Пише: Борис Б. Брајовић
„Ко постане усташа, ко постане србомрзац, томе нема повратка“. Предраг Вукић
Сад ти све вјерујемо свети дјечаче кад „над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше”. Отишао си са Цетиња и нијеси доживио да видиш „белведерску дјецу“, о којој си нам толико причао, како дижу у ваздух дио пута код Бајица да не могу њиме „попови да прођу“, како пале оне гуме које су годинама палили на Бадње вече покушавајући да отрују ваздух рођењу Богомладенца црним димом идеологије, како траже бијесну српску лисицу међу собом.
Све си већ видио и доживио на свом бићу за својих педесетак година на Цетињу. Знао си чим си проходао страшну истину коју изговара кнез Никола у Горском вијенцу – „нек ме изда свако ка’ и хоће”. Отац ти је дао надимак стармали. Тако си се придружио оној најневинијој војци на свијету која се вратила са катуна убијених очева и мајки из Словеније на крају другог рата. Све стармале дјевојчице и дјечаци који су се у студеним и бескровним кућама по Бјелопавлићима и другим крајевима вјешали и тако завршавали своје животе безимених и безгробних бића. Најчешће и највише дјевојчице.
Петар Лубарда је за њих али и за себе насликао ону чувену слику „На кућу ти гавран пао“. Прије петнаестак година сам на Богетићима сахранио једну такву стармалу дјевојку која је успјела да са тог пута склони своје тијело и душу у Америци. Њени синови високи чиновниции Стејт Департмента донијели су је мртву послије седамдесет година да је положе у земљу у којој ће оживјети. То је дуг нашој светој мајци, рекао ми је тада један од синова који је и био конзул САД у бившој Југославији. И тебе је свети дјечаче мајка задужила у студеној кући Цетиња тако што те је угријала завјетом књижевности и вјере. Учила те како да се молиш Оцу небеском у углу собе кад се вратиш из школе гдје су те задиркивали, исмијавали, прогонили, тукли твоји вршњаци. Кад си одрастао и вршњаци су стасали па су наставили свој посао истим жаром а старији су постали као дјеца па се придружили онима који су их престигли.
Нијесу те штедјели али си знао ону пророчку мисао старца Силуана упућену вијеку у коме си био заточеник демонских сила: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Свети стармали са Цетиња. Пеђа Вукић. Кад се испунила мјера његовог мучеништва Бог га је узео и сачувао. Доста је било вјерни и храбри слуго, рекао му је а он је спокојно прихватио. Обрадовао се, отишао је први пут са Цетиња а да му се не врати. Цетиња више нема, испунила му се жеља и одахнуо је сад нема ни Цетињана да га гоне по улицама и по успаваним библиотекама. Вакат је. Њих нема а Њега има сад кад попут своје мајке клечи у углу острошке светиње и изговара Оче наш. На цетињском гробљу под Острогом.
Често си цитирао ону Његошеву реченицу у писму Сими Милутиновићу написаном на Цетињу 25. септембра 1844. године, у коме се повјерава да не воли назив своје земље Црна Гора, додајући да је у њој најистинитије и највредније оно да је она крај „српски од искони”. Сад те разумијемо све свети дјечаче кад смо се и ми вратили са Цетиње па гледамо гдје да кренемо. Неће нам у томе помоћи ни политичари ни експерти, реконструисане Владе ни конструисане приче, потребна нам је наша кућа коју ћемо сами подићи и изградити. Српска нерукотворена кућа. Потребан је српски икос. Знаш, свети дјечаче о Сократу је најбоље свједочио Ксенофонт кога је Сократ као дјечака узео код себе и цио живот га је пратио и све записао што га је овај научио.
У књизи Економија Ксенофонт ће записати разговор између Сократа и Критобула о томе шта чини благо нечијег дома, па ће рећи да благо једног дома чине и његови непријатељи. Сад чујем твој распуштени смијех кроз који драматичним баритоном одговараш да смо онда ми Срби најбогатији народ на свијету. Свети дјечаче.
