Пише: Иван Милошевић
Јесте, јесте, Новак Ђоковић за Србе је нови Милош Обилић, јесте, за Србе Новак је нови Карађорђе, нови Стојан Ковачевић, нови сердар Јанко Вукоти, па ако хоћете и нови Павле Ђуришић или Ђорђије Лашић. И шта сад, шта треба Срби да ураде, па да овом помахниталом вакциналном свијету кажу да свуда има изузетака, да свуда има разлике, да свуда има оних који не мисле као остали, али који и морају да то покажу и докажу и остану живи. Таман тако или нешто слично ради данас Новак Ђоковић. Можда није тога ни свјестан нити је то његова намјера, али његово авантура на Аустралији има неки дубљи смисао, поруку и свијетло на крају тунела. Можда је све то што он ради погрешно, можда, можда, али ко је тај ко неком појединцу или народу може да одузме његову илузију, да му угаси појединачни или колективни сан и врати у таму сурове свакодневнице, свакодневног отаљавања посла и испуњавања дневног сата! Ко је тај ко појединцу, једној личности и народу, може да одузме властиту слику о себи која није попут оне који је другачије тумаче, чак нападају и осуђују да је погрешна. Уколико нам неко одузме право на грешку има ли право онда и он на сопствену грешку или је већ дубоко загазио у њу и својим грешкама исправља туђе грешке!
Јесте, Новак је нови српски супермен, нови Брус Ли, нови Хари Потер, нови Дража Михаиловић, нови Радован и шта сад? Треба ли неко да нам одузме сан и да нам каже да морамо да се пробудимо. Зашто да се будимо, ако нам је лијепо, ако нам годи да сањамо, да будемо барем у сну бољи од осталих, да се боримо за правду и то не само за овоземаљску, да барем у том сну имамо своје идоле, хероје и да вјерујемо у њих да могу да нам донесу неки бољитак, да нам уљепшају дан и да нам врате вјеру да све може да буде боље и другачије! Нешто је о томе лијепо писао Мигуел де Унамуно, ја само неуспјешно парафразирам његове ставове, тјешећи се да сам их барем у промилу схватио!
Јутрос читам чак једног домаћег змаја како сасвјетује Новака да се вакцинише, да постане као сви остали, да потури раме тамо гдје треба, а и да потури главу за мождану вакцину, да уради нешто што му се неће, што му се не прима и што сматра да није његово. Каже тај наш змај да је све могло бити другачије, само да је Новак клекнуо, погнуо раме и главу и пелцовао се као сав остали западни свијет. И све би тада било у реду и читав свијет би аплаудирао Новаку и продавао вакцине на велико и све би било идеално. Да, било би идеално за њих, али да ли би то био наш, српски сан, да можемо и смијемо оно што други неће и што се не усуђују ни да помисле да ураде!
Јесте, Новак је за Србе херој, митски јунак, вођа свесрпског и свјетског устанка, предводник побуне против свијета који жели да буде само један и у једној униформи и који и не помишља да се побуни и каже “Не”! И какви би то били Срби уколико се не побуне, не кажу да неће да буду као остали и да у том опредјељењу обаве сјајан посао на властиту штету. Можда у овом вакциналном и ковид времену умјесто свих нас ту борбу води Новак Ђоковић. Можда!
