(Текст је преузет из књиге “Босанска голгота: слом снага ЈВуО у Босни 1945. године” аутора Бојана Димитријевића и Немање Девића )
Због тешког положаја у коме се налазио избегли црногорски народ на територији Вучјака, 4. марта 1945. године издато је наређење да се они пребаце са Вучјака назад на десну обалу реке Босна, на територији Кожуха и околних села. После десетак дана избегли Црногорци прелазе натраг, са леве на десну обалу реке Босне. Међутим, део оболелих од тифуса, који се нису могли покренути или нису пренети у централну болницу на Мајевцу остали су по кућама на Вучјаку, већином и са члановима њихових породица или са родбином, који их пазе и негују. За обезбеђење болнице на Мајевцу и преосталог живља задржаног са тифусарима на територији Вучјака, остале су снаге Омладинског пука и 7. пука 1. дивизије.[1]
Три или четири дана касније долази до страховитог изненађења: партизанске снаге прелазе територију, коју су обезбеђивали локалне снаге ЈВуО. Како Михаиловић у том тренутку није имао ефективну моћ да или дисциплинује или удаљи све црногорске снаге са Вучјака, то је изгледа дошло до локалне иницијативе: командант на Вучјаку, Бранко Ковачевић, кога су Црногорци (накнадно) сумњичили да је био у дослуху са партизанима, могуће да је намерно или случајно пропустио партизанске снаге које су извршиле изненадни напад и покољ црногорских рањеника и тифусара.[2]
Један од црногорских старешина који се ту нашао касније је писао „Један од ових месних четничких вођа, рече ми: ’Ја сам Ковачевић, командант овдашњих четника. Дошао сам да видим шта вам треба од хране, и како стојите с оружјем и муницијом.’ Као најстарији при том сусрету с непознатим људима, био сам јако изненађен њиховим интересовањем за наше наоружање. Али они су све лепо објаснили: да може доћи до напада комуниста или усташа, те треба знати с каквом врстом оружја располажемо, за случај борбе.“[3]
У току ноћи 7. и 8. марта 1945. године (Мргуд Бојанић наводи 8. марта у 11 часова ноћу[4]) партизанске снаге упадају на територију под контролом црногорских снага и нападају на делове 7. пука око Трњана. Омладински пук на положајима изнад Подновља прихвата борбу и наступа преко Вучјака, у помоћ 7. пуку. У току крвавог ноћног окршаја тешко је рањен капетан Ђуро Иветић, командант пука. „Ту је дошло до међусобног клања. Није се знало ко на кога пуца“, пише Новица Поповић. У ноћном окршају погинуло је више од десет Грбљана приликом спасавања омиљеног команданта Иветића, који је подлегао ранама.[5]
Део партизанских снага, предвођен неким мештанима са територије Вучјака, продужио је чак према централној болници у Мајевцу код Теслића (у висини Кожуха, са друге стране реке Босне). По доласку, отворили су ватру са свих страна на зграде болнице, где су лежали тифусари и тешки рањеници без снаге за самоодбрану. Партизани су убацивали ручне бомбе кроз прозоре у одељења тифусара и тешких рањеника и убијали свакога тифусара или рањеника који је давао знаке живота. У часу напада на болницу на Мајевцу, особље болнице, део тифусара и рањеника побегли су из болнице у разним правцима, гоњени паником или лудилом изазваним тифусом. „Идућег дана нађени су, једни преживели, други при бегству заглављени у јаруге издахнули, а трећи погинули у току бекства.“[6]
Привучени пуцњавом и бежанијом преживелих, са друге стране реке, из Кожуха креће према Вучјаку Павле Ђуришић са Штапским батаљоном и личном пратњом. Прелазе са десне на леву обалу реке Босне, на првој скели до Кожуха.
„Када смо прешли реку, имали смо велику муку да се пробијемо кроз избезумљену масу и да прихватимо борбу“, пише Мишо Цемовић. Ове снаге сусрећу партизане у близини саме болнице на Мајевцу. Партизани се повлаче, остављајући разбојиште на месту где је до те ноћи била импровизована болница. „Комунисте смо најурили. Призор који смо затекли, неописив је. Наишао је и Иван Ружић. Био је ван себе. Носио је отшрафљену бомбу у руци. Његови су се хватали за гуше са комунистима, који су им пришли с леђа. До подне је Вучјак био очишћен и у пламену. Наши су похватали неколико комуниста и неколико ’четника’ Бранка Ковачевића и сместа пострељали. По разним кућама смо пронашли преко стотину лешева наших рањеника. Најмање још толико се подавило тражећи спас у леденој Босни.“[7]
„Страшан је изгледао Павле, гледајући унакажене своје борце у згради болнице, који због болести од тифуса и љутих рана, нису могли дати одбрану“, пише Михаило Минић.[8]
Процењен број настрадалих у овом препаду на болницу креће се у зависности од аутора од 60 до 80 рањеника и болесних у самој болници (Недовић–Лашић и Чедо Радовић), а укупни се крећу од: преко 482 (Милија Лашић према: Мргуд Бојанић), „неколико стотина“ (Цемовић), до 700 (Бацковић, Поповић) или 800 (Недовић–Лашић). Овај последњи сведок сматра да су овде Омладинском пуку и 5. дивизији Ивана Ружића нанети до тада „највећи губици“. Чак и када би се прихватиле најниже цифре, радило се о масовном ратном злочину над заробљеним рањеницима, који деценијама није ни поменут нити евидентиран у постојећој историографској продукцији о Другом светском рату.
Партизански документи откривају да је изненадни напад на црногорске снаге и болницу на Вучјаку дошао са југозападне стране, левом страном реке Босне, паралелно са територијом коју су на десној страни контролисале равногорске снаге, правцем од Малог и Великог Прњавора, преко Врандука и Ритешића, директно на Мајевац на Вучјаку.
„За напад на ове Дражине четнике на Вучјаку, поред два батаљона 1. бос. бригаде НО, штаб дивизије је одлучио (6. марта 1945) да уведе три батаљона 19. средњобосанске бригаде и цијелу 14. средњобосанску бригаду. За командовање овим јединицама у току борбе формиран је тзв. оперативни штаб, у којем је командант био тадашњи замјеник команданта дивизије Стево Самарџија, а комесар Радош Рајчевић.[9]
Шестог марта у с. Мали Прњавор одржан је састанак са штабовима 14. и 19. бригаде, на ком су још једном анализирани задаци свих јединица и начин њиховог садејства. Тада је прецизирано да се пруга и комуникација Дервента–Добој пређу у ноћи 7/8. март и да напад на четнике почне пред зору. Четрнаеста бригада је кренула из с. Мали Прњавор у 19 часова 7. марта, у једној колони, провлачећи се између села са усташком милицијом правцем р. Фоча – с. Мишинци, преко комуникације према р. Величанка, у рејон Врандука к. 251, близу жељезничке станице Комарица. Тај дио пута прошла је без борбе. Са 14. бригадом кретао се и оперативни штаб 53. дивизије. На челу цијеле ове колоне ишао је 1. батаљон бригаде. У току приближавања потоку Величанка непријатељ је почео да баца свијетлеће ракете, што је значило да је приближавање бригаде било откривено…
За то вријеме непријатељ је отварао ватру из рејона жељезничке станице, а са висова источно од пруге по том простору тукли су и италијански пушкомитраљези тзв. ’бреде’. По томе је оцијењено да те положаје држе четници. Четници су потиснути, па је око 2 часа цијела 14. бригада избила на косу која од брезичког гробља води ка с. Ритешић. Док су борци 14. бригаде наишли на мине и на отпор непријатеља са жељезничке станице Комарица и четнике изнад пруге, 1. бригада народне одбране и 19. средњобосанска бригада прешле су комуникацију без икаквог додира са непријатељем.
Јединице 1. босанске бригаде народне одбране нашле су се у зору 8. марта на просторији између с. Глоговице (на путу Дервента–Подновље) и с. Трњани, к. 256. Тиме су оне одсјекле четницима одступницу према р. Сави и пл[анини] Вучјаку. Деветнаеста бригада је за то вријеме прошла Таван и с. Станићи и примицала се брезичком гробљу и с. Мајевац. Тако су се четничке јединице, размјештене на простору брезичко гробље – Мајевац – Трњани, нашле у окружењу. Експлозије мина око потока Величанке и борба са заштитним четничким дијеловима на коси Крушик – с. Ритешић открили су четницима долазак 14. бригаде, па су се они припремили за одбрану.
Давали су јак отпор и јуришали су са ножевима на пушкама… и одступали су са неког положаја тек послије дужег отпора, тако да надирање партизанских снага није ишло лако. Дијелови 19. бригаде који су наступали преко брезичког гробља и 1. батаљон 14. бригаде, који је ишао преко с. Ритешић, гонили су четнике према с. Мајевац. На том простору развила се и најјача борба. Пошто су наступали свако са своје стране, а везе међу њима су биле слабе, догађало се да истовремено једна од тих јединица наступа, а друга одступа услијед протунапада четника. То се понављало неколико пута.
Оперативни дио штаба 53. дивизије није имао добру везу са 19. бригадом, па није могао да утиче на бољу координацију. Тако се догодило да је минобацачка ватра 19. бригаде тукла и борбени поредак 1. батаљона 14. бригаде. Од те или четничке минобацачке ватре рањен је и командант 14. бригаде Стево Ковачевић. Али, и поред јаког отпора, четници су у рејону цркве и кућа у с. Мајевац били присиљени да се предају 1. батаљону 14. бригаде, којим су тада командовали Илија Сарчевић као командант, Јовица Тркуља као замјеник, Драго Лубурић као комесар и Милутин Ђурђевић помоћник политичког комесара.
Док су четници излазили из цркве и околних зграда и постројавали се, један четник је намјерно или случајно опалио из пушке и тешко ранио команданта Шарчевића. Он се савио и пао. То је изазвало краткотрајну забуну код командног кадра 1. батаљона. Комесар батаљона Лубурић, како сам каже, размишљао је да све четнике постријеља. Сматрао је, ипак да о том мора са неким из оперативног штаба дивизије да се посаветује. Како је у то вријеме стигао комесар дивизије Радош Рајчевић, који је био и члан оперативног штаба, Лубурић је рекао о чему је све размишљао, Рајчевић је одговорио да се никаква одмазда не би смијела вршити: ’Шта ти мислиш. Нисмо ми усташе или четници, ми смо НОВ.’ Објаснио је да се мора провести истрага, установити ко је крив, а тек потом изрећи казна, што је и Лубурић као комесар знао, разумио и прихватио.
Већ тада је установљено да међу четницима има доста тифусара, што је направило мучан утисак. За нека допунска наређења у вези са тим није више било времена. Борба се завршавала и морало се мислити на повратак, посебно због опасности да усташко-њемачке снаге из Дервенте и Добоја незапосједну комуникацију и у повратку јединицама 14. и 19. бригаде нанесу губитке. У овој борби, по тадашњим грубим процјенама, убијено је око 500 четника.[10]
Од четника су тада заплијењена 4 лака бацача, 30 пушкомитраљеза, 400 пушака, 18 аутомата, 32 пиштоља и 61.000 метака. Четрнаеста бригада је заробила том приликом око 300 четника (1. бригада народне одбране заробила их је 24, а 19. бригада око 150). Приликом повратка преко пруге, наводно због бјежања, један од заробљених четника је убијен. Овакав даљи поступак спријечен је енергичном интервенцијом команданта и комесара оперативног штаба. Тада је запријећено и најтежом казном уколико се то понови. Тако су сви заробљени четници, које је заробила 14. бригада, када се прешло преко пруге, упућени штабу 53. дивизије. По сјећању Воје Жујића, тада помоћника начелника обавјештајног одјељења дивизије, све заробљене четнике дивизија је са пропусницама пустила да иду својим кућама (!!!). Адван Хозић тврди да су четници прво били у логору, који је за њих формиран у Теслићу, испитани од стране судских органа, а затим пуштени. (Ово одвајање црногорских четника од Драже Михаиловића услиједило је послије губитака које су четници претрпјели приликом напада јединица 53. дивизије 8. марта.)“[11] Још података добијамо из извештаја Босанскохерцеговачке бригаде КНОЈ-а за ову борбу.[12]
После овог напада, наређено је да се народ, болесници и нејач пребаце преко Босне код Копривне, али како је свега неколико дана касније Врањак пао у партизанске руке, наређено је поновно пребацивање назад на Вучјак преко Босне. Тако су (од 12. марта) црногорске снаге поново размештене по селима на Вучјак: Божинци, Глоговица, Ораховци и Трњани (између Мајевца и Подновља).
„Села у области Вучјака, где смо се тада налазили, формално су била пљачкана као одмазда за нелојално држање вучјачких четника, који су изгледа били довели партизане… Епидемија тифуса је у највећем јеку пошто су сви оболели били на овом простору, пребачени овамо заједно са болницом Врховне команде. Призор је био ужасан. Мали број болесника био је смештен у Основној школи и у селу Трњанима и у Глоговцу, али је велика већина њих лежала напољу под ведрим небом, где су око наложених ватара лежали са температуром од 40. Људи су умирали у маси тако да је било тешко и да се сахране. Услед очекивања доласка четника Баћевића, наш покрет напред се одлагао.“[13]
[1] М. Минић, н. д., 297–298.
[2] Према процени хрватских власти из Босанског Брода од 1. марта 1945, Бранко Ковачевић „у истину у тајности сурађује са партизанима, а њемачке власти вуче за нос и зато вриеме пали и хара по хрватским селима“ (ХДА, ВЖ Посавје, тај. бр 548/1945)
[3] Р. Бацковић, н. д., 163.
[4] М. Лашић, н. д., 388.
[5] Н. Поповић, н. д., 14–15.
[6] М. Минић, н. д., 299.
[7] П. М. Цемовић, н. д., 66.
[8] М. Минић, н. д., 300.
[9] С. Самарџија, н. д., поглавље: Борбе у долини Р. Босне март–април 1945. године.
[10] Похвала штаба 5. корпуса од 26. марта 1945. наводи: „8. марта о. г. наше снаге у Централној Босни, пробивши се кроз утврђену линију Добој––Дервента, напале су у снажном јуришу, разбиле и дијелом уништиле четничку групацију. У овој борби убијено је 700 четника, 300 заробљено, а већи број бјежећи се удавио у ријеци Босни.“ Зборник НОР, том 4–34, 397.
[11] С. Самарџија, н. д., поглавље: Борбе у долини Р. Босне март–април 1945. године.
[12] „2. батаљон извршио је напад на црногорске четнике на просторији Трњани––Мајевац. Борба је почела у 03.00 сата, а завршена је у 13.00 сати. Убијено је 132 четника, 6 заробила. Поред тога убијено је још 5 милиционера и још 6 четника заробљено. Властити губици: 2 погинула и 5 рањених. Плијен: 2 ’бреде’, 1 [и]тал[ијански] п[ушко]митраљез, 1 стројница, 3 пиштоља, 25 р[учних] бомби, 1.200 метака за бреду, 1390 за пушку, 500 стројничке, 15 за пиштоље, 23 опасача, 10 фишеклија, 4 блузе, 2 хлаче, 2 шињела, 2 шатор[ска], крила, 2 пара ципела, 12 ранаца, 1 писаћа машина, 1 коњ, већа количина разног новца. 3. батаљон у 03.00 сата ступио у борбу са четницима у с. Трњани –– к. 253 и засеоку Глоговица –– к. 183, гдје је пресјецао отступницу четницима које су гониле снаге 53. дивизије. Снаге четника сачињавале су 1. омладински четнички пук, 4. и 7. црногорски пук и 1. србијански пук [Није познато на коју се јединицу односи, прим. аутора]. Укупна јачина четника приближно 5.000. Борба је трајала до 13.00 сати. Убијено 119, заробљено 18, 70 рањено, 50 се утопило у р. Босни. Властити губици: 4 погинула и 7 рањених. Плијен: 18 пушака, 1 бацач, 2 стројнице, 2 пиштоља, 80 р. бомби, 2 двогледа, 3175 метака за пушку, 18 граната за л. бацач“ (Зборник НОР, 4–34, 564).
[13] Б. Димитријевић, н.д. 164.
