Пише: Антоније Ковачевић ( Serbian Times)

Дочекали смо и тај дан. Новак Ђоковић је у Лондону, на савршеној вимблдонској ливади, освојио свој двадесети Гренд слем и тако се математички изједначио са два највећа ривала.

И, премда му за такав епитет фали још једна круна, ми Срби, тркачи пред руду каквима нас је Бог дао, брже боље прогласисмо га НАЈБОЉИМ СВИХ ВРЕМЕНА. Што, да се разумемо, и није далеко од истине. Трка за трофејима истина још траје, али, чак и да се деси да Ђоковић на крају омане и статистички не буде најбољи у историји (што је скоро па немогуће), он је још одавно постао највећи, за копље надмашио и Федерера и Надала.

Величина о којој овде говорим не мери се оним што медији к`о папагаји збрајају ових дана – количином златних и сребрних овала и пехара у стакленој витрини. Такве реликвије и признања, сведоци смо кроз историју, у стању су да сакупе и најобичније људске хуље и медиокритети. Новак Ђоковић је највећи због нечега другог…

И то друго није тек једна ствар, већ ихаха њих. Да кренемо редом…

Новак Ђоковић је највећи поред осталог и због тога јер га приватно благостање и милиони на рачуну не чине незаинтересованим за судбину других, како оне силне деце коју годинама несебично помаже кроз своју Фондацију, тако и колега који имају пуно мање новца или се боре да преживе. Нико други се, јелте, не би се усудио да надомак највећег успеха, дан пред полуфинале Вимблдона, јавно оптужи АТП Тоур, моћну тениску организацију, господаре живота и смрти, да јашу на грбачи тенисера, којима уделе тек сићу од 17,5% новца турнирске зараде. Супротставити се главешинама који, када им станете на жуљ, могу машала да вам загорчају живот, што је показала и прошлогодишња Ђоковићева бизарна дисквалификација са УС Опена, могу само људи са бескрајним интегритетом, по нашки речено – мудима. Тачније, то може само Новак Ђоковић, човек који се не да ни застрашили ни припитомити.

У злу се не понизи, у победи се не узнеси, каже она стара. И зато је, поред осталог, Новак Ђоковић највећи у историји. Јер је својим делима слика и прилика оне дефиниције Марка Миљанова о Чојству с једне, и Јунаштву с друге стране. Јин и Јанг, за оне који више штују источњачке дуализме

Ноле је један и непоновљив и зато што мисли својом главом и не устручава се да те мисли подели са светом, што стоји усправно кано клисурина чак и у време најбруталније пандемије страха и центрифугирања мозга, којој присуствујемо протеклих годину и кусур дана. За разлику од ресто естрадне, спортске и јавне папазјаније, која рађе бира мејнстрим тактику телета које клима главом пред шереним вратима (од естаблишмента) наметнутих диктата и мишљења, Он се не либи да сумња и поставља питања, по цену да га месецима разапињу медијски крсташи новог, једноумног светског поретка.

У ово време победа, ваља подсетити да је Ноле без премца и зато што је у стању да после најтежег пораза погледа противника у очи и чврсто му стисне десницу. Сви знате, да сад овде не евоцирам, како неки други, тениски можда подједнако велики, у таквим приликама не успевају да сакрију бес и фрустрацију. Само прави, непрскани шампиони знају да се уздигну изнад ситуације, ма колико им у датом тренутку било тешко.

Највећи је и због тога што у најдраматичнијем и најважнијем мечу, као на пример данас, не заборави да потапше дланом рекет и ода признање колеги са друге стране мреже, када овај направи нешто вансеријски. Кога другог од тзв. елитних тенисера сте последњи пут видели да то ради? Да вам олакшам муке, нисте никога… И да се разумемо, није то лако. Новак једноставно има оно што други немају – ретку особину да може у истом тренутку бити и тенисер и човек.

Зато он пише историју, док остали броје титуле.

Ђоковић је непревазиђен и зато јер се сети да после меча оде у свлачионицу младог колеге и упути му речи подршке, као šто је то урадио згранутом Шаповалову, који и даље не може да верује шта га је снашло. А не може јер то није урадио нико ни пре ни после. Само Ђоковић.

У злу се не понизи, у победи се не узнеси, каже она стара. И зато је, уз све друго наречено, Новак Ђоковић највећи од како је света и века. Јер је својим делима слика и прилика оних дефиниција Марка Миљанова. О чојству с једне, и јунаштву с друге стране. Јин и Јанг, за оне који више штују источњачке дуализме.

Знам многе које свих ових година нервира то што своје противнике, народски речено, никада не згази. Ђоковић је хуманиста. Он своје ривале не доживљава као противнике. Он их не убија, он их побеђује. Ноле воли да се игра. Зато вероватно никада није научио да смечује тако да сравни све са земљом, што ми често прижељкујемо.

Новак је неупоредив и зато што ризикује свој углед и добар глас да би помогао другима. Примера је безброј, а најсвежији је онај од прошле године, када је у време спортског и сваког другог мораторијума, организовао Адриа Тоур чији је комплетан приход отишао у хуманитарне сврхе. Када се испоставило да су га ти турнири, као и неколицину других тенисера, коштали здравља (фасовао корону), сву кривицу и блам је прихватио на себе. Јер, тако то раде прави мушкарци.

Ноле је највећи и зато што нашу децу, којима се криминалци, курве, васколики фолиранти и преваранти већ деценијама кроз медије сервирају као узори које треба следити и идоли којима се треба клањати, учи да је поштен и напоран рад и даље пут којим се можда не стиже брже, али се сигурно стиже до успеха

Највећи је и зато што га, први пут после Тита, без изузетка воле сви народи са простора бивше Југославије, који се, узгред буди речено, данас међусобно мрзе више него што су се мрзели ратних 90-тих. Он је, мало у у шали, мало у збиљи, једина особа коју би балканска племена, на неким имагинарним изборима, изгласала за новог маршала. Има ту још једна ствар по којој подсећа на Тита. За њега на трибинама широм света навијају углавном несврстани, народи Трећег света, Азијати, Арапи, Индуси. Не воле га Французи, Амери, Енглези, ваљда зато јер их подсећа на то да један варварин може да буде бољи од њих, у сваком погледу.

Нолету нема равна и по томе што без муцања парла пет светских језика (не рачунамо, наравно, ексјугословенске), што сваки слободан тренутак користи да ради на себи, на свом образовању и психи, што је из године у годину све бољи човек, што га интересује и интригира много више од убогог пребацивања лоптице преко плота.

Новак Ђоковић је највећи и зато што ће и када окачи рекет о клин остати велики.

Он је шампион и због карактера који је амалгам средњовековног витеза, јунака из хомеровог епа и косовског десетерца, што већ 15 година ратује сам против свих, стоички трпи док му са трибина звижде, довикују, псују, или у најблажој варијанти – навијају за друге. А витез је, иако се неки можда неће сложити, и када исте те јунаке из гомиле сочно опсује у тренуцима када крв прокључа. Јер витешка крв, дабоме, није вода, а речи су једино што остаје кад већ немате мач и не јашете вранца, па да хорду изазовете на двобој.

Највећи је и зато што је бескрајно духовит. А да бисте били духовити, морате да имате духа. А онда и све остало.

Ђоковић је највећи и зато што једном малом, поносном и подељеном народу који је, после сто година лутања и лоших владара, скоро па заборавио своје врлине а своје мане довео до савршенства, даје наду да би једног дана можда могао да живи у некој срећнијој земљи

Ух, а сад оно што нам најтеже пада…Ђоковић је ГОАТ јер није коза, а ипак зоба бобице и травице (не мислим на ону вимблдонску) иако би га многи од нас најрађе посели испод неке шатре, за карирани астал, тутнули му прасећи запоњак међу зубе и флашу препеченице у шаке. Он живи свој живот онако како најбоље зна, мада би ми понекад волели да му лепо објаснимо како није у праву и како га жена и којекакви гуруи воде у неизбежну пропаст. И тако већ годинама…

Ноле је наш аутентични српски цар и зато што нашу децу, којима се криминалци, курве, васколики фолиранти и преваранти већ деценијама кроз медије потурају и сервирају као узори које треба следити и идоли којима се треба клањати, учи да је поштен и напоран рад и даље пут којим се можда не стиже брже, али се сигурно стиже до успеха и признања.

И да закључимо…Новак Ђоковић је највећи и зато што једном малом, поносном и до зла Бога подељеном народу који је, после деценија лутања и лоших владара, скоро па заборавио своје врлине а своје мане довео до савршенства, даје наду да би једног дана можда могао да живи у некој срећнијој земљи, из које не би главом без обзира бежали млади, паметни, радно способни и они који другачије мисле.

Можда је помало тужно да се читав један народ узда у то да ће један човек, од крви и меса, скинути са њега магију и проклетсво и повести га у бољу и светлију будућност, попут оног слепог јунака из Домановићевог “Вође”.

А можда и није, ако се тај јунак зове Ђоковић Новак.