Пише: ђакон Павле Љешковић
“Људи ће остати какви су били,
јер неће и неће да знају” – Никола Врањковић
” Носиш ли то калашњиков или шкорпион испод мантије” – добацује ми кратко ошишани набилдовани младић у раним тридесетим годинама, док сједи у башти кафића у Маинској улици, поред којег готово увијек пролазим када се враћам са службе у храму Св. Тројице.
” Никада не носим калашњиков! Ја сам обучаван искључиво за хладно оружје, тако да испод мантије имам сјекирицу и нож”!
Након што сам то изговорио, са осталих столова кафића се зачуо гласан смијех људи који су у мојим ријечима схватили и препознали сарказам и иронију. Међутим, момак се ту није зауставио већ ме је упитао следеће : ” Гдје су ти сад људи из криминалног клана код којег набављаш пушке и пиштоље” ? Рекох му да сам се , ето, баш мало прије растао од њих, те да смо били на тајној и скровитој локацији, на којој смо ” завршили двије, три комбинације”. Након тих ријечи, момак је и сам ,коначно, схватио да се шалим са њим. Због тога је почео да показује знаке нервозе и агресије. Одлучио сам да му приђем и сједнем на једној од празних столица за његовим столом. Причао сам му о томе да не треба да вјерује у лажи о Цркви, које се шире преко разних интернет портала. Када је год била угрожена на свом историјском путу, Црква се никада није бранила земаљским оружјем и насиљем. Хришћани су се у тешким тренуцима по Цркву, увијек облачили у свеоружје Божије , о којем се говори у 6. глави новозавјетне посланице Ефесцима. Облачили су се у ” оклоп правде”(Еф.6,14) и високо подизали ” штит вјере”(Еф.6,16), угледајући се на савјет и поуку св. апостола Павла , која гласи :” И кацигу спасења узмите и мач Духа, који је ријеч Божија”(Еф.6,17). Када је преко срамног закона о вјерским заједницама, Црква била прије неколико година нападнута, хришћани су се бранили постом и молитвом. Као одговор на молитве, Господ је послао величанствене литије. У древна времена , по заповијести Божијој, Мојсије је стари Израиљ извео из египатског ропства. Прије уласка у Изабрану земљу, Јевреји су четрдесет година ходали кроз пустињу. То је инспирисало неке протестанске истраживаче да у 19. вијеку пођу у Египатску пустињу како би наишли на бар неке трагове четрдесетогодишњег лутања. Будући да те трагове нису нашли, дошли су до закључка да је ход Старог Израиља кроз Египатску пустињу просто мит и метафора. Међутим, наше литије су један од савремених доказа да , ипак, није у питању метафора већ реалан историјски догађај, будући да иза сваке литије није остајао никакав траг, чак ни најмањи папирић. Улице градова су биле беспрекорно чисте, иако је њима ходало често и на десетине хиљада људи. Црква се искључиво брани на тај начин , дакле – свеоружјем Божијим и није јој потребна помоћ земаљског оружја!
Такође, говорио сам му о томе да је добро то што се брине о тјелесном здрављу и одлази редовно у теретану. Међутим, треба да се брине и о здрављу духовном. Човјек који је макар мало духовно узнапредовао, никада неће повјеровати у лажи и конструкције, према којим је Црква тражила помоћ од било којих криминалних структура.
Међутим, све што сам успио својим ријечима да постигнем јесте то да је код младића спласнуо агресивни набој и са мном је прилично мирно разговарао. Након дијалога, који је могао трајати неких сат времена, он је , нажалост, остао на својим почетним позицијама. У животу се некада дешава, да без обзира на то што смо уложили велики труд да их промијенимо на боље, људи, ипак, као што пјесник каже, остану:” какви су били,
јер неће и неће
да знају”…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
