О нама: Гусле као стање!

Пише: Слободан Мандић
Увиђао сам зашто су тражили да им отац у песму уђе; сада већ и ја сам је налазио трајним местом боравка. Добио сам прилику и да је чујем. Једне вечери, када је киша ударила, и већ се није могло напоље, Млађен дохвати гусле с клина; одједном, сви поседали, све се ућутало. Дуго се намештао, хватао почетак. Затезао чивију, усправљао кобилицу, премазивао струне тамјаном. Завртао рукаве. Отпијао воде. Црно пјевам, па да не кварим, скрушено изусти; гусле ће све саме казати, рече и прекрсти гудалом. Циликну, звук из дубина јекну. Прену се уснула прича. Превлачио је лагано, преплитао с три прста и разгуславао, све помало додавајући. Подизао и спуштао тон; заустављао јаук, да међу нама одјекне. Ништице, Злоступ, зазвони злокобно; иако се гуслар кретао од краја приче ка почетку, но опет се у песми, макар била и без речи, уз гусле очас све доведе у питање, чак да се не зна ни ко ће до краја из свега жив изаћи; језа је нарастала, ошамути ме Сомина, пресече урлик звери, поче рвање, мумлање, гудало се спуштало и пропињало, доле- горе, натезање трајало, чуло се режање зељова, његово заскакивање, све се понављало у звуцима, у струне сабрано и записано, онда рука малакса, жице зајецаше, Стеван бачен у увалу јауче, зељов цвили, хоће ли се забога ико жив иоткуд помолити, вапи гудало. ( Стана препобрађује, брише очи. Над гуслама се могло чак и засузити; као да се муклије испраћа покојник неголи песма о њему и његову удесу, која допушта и оно што је пригушивано под јастуком.)
Стани, забога, једва издуши стари; тек тада видех да је сав у голој води.
Нико задуго не прослови ниједне; као да се све згуснуло у једну тачку, тишина је била једини наставак песме. Док смо слушали појање без речи, ту занемелост пред сусретом са судбином, и мени се откривало да гусле нису инструмент него стање; колико је живот крхак у судару са стихијом. Ту непрекидну изложеност њеном налету, то Млађенове гусле казују, уводећи нас у сред вртлога. Није реч о оцу, схватио сам те вечери, нити о настојању да се он урами, колико о страхоти тренутка која их је дотакла, притом опхрване зебњом да је човеков удес још тужнији кад је прећутан, чак и подвиг умањен ако у глувилу, без трага, потоне; безимена слава овде је одвајкада судбина.
Гусле, толики пораз канда не допуштају. Час који не пролази, уз струне се поделио као причесни хлеб, приснији него да је кроз речи дошао.
Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ИЗА СЦЕНЕ: Драч између Србије и Грчке (1)!

НА КОСМЕТУ СЕ СКРНАВЕ СРПСКЕ СВЕТИЊЕ: Грађевинским радовима албанске фирме угрожена испосница Светог Петра Коришког из 13 вијека!

ИЗА СЦЕНЕ: Припреме за српски устанак у Албанији 1942 године – српски хероји (30)!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

lub2

СА ПРОТЕСТА У ПОДГОРИЦИ ПОВОДОМ УБИСТВА ЉУБИШЕ МРДАКА: Виши суд у Подгорици извршио атентат на Јустицију!

jovan-erakovic-1

АФОРИЗМИ, ЈОВАН ЕРАКОВИЋ ИЗ БАЊАНА: „Сваком Србину који се буди, мора да се суди“! 

Emir-Kusturica1

ФИЛМ: Емир Кустурица отворио Фестивал у Ханти-Мансијску!

milan-knezevic-620x327-1

МИЛАНУ КНЕЖЕВИЋУ ПУКАО ФИЛМ: Тужи либерала Амара јер га је оптужио да је страни плаћеник!

ljubi

„КОНТРОВЕРЗА“, ЉУБИША МИЛАНОВИЋ: Афера „Росу“ – албански специјалци умјесто црногорске полиције!