Из штампе је изашла дванаеста књига историчара Горана Киковића “Светосавље у Црној Гори и Васојевићима”. У њој су објављени текстови,чланци,расправе,интервјуи, репортаже…који су објављени у часопису”Глас Холмије”.У књизи је објављена борба за вјеру православну и током 2019. и 2020.године.Рецензенти књиге су Зоран Вулевић и Дамјан Ћулфић,док су издавачи Српско историјско културно друштво Никола Васојевић Беране, Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица и Удружење добровољаца ратова до 1918.њихових потомака и поштовалаца Берана.

У рецензији књиге аутора Горана Киковића Дамјан Ћулафић,дипл. правник и публициста каже да је нова књига аутора Горана Киковића, историчара, пред нама и да представља колекцију повећег броја свједочанстава о вишемјесечној одбрани православних светиња у Црној Гори, а поводом неуставног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је 29. децембра 2019. године усвојила Скупштина Црне Горе, на предлог Владе Црне Горе, и који закон је изазвао тектонске социо-политичке поремећаје у земљи. У питању су, наиме, текстови, који су претходно, у протеклих десетак мјесеци, објављивани у часопису „Глас Холмије“, чији је Киковић главни и одговорни уредник. Сходно томе, као и сходно садржају и разноликости приложених написа, ова књига представља ауторов уреднички напор у кодификацији немалог броја активности и ангажовања људи различитих професионалних вокација, које је на интелектуално и фактичко јавно прегнуће мотивисао и покренуо исти, заједнички, дамар: да се српске православне светиње сачувају од отимачине, распродаје и пренамјене, а тиме и да се сачува достојанство православља, као већинске и доминантне вјере међу становништвом у Црној Гори.

Киковић је у књизи објединио мноштво прилога разноврсне садржине. Могу се прочитати репортерски написи, књижевни прилози различите врсте, те научни оригинални радови и потврде ангажовано-друштвених јавних дјеловања. Није пажњу ускратио ни саопштењима локалних невладиних организација, нескривеног националног предзнака.

Сви прилози, у општијем сагледавању и самјеравању, имају, како рекосмо, исту тему за предмет обраде, а то је одбрана православног културног насљеђа на територији данашње Црне Горе, кроз призму „повјеснице српске“. Та борба се (и симболички и у конкретном социо-политичком и конфесионом дискурсу) трансмитује на много шири, наднационални ниво и раван, и, у крајњој линији, представља савремену Косовску битку чије смо катастрофичне посљедице, углавном због негативних искустава која смо као нација стекли у прошлости, данас способни да наслутимо и стога им пружамо отпор.

Књигу бисмо одредили као документарно штиво и збирку свједочанстава о једном историјском периоду у којем су и Васојевићи (уз друга српска племена у Црној Гори) превазишли међусобне размирице и подјеле, уједињени око заједничког циља (који није идеја, јер би као такав био ефемеран и приземан), што ће у овом случају рећи око сопственог културног и националног насљеђа и вјере православне, коју су од првог племенског помена, године 1444, држали за једини исправан колективни модус вивенди, којем теже, слава Богу, и данас. Томе смо, уосталом, и сами свједоци.

Посматрајући балканске државе настале послије државне и уставне дисолуције Југославије, окончане (?) 2006. године, једино се Црна Гора, и то као земља која је дубоко у евроинтеграцијском процесу (макар је то званичан став владајућих конјунктура), одлучила да кроз законску форму дословно отме комплетну имовину СПЦ у Црној Гори, чиме је исказала и отворену намјеру да исту искрчми и подвргне грубој пренамјени. Тај неуставан и акт противан обавезујућим међународним правним документима, која је Црна Гора имплементирала у свој поредак и дала им надзаконски карактер и својства, противан актима на којима се темеље оне организације у које Црна Гора хрли, превасходно је агресиван и, тиме, нечастан чин и план, који је народ препознао и против њега дигао свој глас, те је „овде, међутим, реч о грађанском супротстављању безакоњу и изазивању унутрашњих подела, о одбрани основних људских права на слободно исповедање вере и имовину“ (проф. др Милош Ковић).

Свједочанства која читамо су, истовремено, доказ да је народ схватио (ваљда) да слободу, пуну и пунозначну, може да има и оствари једино у Цркви Православној и да је смисао ријечи Христове темељ Цркве, али и да је везујући основ и здравог и уједињеног друштва, јер је Црква заједница људи. Но, борба за одбрану православних светиња није, разумије се, битка да се сачувају њиве и зграде, већ бој за очување имена и постојанства. А народ коме је власт мучки убила православног митрополита (уз преко 120 свештеника и свештеномонаха), и срушила цркву на Ловћену, зна да су и ови посљедњи и актуелни науми по злој намјери и тежњи итекако озбиљни. Стога се, по ријечима наших православних јерараха, „догодио народ“ у Црној Гори, народ који је кроз молитвене ходове, литије, показао са каквом отменошћу и господством православни хришћанин трпи и најперфидније нападе, и бори се против њих.

Киковић се, у књизи, представља као аутор мањег броја прилога, али и као колекционар и приређивач чланака, расправа, огледа, бесједа и интервјуа других аутора, које је објединио међу корицама овог зборника, без сујете, с једном јасно израженом жељом: да остави трајно свједочанство о најтишем народном устанку, који је громогласио Европом и свијетом. Комплетна црногорска ситуација са православним светињама је била основа за одржавање многих научних скупова и јавних трибина, о којима Киковићева књига садржи свједочанства углавном у виду интегрално приређених излагања учесника тих јавних скупова. Књигу чине и неколико прилога о подршци коју су СПЦ и народу у Црној Гори пружили јавни радници из Србије, као и више десетина фотографија, селективним субјективним ауторовим одабиром унесених у књигу, као додатно визуелно свједочанство васојевићке борбе.

Истина, не свједоче сви прилози само васојевићку борбу за одбрану светиња, како је књига насловљена, већ доказују да су и друга угледна српска племена у Црној Гори недвојбених ставова о судбини наше сакралне баштине.

Киковићево сачињавање ове књиге није без гријеха. Могло би му се, између осталог, приговорити да књига има методолошких недостатака, да је релативно неодређеног садржаја, а и по врсти је теже одредива (у питању је, дакле, и зборник свједочанстава, и фото албум, и збирка разноликих активности појединаца и колектива), али се и сам аутор у поднаслову „оградио“, рекавши да су у питању текстови објављени на страницама часописа чији је главни и одговорни уредник, па је, стога, могуће ту чињеницу држати за методолошку везујућу нит.

–Сагледавајући околности у којима је рукопис припремљен, теме којима се бави, намјеру коју је аутор показао, грађу коју је прикупио, аутентичност са којом је исту презентовао, а посебно наслућујући значај који може имати за нашу историографију (општу, али и историју државе, права и социо-политичких идејних кретања и односа власти и народа), рукопис препоручујем за штампу, са свим недостацима који му се могу приписати, и свим неспорним предностима које одликују зборнике докумената и свједочанстава који настају паралелно са историјским процесима, чији траг представљају, закључује Ћулфић.