Пише: Вељко Ђурић Мишина
Новак Аџић је пример „историчара у покушају“: не чита довољно нити прати савремене публицистичке и историографске радове. Застао је на позицијама (партизанским и зеленашким) које су одавно превазиђене. Има, међутим, јаку вољу да пресуђује о догађајима који му нису јасни до краја.
Аџић је припадник мањинског дела становништва у Црној Гори и гласноговорник против већине. Та острашћеност види се и у овом тексту када оптужује митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија Радовића (чију ни титулу не зна, јер га именује као српског митрополиту) инсинуирајући да је он зачетник приче о атентату Благоја Јововића, припадника Југословенска војске у отаџбини, на усташког поглавника Анту Павелића.
Елем, Аџић је покушао да пресуђује у случају који се, судећи по релевантним изворима, стварно и десио. Да би био убедљивији у својим тврдњама позивао се на двоје историчара из Београда: Бојана Димитријевића и Дубравку Стојановић. Колико је Аџић поуздан говори и чињеница да не зна право име института где је запослен Димитријевић: није то Институт за новију историју Србије већ Институт за савремену историју!
Димитријевић је, као искусни историчар, казао само оно што му је било познато: о атентату Благоја Јововића југословенска историографија није знала ништа! Да је Димитријевића одвећ занимала судбина поглавника Павелића, добио би књигу Пере Златара Мета Павелић: Жив или мртав (Графопринт, Горњи Милановац, 2010) и лично би упознао аутора (који је знатан део свог живота провео у Београду). Но, о поменутој књизи ћу мало касније.
Друго име које Аџић помиње као релевантан извор јесте Дубравка Стојановић: „И српска историчарка проф. др Дубравка Стојановић, професорица на катедри за историју Универзитета у Београду, тврди да није тачно да је Јововић пуцао на Павелића.“
Аџић је погрешио и у случају титулисања др Стојановић: она предаје на Катедри за општу савремену историју Одељења за историју! Катедра и одељење нису исто! Узгред, она нема ниједан научни рад из историје Другог светског рата.
Аџић је (као дипломирани правник) добио посао на Филозофском факултету у Никшићу где предаје неколико предмета, па и Историју Југославије. Није ми јасно што се упустио у тему о којој ништа није прочитао. Можда му се тема наместила да да мало одушка својој острашћености кад је реч о Српству.
Као знатно искуснији у историјској науци, морам да нагласим да слабо чита. А да би предавао Историју Југославије морао би да прати шта се објављује из те области. Истичем следећи рад: Милорад Т. Ћулафић, Аргентински осветници – Атентат на Анту Павелића, Јасен, Београд, 2016.
Није толико ни битно што сам ја писао предговор већ је далеко важније што је на крају дат списак коришћене литературе објављене на више језика и различитог квалитета. Наравно, да ћу врло радо послати један примерак те књиге у Никшић, на Филозофски факултет. Прибојавам се да ће је Аџић одбацити јер је штампана на српској ћирилици, која је, по тумачењу Монтенегрина „оружје великосрпске хегемоније,….“
Аџић тврди: „Подсјећам и на сљедеће чињенице: Ни југословенски комунисти, односно југословенска власт у ФНРЈ и СФРЈ и њена дипломација, који су покушали да добију екстрадицију Павелића од власти Аргентине да му суде за ратне злочине у земљи (као касније Андрији Артуковићу што су судили након што је изручен СФРЈ 1986) ни у једном, историографији познатом документу, извору, запису нијесу поменули да су четнички емигранти пуцали на Павелића у Аргентини и ранили га, а још мање да су навели да је то персонално учинио Благоје Јововић.“
Да је завршио студије историје, Аџић би знао да југословенска власт није ставила Анту Павелића на листу ратних злочинаца која је послата међународном организацијама које су се бавиле ратним злочинима, као што никада јавно није обзнанила оптужницу против њега.
Узгред, Југословени су добили Андрију Артуковића, штићеника британских служби и 1934.. и 1945. године, захваљујући Израелу и Јеврејима.
Исто као што су Хрвати добили и Динка Шакића, захваљујући једном Црногорцу, дипломати који је годинама службовао у Америци, који је Јеврејима доставио важне информације. Артуковић и Шакић умрли су у Хрватској, за другог се зна да је сахрањен у усташкој униформи!
Ред је да објасним откуд да се баш ја јавим и да коментаришем Аџићево писаније. Приликом свечаног откривања спомен-плоче на прочељу Загорске улице у Београду, био сам учесник тог догађаја.
Тада сам кратко поредио маршала Јосипа Броза Тита и поглавника Анту Павелића у контексту односа према српском националном питању. Казао сам, поред осталог, да Београду не приличи име улице (Загорска) и похвалио промену имена у Улица Благоја Јововића. Био сам убеђен да је Јововић пуцао на Павелића јер сам чуо нешто више о томе од онога који је знао довољно.
Познавао сам Перу Златара. Знао сам за његове новинарске и публицистичке радове: знао сам да је својевремено иницирао потрагу за пореклом оних који о себи нису знали превише – реч је о српској сирочади, већином са Козаре из 1942. године (то је радио са колегом Марином Зурлом у загребачком недељнику „Арена“).
Златар је 2010. у Загребу објавио, под знаком „Јутарњег листа“, дводелну књигу Мета поглавник: Жив или мртав. Књиге је потом објављена и у Горњем Милановцу, у Србији, са нешто измењеним насловом.
Реч је о литерарној верзији дугих разговора аутора са високим функционерима хрватске Службе државне сигурности, који су били задужени за усташку емиграцију, и обимног материјала који су Златару саговорници ставили на располагање.
Другови из Службе добро су познавали његов таленат и имали у њега велико поверење (био је и у управи НК Динама из Загреба). Моја реакција на Аџићев текст није место за препричавање Златареве књиге па нудим да је пошаљем у библиотеку Филозофског факултета у Никшићу, као што сам обећао и Ћулафићеву књигу.
Позивање на Богдана Кризмана је корисно али је он објављивао пре више од четири деценије доносећи чињенице које су у текстовима, првенствено хрватских историчара, у одређеним сегментима превазиђене.
Тачно је да Кризман не помиње атентат на Павелића али то не значи да га и није било. Уосталом, и сам Павелић у својим сећањима не помиње много тога, на пример, државни злочин почињен над Србима, Жидовима (Јеврејима), Циганима (Ромима).
Аџић је у праву када каже: „Дакле, упорно се врши лажирање повијести, односно стварање њене пожељне слике ради политичке употребе исте“, јер он сам он то чини својим деловањем.
Ред је да разјаснимо и синтагму „стварање пожељне слике“. Да ли би усташка емиграција објавила да је један четник пуцао на њиховог поглавника? Или, да ли би комунистичка пропаганда исту вест помпезно обзнанила? Ни једнима ни другима пуцање није ишло у прилог па су све то прећутали.
А ћутање је за Аџића довољан доказ да пуцњаве није ни било! У овом контексту требало би поменути убиство Вјекослава Макса Лубурића које је одрадио припадник југословенска Службе па се о том догађају знају сви детаљи (чиме се она поноси)! Да је на Павелића пуцао њихов члан, знало би се, а овако?
И на крају још један савет правнику Аџићу: Фрањо Туђман је иницирао процес отварања архива Службе државне сигурности тако што је она предата Хрватском државном архиву.
Требало би тамо завирити у материјал дипломатских и других представника из Јужне Америке. Нашло би се понешто о Јововићу и Павелићу! Стога предлажем Аџићу да отпутује у Загреб, можда нешто и пронађе. Као и Савић Марковић што је у Загребу пронашао податке о пореклу Монтенегрина, то јест Црногораца!
Извор: данас
