Златибор, крајем лета 1943. године. Неколико падобранаца у британским униформама успешно се приземљује. Главни међу њима је генерал Чарлс Армстронг, нови шеф савезничких војних мисија при Врховној команди Југословенске војске (Дражиних четника).
Његов долазак најављује добре вести: Скору капитулацију Италије и искрцавање Западних савезника на Јадранско море. Четници покрећу велике операције против Немаца и усташа, како би олакшали савезничку инвазију. Они ослобађају Пријепоље, Бијело Поље, Вишеград, Горажде, Рогатицу… Њихов главни циљ је Сарајево, као највећа немачка база у залеђу Јадрана.
Међутим, Савезници се не искрцавају, Немци доводе појачања у Сарајево, а генерал Армстронг, један за другим, поставља низ ултиматума генералу Дражи Михаиловићу. Сучељавања два генерала – представника једне велике силе и једне релативно мале земље – откривају узроке исхода рата у Краљевини Југославији.
Генерал Армстронг је искусан британски колонијални официр, познат по строгости и крутости, који је послат да ”дисциплинује” генерала Михаиловића. Црпи снагу из свести да је представник највеће империје у историји света. Идеал му је извршење задатка по сваку цену. Али, када генерал Михаиловић поступа по договореном плану, а генерал Армстронг почиње да добија наредбе мимо тог плана, па и мимо логике, он се нађе на непознатом терену. По први пут Армстронг осећа да га је империја издала и шаље низ протеста Команди за Средоземље у Каиру.
Генерал Михаиловић не зна за те протесте, које Армстронг шаље са своје радио станице, већ у британском генералу види особу која немилосрдно поставља ултиматуме. Ако удовољи његовим захтевима – губи рат, ако не удовољи – опет губи. Излаз из немогуће ситуације он тражи у историјским искуствима, а снагу му дају претходници на командним положајима, попут војводе Радомира Путника, који је био његов омиљени учитељ.
Кључне речи и размишљања историјских личности, Срба, Британаца и Немаца, наведени су према оригиналним документима из Војног архива у Београду, Архива Хуверовог института у Калифорнији и Бундес архива у Фрајбургу. Речи и размишљања који нису важни за ток догађаја, а неопходни су за ток литерарне приче, написани су као логичан наставак документације.
