјерског и повијесног памћења.
