Пише: Иван Милошевић
Нормалан човјек је након 30.августа очекивао рационалнији однос према несрећном братоубилачком рату и 13. јулу, дану црногорског устанка. Наивни су се надали да ће коначно престати једнострано тумачење историје, гдје су партизани добри, а четници лоши момци, да ће се покренути и прича о комунистичким злочинима, посебно Пасјем гробљу, али и стратишту црногорских четника и народа у Словенији. Наивни су се надали да ће се коначно званична политика отргнути од зла коунистичког рова у којем има мјеста само за њихове, док су сви остали издајници, слуге окупатора, итд.
Та прича о партизанима и четницима већ пола вијека представља окове на духовној и материјалној обнови Црне Горе и све нас прикива у вријеме око 1945. године и разуларене комунистичке побједе и освете. И умјесто да нова власт након смјене ДПС-а, односно посљедњег комунистичког тоталитарног система, отвори архиве и на видјело дана изнесе све скривене тајне домаћих обавјештајних подрума и објави имена шпијуна, комунистичких егзекутора и ратних злочинаца из редова КПЈ-у, нова политичка гарнитура кренула је старим путем ДПС-а и наставила да бетонира све комунистичке јаме и крије их од свијета, али и од себе саме!
Нема породице у Црној Гори која није подијељена по партизанско-четничким шавовима. Ни ручак не може да се заврши,а да се по црногорским домовима не распреда прича о једнима и другима, о њиховом злочинима и врлинама. Заборави се и на ручак, стомак и на материјално богаство, када се помену четници и партизани. И то тако острашћено да само што не избије нови грађански рат и то не изазван споља или од неке треће стране или државе, него због нас самих, овако подијељених, располућених, преполовљених, који већ пола вијека лутају за својом другом половином, како би постали комплетни и нормални људи. Као и она Платонова прича о преполовљеним душама које траже своју другу половину и у самом бићу тих душа је уткана жеља и страст (Платон би рекао ерос) за јединством и духовном хармонијом. Као и код Платона и у Црној Гори, хтјели да то признамо или не, и даље је у току потрага обичног народа за својим погубљеним прецима, побијеним очевима, ђедовима, стричевима и осталима који невино страдаше у комунистичким јамама и то само зато што нијесу вољели комунизам и што су били заклети краљу и отаџбини!
Ни овога 13. јула нико се неће сјетити да помене и сруши комунистичку аксиому да је 13. јул посљедица само комунистичког отпора према окупатору. Нико неће поменути чак ни прави разлог устанка, односно проглашење Црне Горе као независне државе под италијанском чизмом, него ће све протећи у још једном, добро знаном, ДПС обрачуну са четницима и осталим домаћим издајницима. Још једном ће и нова власт упуцати ко зна колико пута упуцане невине жртве комунистичког терора и рећи им у лице да они за њих не постоје и да они нијесу ни живјели, нити су се рађали, нити умирали, него да су били једна онтолошка грешка у простору и времену и да су сами себе избрисали са списка живих и мртвих. Алекса Бечић и Здравко Кривокапић здруженим снагама прије неколико дана отпјевали су заклетву Титу и нема сумње да ће они на његовом путу једрити док могу и док их је Бог оваквим никаквим направио!
Иако и историчари који су писали и у комунистичком времену признају да су међу вођама устанка 13. јула били Бајо Станишић, Ђорђије Лашић, Павле Ђуришић, Јаков Кусовац, Јаков Јововић и остали краљеви официри, ни Алекса ни Здравко то неће поменути, него ће рецитовати партизанске поскочице и све те људе ће покушати да закопају што дубље, чак и дубље него што је то радио ДПС. Посебно се у том копању истиче Алекса Бечић! Он нема намјеру да стане и како је кренуо има да пробије неки подземни тунел и на крају ће изаћи негдје на неком другу крају планете!
Немам толико утицаја, нити ме ко пита, али желим да овим текстом на видјело дана извучем све страдале црногорске четнике, њихове породице и потомство, и свима кажем да им је лака црна земља и да има оних који их се сјећају и не пљују по њима. Знам да су сви они погинули за краља и отаџбину и за идеју за коју су сматрали да вриједи дати живот. У Црној Гори и данас има домова гдје су окачене њихове безгробне слике и гдје се потомству предаје порука ко су и шта су били њихови преци који пред налетом комуниста-терориста нијесу хтјели да поклекну и погазе заклетву краљу и отаџбини. И на тај начин се чува сјећање на ту безгробну четничку црногорску војску!
На жалост, као нигдје у свијету, ватре комунизма се нигдје тако не распирују као у Црној Гори. Можда у једној од Кореја се дешава нешто слично, али другдје ни слова о томе. Предуго траје ова комунистичка бука, ревизија историје по тактовима најгорих свјетских ревизиониста који су на чело уклесали петокраку и њој подредили не само своје, него и туђе животе. Због њиховог ревизионизма и освете још увијек бројне породице у Црној Гори не могу да успоставе свој ДНК-а и повежу се са собом и прецима. Како, као када су им комунисти избрисали дјелове ДНК ланца, односно покидали га, па сада кашљу и тетурају се по овим брдима и изложени разним болестима не могу да се саберу и усправе!
Нека је вјечна слава Бају Станишићу, Павлу Ђуришићу, Ђорђију Лашићу и свима који су главу дали за краља и отаџбину. Нека је слава и мом ђеду капетану ЈВуО Милошу Станојевом Милошевићу, који се није вратио са пута без повратка и чије кости леже негдје у подзменим јамским лавиринтима Словеније. Комунистички метак испаљен у њега нећу заборавити!
