Пише: Милисав Марковић
Велимир Зарић из Качера код Ужица једини Четник који је остао у слободним српским планинама пуних 20 година. За њим су Немци трагали четири, а након тога Брозова “озна” још пуних 17 година, колико је од 1941. до 1961. провео у шуми. Све је то у књизи „Најдужи лов на човека” записао чувени књижевник Антоније Ђурић, у штампаној повесници „Равногорци говоре”. Срели су се крајем прошлог века у Милвокију (САД) где је Зарић живео и тако је настала прича о судбини Велимира Зарића.
Немце је три пута ујео за срце. Једном у Брђанима, па у Штавици кад им је из воза отео оружје а немачке војнике пустио да не страда српска нејач у освети сто за једнога. Трећег пута, само њему познатим стазама и богазима, пребацио је 6.000 пушака и 12 тона муниције из Малог Мокрог Луга до Равне Горе. Заварао је све потере, а за показану храброст и јунаштво одликован је Златном медаљом “Милоша Обилића”.
Зарић није био у борбеним јединицама већ обавештајни официр лично подређен Ђенералу Дражи Михаиловићу. Још 1941. са 27 година се заклео да се никоме предати неће. После рата, пуних 17 година, четири планине биле су му скути: Тара, Романија, Копаоник и Златибор. Годинама касније, Антонију Ђурићу је у Милвокију беседио:
Пожелим се оца и мајке. Банем једне ноћи, опрезно. Нисам могао да верујем да ће комунистичка власт од мојих сељана начинити доушнике. Отац се похвали рођаку да сам жив, овај шапне другом и оде вест где не треба. Ухапсе оца, мајку, сестру и двојицу браће. Мучили су их два месеца. Нису признали да су ме видели, али “озна” се послужи преваром: рекне да је сестра Грозда све признала…
После два месеца су их пустили. Хтео сам да се убијем у дворишту очеве куће. Има ли смисла да живим кад ми овако муче родитеље, сестру и браћу? А како, опет, да дигнем руку на себе.
У зору неко куца на земуницу више куће, једаред, поново. Подигнем поклопац и угледам брата. Показа ми пиштољ.
– Озна ми је дала да те убијем.
– Пристао сам?
– Мучили су ме, сав сам утрнуо од батина.
Рекао сам: “Дајте ми пиштољ, ја ћу га убити ако се појави. А ти знај – нити ћу те издати нити убити. А ако било кад видиш неке људе поред мене пуцај без милости, убиј и мене и друге, значи да сам полудео и да сам те издао”.
Браћу су поново ухапсили 1949, мучили их, тукли па пустили. Две године касније оца и брата Тому осуде на осам месеци затвора, Стојана, школованог трговца, на две године. Брат Жарко је и без суда био осуђен на доживотну осакаћеност. Мајци, срећом, нису судили. Образложење пресуде било је: „Скривали бандита”.
„Наврзао се Стојану после робије неки кафеџија из Ужица, каже да је мој тобожњи пријатељ. Брат је осетио да тај ради за “озну”, јер га не испушта из вида. Једном му је донео штоф на поклон, добио га, вели, из Аустрије од неких пријатеља, емиграната. Брат прими поклон, слутећи да је мамац, и сакрије у кући. Једног дана кафеџија му затражи парче штофа да би му, каже, прибавио исти за прслук. Види брат колико је сати: донесе парче а кафеџија и “озна” закључе да га није дао мени. Онда кафеџија хоће, вели, да види како живимо, да нам дође у кућу. И повео возача којем милиција успут салутира. Угости их брат, а кафеџија хоће да упозна и нашу сестру Грозду у оближњем селу и упита је има ли јаја за продају. Предложи јој ухода да купи јаја, а он ће доћи колима да их преузме, да се она не мучи око превоза. А ја сам већ био на Копаонику.
У пролеће 1961. био сам на Романији, силазио у Сарајево. Имао сам лажну личну карту, две бомбе и пиштољ испод капута и кренем ка Ужицу. Тито је долазио у Ужице на неку прославу и знао сам да ће се сви замајавати око тога па сам два дана пре његовог доласка прошао кроз “окићену” ужичку варош. Онда сам у Руми обукао грађанско одело и после 17 дана стигао до Марибора. Драву сам прешао с прибором за пецање. Граничари су испаљивали светлеће ракете. Пузио сам можда километар и сакрио се иза дрвета. Ујутро сам схватио да сам у Аустрији и кренуо пешице у Беч. Успут је мотоциклом наишао неки Словенац из Клагенфурта и одвезао ме у полицију где сам после 17 година добио кревет с постељином.”
Чекајући исељење у САД радио је у фабрици код Беча и послао три писма укућанима у Србију, потписујући се као Миле Божић или Вилибалд Зарић. И укућани и полиција препознали су рукопис. Више нису дирали родбину јер су схватили да је Велимир далеко. Недуго затим емигрирао је у Америку.
Гардијски официр Слободан Здравковић и пријатељ Ратко Ранчић помогли су му да се скући у Милвокију. Ту је као варилац зарађивао 10 долара на сат у време када је породица могла да живи целу седмицу за 20 долара и купио кућу.
Аманет му је, рече, био да се жив врати у Отаџбину, а ако тако не буде да га родбина пренесе и сахрани у завичајно гробље подно Златибора, сећа се Антоније Ђурић.
А Велимиров синовац Радоје Зарић из Ужица вели да је тако и било.
Чича је умро у САД али је пре тога уплатио некој агенцији да га пренесу у вечну кућу у Качеру. Провео је 47 година живота у избеглиштву. У САД су га звали Вилијам. Супруга Радмила, учитељица с којом није имао деце, умрла је пре њега и сахрањена тамо.
Велимир Зарић се упокојио у Господу 11. Јануара 2008. године у својој 94 години живота у Милвокију САД. Његови посмртни остаци пребачени су по сопственој жељи у његово родно село Качер код Ужица.
