16. aприл 1941

Поверљиво наређење бр. 1 команданта 4. (мађарског) корпуса којим преноси наређење штаба 3. армије о поступку са четницима

• Од почетка операција напада 3. армије, у команду армије сваког дана масовно стижу извештаји о томе, како на заузетим територијама господаре банде четника. Како својим личним увидом, тако и од органа које сам послао (официри за везу, комисије, стручни органи итд.), установљено је да су извештаји о господарењу и сталном нападу четничких банди врло претерани. Мој је утисак да је трупе захватила паника и да појединце све више хвата онај исти неоправдани страх и стрепња, као и приликом почетка рата од Козака. Несумњиво је установљено, да услед панике јединице саме почињу, или настављају бесмислену пуцњаву, која је, не код једне јединице, узела толике размере да су се поједине команде обратиле команди армије са захтевом за попуну муниције.

(…)

• Што се тиче начина поступка са четницима, посебно истичем да четници и комите (наоружано цивилно становништво) нису у стању да пруже озбиљнији отпор. Сталном будношћу и одлучном употребом оружја, брзо се може сломити њихов зулум. Цивиле ухваћене са оружјем у руци, на лицу места треба стрељати. Немилосрдна одмазда је не само право, већ и обавеза команданата. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, Учешће Хортијевске Мађарске у нападу и окупацији Југославије, том 15, књига 1, стр. 63-64)

Седи други с десна војвода Живојин из села Маиловца код Градишта. Скривао се по салашима око Беле Цркве 1941, а 1942. Немци га заробљавају у атару села Врачев Гај и спроводе у Белу Цркву, где су га после краћег времена стрељали. Имао је кућу у центру Беле Цркве, код општине

Будимпешта, 3. септембар 1943.

Допис централе државне безбедности генералштабу о организацији и руководиоцима српског националног покрета у Бачкој којим руководи Дража Михаиловић

У вези са српским националним организовањем у Бачкој обавештавам да се број лица стављених под присмотру попео на 75. Међу овима под присмотром 12 њих су активни српски официри, 21 лице су резервни официри, а њих 8 су бивши југословенски судски чиновници. Остали ухапшени су већим делом интелектуалци. Из досадашњих признања ухапшених као и из заплењених списа може се констатовати да је врховни командант ,,Југословенске војске у отаџбини“ краљ Петар II. Командант покрета је генерал Дража Михаиловић. Командант Војводине је мајор Јовановић Тома. Команда Војводине стационирана је на територији Србије. Команди Војводине у оквиру организације Ј.В.У.О. припадају Срем, Банат и Бачка са барањским троуглом. Команда Бачког корпуса је стационирана на територији Србије. Командант је мајор Ракић Драгиша. Ађутант Команде је капетан Велић Милош. Заменик ађутанта је капетан авијације Вучинић Новица.

Већ оформљене јединице на територији Бачке ван састава бригада:

-Корпусни коњички ескадрон у Ковиљу, командир Костић Милош.

-Корпусна штабна чета у Пашићеву, командир Ђаковић Радован.

Формиране оперативне јединице:

1. Бачка бригада, командант: поручник Марјановић Милан Бригадни коњички есакдрон у Бегечу, командир: Костић Милош                    Бригадна штабна чета у Пашићеву, командир: Ђаковић Радован
2. батаљон у Новом Саду, командант резервни поручник Зличић Жарко
3. батаљон у Новом Саду, командант резервни поручник Рускуч Ђерђ
4. батаљон у Бачкој Паланци, командант: поручник Кузманчев Деметер
5. батаљон у Кули, командант: резервни поручник авијације Живковић Драгомир
6. Бачка бригада, командант: капетан Алексић Јован
7. батаљон у Риђици, Станишићу, Обзиру и Шапоњи
8. батаљон у Сомбору
9. батаљон у Буковцу, Цичовцу и Лавићу
10. батаљон у Сивцу
11. батаљон у Стапару
12. батаљон у Палићу, Пиваници и Брестовцу
13. Бачка бригада, командант: Даскаловић Мирослав
14. батаљон у Суботици на источном делу од београдског пута
15. батаљон у Суботици формиран у западном делу града
16. батаљон у Сенти
17. батаљон у Бачкој Тополи

• Детаљнији подаци о 3, 4. и 5. бачкој бригади још се налазе на проверавању. Територији 1. бригаде припадали су срезови Нови Сад, Бачка Паланка и Кула; територији 2. бригаде срезови Тител, Жабаљ и Стари Бечеј; територији 3. бригаде срезови Сомбор, Апатин и Оџаци; територији 4. бригаде срезови Суботица, Сента и Бачка Топола, а територији 5. бригаде срезови Дарда и Батина. Среске команде делиле су се на два дела и то: на штаб војне команде и управни штаб. Војном штабу припадају: ађутанти команданата среза, територијални командант, начелник службе за пропаганду, начелник обавештајне службе, начелник саобраћајног одељења, начелник логора за интернирце и заробљенике, начелник полиције и I и II радна група. Управном штабу припадају: срески начелник, општинске судије, комисија од 3 члана за надзор напуштене имовине, благајник, шеф железничке станице, управник поште, преки суд и цивилни судови. Пропагандна служба: под начелником пропаганде за Војводину потпадали су начелник пропагандне службе бачког корупуса и официри за пропаганду среских команданата. Задатак органа пропаганде код бачког корпуса био би упознавање становништва српске националности у Бачкој са догађајима у свету  расветљавању истих. Обавештајна служба: под начелником обавештајне службе команде за Војводину припадају начелници обавештајног одељења бригада и обавештајни официри среских команди. Обавештајни органи ,,Југословенске војске у отаџбини“ у Бачкој већ су ступили у дејство на читавој територији Мађарске и доставили иностранству много података који се односе на организацију, наоружање и попуну војске. Према њиховим упутствима српска национална организација у Бачкој требала је да буде завршена са 1. септембром 1941. године. Већ одавно су позната лица која учествују у организацији, команданти официри за везу. Они се налазе у притвору у Сомбору^*. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, Учешће Хортијевске Мађарске у нападу и окупацији Југославије, том 15, књига 1, стр. 411-415)

 

*Суд начелника Генералштаба 7. октобра водио је парнични поступак против четника у Сомбору. Осудио је на смрт Киш Ивана и Вучинић Новицу, на 20 година робије Мићић Велимира, на 15 година робије Матић Јована, а 30 лица на разне временске казне затвора. Шездесет лица је предао тужиоцу Сегединског корпуса. Начелник Генералштаба Сомбатхељи Ференц помиловао је оба осуђена на смрт.

(…)

,,На линији напред поменутих био је и земљораник Војин Дукић, који је после ослобођења хапшен као припадник покрета Драже Михаиловића“. (др Слободан Бјелица, Држање војвођанских политичких првака у току Другог светског рата и непосредно након рата <у светлу једног поверљивог документа>, стр. 88; у питању је један од ,,петровградских радикала“)

,,Детаљније је приказана активност једино др Радушка Илића, новосадског адвоката. Констатовано је да је ,,привидно“ пришао Народном фронту, а да је заправо ,,реакционаран тип“. Добио је велики број гласова приликом избора за градски одбор, али се пасивизирао након прогласа Радикалне странке. ОЗН-а је успела да дозна да је требало да Радушко Илић буде члан депутације која би од Аце Станојевића тражила смену Мише Трифуновића и постављање неког агилног на чело радикала. Замерено му је што је на суду бранио Милана Л. Поповића, ,,и то са много полета“, те скупљао потписе за његову амнестију. Наводи се да се повезао са различитим ,,непријатељским елементима“, од којих је издвојен бивши официр Лука Вучковић, припадник покрета Драже Михаиловића“. (др Слободан Бјелица, Држање војвођанских политичких првака у току Другог светског рата и непосредно након рата <у светлу једног поверљивог документа>, стр. 88)

,,Из целог суботичког округа у извештају ОЗН-е поменуто је име само једног члана Демократске странке, Драге Димитријевића, адвоката из Суботице. За њега је речено да је и током окупације и после ње био ,,ватрени реакционар и великосрбин“ наклоњен Дражи Михаиловићу“. (др Слободан Бјелица, Држање војвођанских политичких првака у току Другог светског рата и непосредно након рата <у светлу једног поверљивог документа>, стр. 88-89)

,,За разлику од њега, велепоседник Мита Дебељачки из Старог Бечеја је током рата био припадник покрета Драже Михаиловића ,,чији је и данас симпатизер“. Старобечејски адвокат Вида Дурошевић и правник Младен Жигурски су били симпатизери истог војно-политичког покрета. И земљорадник из Бачког Градишта, Данчика Стојшић, током па и након рата симпатисао је Дражу Михаиловића, судећи по извештају ОЗН-е“. (др Слободан Бјелица, Држање војвођанских политичких првака у току Другог светског рата и непосредно након рата <у светлу једног поверљивог документа>, стр. 89)

,,Вођа демократа у петровградском округу Миливој Мољац је пред сам крај рата дошао покрету Драже Михаиловића, како се наводи у извештају, а после ослобођења се држао повучено“. (др Слободан Бјелица, Држање војвођанских политичких првака у току Другог светског рата и непосредно након рата <у светлу једног поверљивог документа>, стр. 89)

,,Адвокат из Беле Цркве др Тома Милунов прошао је много горе-због припадности четничком покрету ликвидиран је после ослобођења, а бивши судија др Јован Петковић, је због сарадње са истим покретом ухапшен, али је после тога амнестиран и надаље се држао повучено“. (др Слободан Бјелица, Држање војвођанских политичких првака у току Другог светског рата и непосредно након рата <у светлу једног поверљивог документа>, стр. 89-90)

,,Адвокат из Новог Сада др Василије Ваја Станковић био је убијен од стране припадника ОЗН-е као председник четничког обласног националног комитета за Војводину. Као четнички функционер исту судбину доживео је и др Стеван Пурковић, адвокат из Панчева. За Саву Сртенића, професора из Руме, кога су Немци били присилно иселили у Осијек, каже се да је англофил и непријатељ Народноослободилачког покрета ,,ликвидиран од стране наше војне“. Милан Ковачев, председник из Баната, био је члан истог комитета као и Станковић, но вратио се кући и тамо умро“. (др Слободан Бјелица, Држање војвођанских политичких првака у току Другог светског рата и непосредно након рата <у светлу једног поверљивог документа>, стр. 90)

,,Поред поменутих Дуде Бошковића и Стевана Пурковића, истакнут је професор Спаса Благојевић, као функционер у четничком штабу Војводина и уредник четничког листа Војводина. У тренутку састављања извештаја није био доступан припадницима ОЗН-е. Да није био у бекству, вероватно би доживео судбину др Илије Ивачковића из Ковина, који је због припадности равногорском покрету ликвидиран након ослобођења“. (др Слободан Бјелица, Држање војвођанских политичких првака у току Другог светског рата и непосредно након рата <у светлу једног поверљивог документа>, стр. 92)

др Слободан Бјелица, Држање војвођанских политичких првака у току Другог светског рата и непосредно након рата <у светлу једног поверљивог документа> https://www.academia.edu/2928672/The_attitude_of_Vojvodinas_political_leaders_within_and_immediately_after_World_War_II_According_to_a_confidential_document

Миливој Мољац https://zrikipedia.com/index.php?title=%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98_%D0%9C%D0%BE%D1%99%D0%B0%D1%86

Милорад Цветков https://zrikipedia.com/index.php/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B4_%D0%A6%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%BE%D0%B2

Ђорђе Момчиловић, Банат у народноослободилачком рату https://znaci.org/00003/7xx.php?bk=842

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, Учешће Хортијевске Мађарске у нападу и окупацији Југославије, том 15, књига 1 https://znaci.org/zb/4_15_1.htm

,,Отворена књига“-регистар жртава комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944.                                           http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/cr/

 

Списак припадника ЈВуО на територији Војводине  убијених од стране комуниста после 12. септембра 1944. године

Севернобанатски округ:

Општина Нови Кнежевац:

1. Обрад Кузманов (1885-1944), трговац, учитељ у пензији, убијен као ,,дражиновац”.
2. Сава Зарић (1891-1944), трговац, ликвидиран као ,,члан четничке организације“.

Општина Кикинда:

1. Светислав Вујановић (1922-1944), бравар, ликвидиран као ,,четник. “
2. Сретен Вујановић (1892-1945), електричар, припадник четничког покрета.
3. Милета Коледин (1903-1944), учитељ, означен као ,,дражиновац“ и командант ЈВуО за Кикинду.

Средњебанатски округ:

Општина Житиште:

1. др Стеван Рајић (1902-1944), чиновник из Српског Итебеја, припадник ЈВуО.

Општина Нови Бечеј:

1. Драгић Чешљарев (?-1944), обућар из Кумана, ,,дражиновац“.
2. Бранислав Лалић (1923-1945), земљорадник из Новог Бечеја, припадник ЈВуО.

Град Зрењанин:

1. др Љубомир Божић (1902-1944), секретар трговачке коморе, припадник ЈВуО.
2. Душан Царевић (1910-1945), шеф одсека за цене и наднице, припадник ЈВуО и официр СДК.
3. Милорад Цветков (1900-1944), директор штедионице Дунавске бановине, припадник ЈВуО.
4. Душан Липовчић (1895-1944), жандармеријски потпуковник у пензији, припадник ЈВуО.
5. Петар Мојсиловић (1902-1944), професор, припадник ЈВуО.
6. Велимир Никић (1903-1944), жандармеријски капетан у пензији, означен као ,,командант прве петровградске четничке бригаде“.
7. Мирко Рогановић (1900-1944), полицијски чиновник, припадник ЈВуО.
8. Милорад Пакић (?-1945), виноградар из Меленаца, припадник ЈВуО.

Јужнобанатски округ:

Општина Бела Црква:

1. Тоша Милунов (1897-1945), адвокат, припадник ЈВуО.
2. Живојин Станишић (1909-1944), учитељ из Избишта, ,,дражиновац“.
3. Цветко Ракић (1906-1944), земљорадник, припадник ЈВуО.
4. Будимир Протић (1906-1944), земљорадник из Беле Цркве, убијен у Шапцу децембра 1944. као припадник ЈВуО.
5. Војислав Гојковић (1900-1944), земљорадник из Беле Цркве, убијен у Шапцу децембра 1944. као припадник ЈВуО.
6. Живан Живановић (1902-1944), земљорадник из Беле Цркве, убијен у Шапцу децембра 1944. као припадник ЈВуО.
7. Светозар Вукановић (?-1944), адвокат, ,,организовани дражиновац“.
8. Милорад Митровић (?-1944), наредник из Беле Цркве, убијен у Нишиу новембра 1944. као ,,дражиновац“.
9. Стеван Бирић (?-1944), пореклом из Кусића, убијен као ,,дражиновац“.
10. Илија Црнчевић (?-1944), механичар из Јасенова, припадник ЈВуО.
11. Ђура Косјачки (?-1944), радник из Јасенова, ,,дражиновац, летећа бригада“.
12. Душан Манђуји (?-1944), механичар из Јасенова, ,,дражиновац“.
13. Драгутин Николић (1922-1944), пореклом из Јасенова, ,,припадник летеће бригаде Драже Михаиловића“.
14. Милутин Поповић (1903-1945), судија, рођен у Белој Цркви, стрељан у Београду као припадник ЈВуО.

 

 

Општина Ковачица:

1. Илија Журина (1922-1945), ђак из Црепаје, припадник ЈВуО, ,,Ђачки батаљон“.

Општина Алибунар:

1. Тимотије Миладоновић (?-1944), пореклом из Локви, припадник ЈВуО.

Општина Пландиште:

1. Драган Васиљевић (?-1945), пореклом из Јерменоваца, припадник ЈВуО.

Општина Ковин:

1. Јован Стојадиновић (?-1944), месар из Баваништа, припадник ЈВуО.
2. Димитрије Лазаревић (1925-1944), трговачки помоћник, стрељан као припадник ЈВуО у Пожаревцу.
3. Васа Попов (?-1947), зидар из Долова, стрељан у Зрењанину као ,,командант четничке организације“.
4. Влада Ђорђевић (1912-1944), земљорадник из Дубовца, ,,дражиновац“.
5. Васа Јецковић (?-1944), капетан из Дубовца, ,,организовани дражиновац“.
6. Илија Ивачковић (?-1944), доктор права из Делиблата, припадник ЈВуО.

Општина Вршац:

1. Никола Чизмић (?-1944), земљорадник из Избишта, ,,дражиновац“.
2. Борис Рајков (?-1944), чиновник из Уљме, ,,командант летеће бригаде, дражиновац“.
3. Сава Дашћа (?-1945), земљорадник из Загајице, ,,дражиновац“.
4. Влада Станојев (?-1944), гостионичар из Загајице, ,,дражиновац“.
5. Рада Вардишев (?-1944), земљорадник из Загајице, ,,дражиновац“.

Град Панчево:

1. Немања Катић (?-1946), студент, ,,руководилац омладине четничког штаба“.
2. ? Ђуровић (?-1947), ликвидиран код Риђице (Сомбор) као ,,четник-одметник“.
3. Ивица Радић (?-1946), ликвидиран код Старог Сланкамена као ,,четник-одметник“.
4. Жива Војинов (?-1947), припадник ЈВуО, ,,командант курирских веза“.
5. Мојсије Жарковић (1910-1947), припадник ЈВуО.
6. Лазар Симичић (?-1947), припадник ЈВуО.
7. Божа Станојев (?-1947), припадник ЈВуО.
8. Владимир Петрушић (?-1944), уметник из Старчева, припадник ЈВуО.
9. др Стеван Пурковић (?-1944), адвокат, ,,секретар среске четничке организације“.
10. Иван Стефановић (1895-1944), трговац, ,,дражиновац“.
11. Жива Јанков (?-1946), земљорадник из Старчева, припадник ЈВуО.
12. Григорије Стевановић (?-1947), подофицир из Овче, припадник ЈВуО.

Сремски округ:

Општина Пећинци:

1. Петар Гарашин (1899-1944), земљорадник из Карловчића, припадник ЈВуО.
2. Никола Рајновић (1885-1944), трговац из Карловчића, припадник ЈВуО.
3. Јован Рапајић (?-1945), свештеник из Пећинаца, страдао као припадник ЈВуО у Босни.
4. Живко Патошевић (1896-1944), земљорадник из Карловчића, припадник ЈВуО.

Општина Ириг:

1. Тодор Јојић (1912-1944), адвокатски приправник, припадник ЈВуО.

Општина Стара Пазова:

1. Драгољуб Љубинковић (1914-1944), трговачки помоћник, припадник ЈВуО.

Град Сремска Митровица:

1. Душан Бајић (1910-1944), трговац из Јарка, припадник ЈВуО.
2. Митар Јеркић (1895-1944), земљорадник из Јарка, припадник ЈВуО.
3. ? Јовановић-Румић (1893-1944), земљорадник из Јарка, припадник ЈВуО.
4. Сава Станисављевић (1912-1945), шнајдер, убијен у Шапцу као припадник ЈВуО.
5. Паја Дамловац (1912-1944), колар из Мартинаца, означен као ,,четник“.
6. Богдан Ранисављевић (1913-1944), земљорадник из Мартинаца, означен као ,,четник“.
7. Рајко Вујић (1915-1944), бербер из Мартинаца, означен као ,,четник“.
8. Славко Славкић (?-1944), из Мартинаца, ,,четник“.
9. Бранко Суботић (1925-1944), пекар из Мартинаца, ,,четник“.
10. Бора Васић (1920-1944), месарски помоћник из Мартинаца, ,,четник“.
11. Нестор Ђуричић (1916-1944), земљорадник из Великих Радинаца, ,,четник“.
12. Пантелија Павлић (1901-1944), земљорадник из Великих Радинаца, ,,четник“.
13. Ђока Павлић (1891-1944), земљорадник из Великих Радинаца, означен као ,,четник“.
14. Живан Живанић (1906-1944), земљорадник из Великих Радинаца, означен као ,,четник“.

 

Јужнобачки округ:

Општина Бач:

1. Јеврем Филиповић (?-1944), пореклом из Селенче, припадник ЈВуО.

Општина Тител:

1. Ђорђе Лазић (?-1944), ваздухопловни поручник, стрељан у Пожаревцу као припадник ЈВуО.
2. Живко Росић (?-1945), земљорадник из Вилова, припадник ЈВуО.
3. Милан Думбеловић (1901-1944), земљорадник из Вилова, нестао у Босни као припадник ЈВуО.
4. Витомир Мандић (1922-1944), земљорадник из Вилова, нестао у Босни као припадник ЈВуО.

Град Нови Сад:

1. Чеда Бошњаковић (1912-1944), припадник ЈВуО.
2. Драгољуб (или Драгослав?) Цукавац (?-1944), пуковник ЈВуО.
3. Милош Косић (?-1944), полицијски чиновник, предратни голман ФК Војводина, убијен у Рајиној шуми као припадник ЈВуО.
4. Милан Марјановић (?-1944), ваздухопловни капетан, припадник ЈВуО.
5. Обрад Милутиновић (1895-1944), лекар, убијен у Рајиној шуми као ,,четник ДМ“.
6. Милош Петровић (1888-1944), председник новосадске општине, убијен у Рајиној шуми као ,,четник ДМ“.
7. Драгиша Ђ. Ракић (?-1944), мајор ЈВуО, током рата на челу Команде Војводине.
8. Драгољуб Ристић (?-1944), индустријалац, припадник ЈВуО.
9. Мирко Савић (?-1944), припадник ЈВуО.
10. Слободан Виловски (?-1944), чиновник, ,,четник ДМ“.
11. Душан М. Гаћеша (?-1944), потпуковник, начелник штаба Команде Војводине.
12. Милан Андрин (?-1944), капетан ЈВуО, нестао 1944. године.
13. Владимир Вељковић (1914-1944), новинар, стрељан као припадник ЈВуО.
14. Александар Марковић (?-1944), радник, припадник ЈВуО.

Општина Жабаљ:

1. Живан Леђански (1920-1946), земљорадник из Госпођинаца, убијен као припадник ЈВуО у Нишу.

Западнобачки округ:

Град Сомбор:

1. Витомир Ковачић (?-1944), припадник ЈВуО.
2. Александар Панђжић (?-1944), припадник ЈВуО.
3. Коста Томић (?-1944), припадник ЈВуО.
4. Павле Паја Грујић (?-1944) официр из Сомбора, припадник ЈВуО.
5. Јован Ђаковић (1909-1944), припадник ЈВуО.

За новосадске четнике није било милости

Суђења је, ипак, било. Угледни новосадски дерматовенеролог др Обрад Милутиновић признао је у поступку, вођеном 22. новембра 1944. пред Војним судом војне области за Бачку и Барању,

да је био члан делегације која је 17. јануара 1942. посетила великог жупана др Петера Фернбаха и прихватила његов предлог да се у Новом Саду изврши рација. Признао је, такође, и да је био “активни члан” одбора Југословенске војске у отаyбини. И осуђен је на смрт стрељањем, уз конфискацију имовине и губитак грађанске части. Погубљен је у Рајиној шуми, месту које се налазило на потесу између данашње новосадске Рафинерије и ТеТо, заједно са адвокатом и бившим градоначелником Новог Сада др Милошем Петровићем, индустријалацем Драгољубом Ристићем, чувеним голманом “Војводине” Милошем Косићем … Спис са суђења др Милутиновићу пронашао је у Збирци мемоарске грађе о радничком и народноослободилачком покрету историчар Петар Ђурђев, директор Архива града Новог Сада:

– Када сам почео да истражујем “Рајину шуму”, прво ме је привукла прича о Милошу Косићу, легендарном голману Војводине. Најпре сам мислио да се он партизанским властима замерио јер је својевремено био капетан полиције. Показало се, међутим, да је, као заклети монархиста који је остао веран краљу, стао уз Југословенску војску у отаyбини. Тако су се он и његови истомишљеници први нашли на удару Озне. Косићу су по уласку јединица НОВ у Нови Сад саветовали да се склони “док не прође олуја”, али је он био уверен да за то нема разлога, јер је помагао и партизане, а не само четнике. Међутим, ипак га односи тај први осветнички талас, баш као и др Обрада Милутиновића, те др Милоша Петровића и утемељивача Новосадског сајма Павла Поповића Пецију, па индустријалце Александара Марковића и Драгољуба Ристића, адвокате Мирка Савића и Василија Ваја Станковића… Постојање доста озбиљне четничке организације Драже Михаиловића у Новом Саду потврђују и документи које је презентовао Јован Шево у десетом броју „Годишњака историјског архива Града Новог Сада“. О томе такође говори и исказ Павла Поповића Пеције пред иследницима Војног суда. „Знам да су истакнути четници у Новом Саду били Др Мирко Савић, Александар Марковић, па Драгољуб Ристић, индустријалац. Ваја Станковић је мој пријатељ, слао сам у Београд и пакете. Чуо сам да је он тамо формирао неку Војвођанску четничку бригаду и ја сам му као свој прилог за Дражину организацију дао 1,500.000 динара. Исто тако је дао 1,500.000 и Душан Ковачевић из Новог Сада, као свој прилог Дражиној организацији“.

– Да је у Војводини заиста постојала четничка организација говоре и подаци о паду тзв. “сомборске групе”, када је у октобру 1943. нешто више од 600 особа ухапшено на територије читаве Бачке, јер су били део Југословенске војске у отаyбини – наводи Ђурђев. – Концепција ове организације била је да се избегавају директне конфронтације са окупаторским властима и не изазивају репресалије, јер, по њиховој процени, нису постојале ни елементарне претпоставке да би такав отпор могао бити успешан. Стога су се базирали на обавештајном раду, те прикупљању новца и набавци оружја. Групи је суђено и, према до сада доступним подацима, две особе су осуђене на смрт, док ће након интервенције посланика у мађарском парламенту Милана Л. Поповића, који је сарађивао са Хортијевим фашистичким властима, али био и својеврстан заступник генерала Милана Недића, преостали Равногорци у наредним месецима бити пуштени на слободу. Поред тога што је “као активни члан одбора четничког удружења за Војводину издајника Драже Михајловића давао редовну новчану помоћ и учествовао на састанцима тог удружења на којима су донесене одлуке о борби против НОП“, оптужница је др Обрада Милутиновића теретила и што је био члан делегације „која је 17. јануара 1942. посетила великог жупана крвника др Фернбах Петера и са осталим издајницима прихватио предлог жупана да се у Новом Саду уз помоћ окупаторске војске и разних петоколонаша изврши рација јер да наводно неки комунистички елементи спремају пуч, о чему је састављен записник који су опуномоћени те делегације др Петровић Милош и Поповић Пеција Павле потписали након чега је и дошло до злогласне крваве рације у којој је страдало на стотине невиних људи, жене и деце, чиме се као народни непријатељ огрешио о НОП те починио дело издаје и сарадње са окупатором“…

– Павле Поповић Пеција, иначе потомак чувеног градоначелника Стевана Поповића Пеције, био је венчани кум жупана др Петера Фернбаха и посредством њега се у Бановини организује састанак 17. јануара. Оправдавши покољ у Жабљу наводном припремом комунистичког устанка, Фернбах је од „представника новосадског српства“ тражио да држе говоре и умире народ, заплашен догађајима у Шајкашкој, те да га убеде да не сме и не треба да се буни. У страху да се не понови Шајкашка и у Новом Саду, представници српске грађанске елите, међу којима је би и др Милан Обрадовић, дају своју сагласност да се спроведе рација при чему нису имали никакву представу ни о средствима нити о нивоу те операције коју су мађарске фашистичке власти већ испланирале. Наиме, да је суштина овог састанка била само пропагандни трик, а не стварна жеља за добијање подршке српских првака сведочи податак да је одлука о проширењу рације и на Нови Сад донета 12. јануара 1942. на саветовању у Будимпешти, те да је само дан касније Фернбах и формално затражио појачање у оружаној сили како би могао да рацију спроведе… – појашњава Ђурђев.

Павле Поповић Пеција је у свом исказу пред Војним судом овако описао спорни састанак код великог жупана Фернбаха: „Сви смо се бојали да се и у Новом Саду не деси тако нешто као што се десило у Шајкашкој (…) Ја сам преко телефона питао жупана Фернбаха, да ли му је познато шта се дешава у Шајкашкој и запитао га да ли можемо др Милош Поповић и ја доћи код њега да се о свим тим догађајима обавестимо. Он се стим сложио и рекао ми да је сам имао намеру да позове неке виђеније Србе на разговор (…) Код Фернбаха смо се скупили истога дана (17.1.1942) пред вече око 5 сати. Дошли су Заре Станковић, Дака Поповић, Данило Каћански, др Јован Ненадовић, др Обрад Милутиновић, др Милош Петровић. Др Александар Моч је закаснио и читаво време трајања састанка чекао нас је у аули Бановине. Са разговорима које смо водили код Фернбаха, као и оним што је на том састанку решено у погледу рације, др Моч се потпуно сложио“.

У наставку исказа Павле Поповић Пеција наводи да је Фернбах правдао жабаљски покољ тиме што је „тамо за Божић припреман устанак“. Наводно су устаници убили и неке жандарме у риту, па је дошла војска са задатком да спречи устанак. „Даље нам је Фернбах рекао, да нити тога устанка воде у Нови Сад, тј. да се у Новом Саду налазе главни организатори и руководиоци тога устанка. Ова је изјава врло тешко утицала на нас. Бојали смо се, да ће покољ у Новом Саду бити још већи него у Жабљу. Сам Фернбах нам је нагласио да, ако војска дође „неће бити добро, јер она не пегла”. Набројао је Фернбах све оне случајеве у којима је Југословенска војска слично поступала у Лики и Далмацији. Желећи да спречимо масовне покоље српског народа у Новом Саду, ми смо пристали на све мере које окупационе власти нађу за сходно да употребе, а које би могле да спрече масовне покоље као у Шајкашкој. Сложили смо се, да није добро ако мађарске власти буду убијале невин народ, него треба пронаћи и похапсити организаторе и комунисте и тиме ће се онемогући сваки покушај устанка. (…) Као прву меру коју у Новом Саду треба подузети, Фернбах је предложио „рацију” а ми смо се са њом сложили“.

– Историја јесте де факто обесмисла оптужбу за сарадњу др Обрада Милутиновића са окупаторском влашћу – истиче Ђурђев. – Али је, с друге стране, чињеница да је он, као и део новосадске српске интелигенције, стао на страну Југословенске војске у отаyбини. А то је у клими ондашњег деловања и размишљања победничке стране у грађанском рату, вођеног политичком и идеолошком нетрпељивошћу према, за нову власт, неподобним особама, неминовно водило ка оптуженичкој клупи. Када се томе дода да су тешке оптужбе, које су стављене на терет др Милутиновићу, засноване само на признању оптуженог, у времену револуционарне правде оне су, нажалост, могле да резултирају само једном пресудом…

Мирослав Стајић

 

https://www.dnevnik.rs/drustvo/za-novosadske-cetnike-nije-bilo-milosti

 

 

,,Четници у Новом Саду може се рећи да и не постоје, били су отпочели живи рад са врло слабим успехом, сада све њихове главешине хватају везу са нама. Свој рад, тј. тежиште рада пребацили су на Сомбор и Стапар, али како нам изгледа, без неког резултата“. (Извештај штаба Бачко-барањске оперативне зоне од 12. октобра 1944. год. главном штабу НОВ и ПО Војводине о ситуацији на територији Бачке, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Борбе у Војводини 1944. год. том I, књига 8, стр. 493)

,,У делиблатским шумама има партизана. И против њих је упућена казнена експедиција. Не знамо како су прошли. Према једној вести недавно су партизани разоружали жандармерију у Кусићу и Шушари. Разоружавају сеоске страже по српским местима. Осећа се активност код четника. На ади код Ковина има и наоружаних бандита. Тамошњим друговима указујемо помоћ колико год можемо“. (Писмо покрајинског комитета КПЈ за Војводину од 10. новембра 1943. год. члановима ПК Гези Тиквицком и Николи Петровићу о стању у Срему, Банату, и Бачкој, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Борбе у Војводини 1941-1943. год. том I, књига 6, стр. 452)

,,У току ,,чишћења“ нашег терена у југоисточом делу Срема, из Србије код села Купинова пребацило се 89 четника Драже Михаиловића. Ове четничке банде требале су да чине језгро за три њихове бригаде, а имале су да делују у ових шест срезова: Земунском, Старопазовачком, Сремско-карловачком, Иришком, Сремско-митровачком и Румском срезу. Одмах по доласку уплали су у село Купиново. Наше снаге које су остале на томе терену извршиле су напад на њих изван села у шуми. Борба је трајала читава три сата. Борбу је водила једна наша чета и успела је да до ногу потуче ове банде. Нађено је 18 лешева. Четири су заробљена, док је према четничком званичном извештају, њих 37 успело да се пливањем натраг пребаце у Србију“. (Извештај команданта Главног штаба НОВ и ПО Војводине од 2. децембра 1943. год. Врховном штабу НОВ и ПОЈ о војно-политичком раду и стању војвођанских јединица у другој половини 1943. године, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Борбе у Војводини 1941-1943. год. том I, књига 6, стр. 489)

,,У Делиблатској пешчари обавештајци су јавили да је такозвани ,,Крајински корпус” Дражиних четника прешао из Србије у Банат и разместио се у непосредној близини Батаљона. Незнајући колико их је, а спомињане су чак неке четничке бригаде, Штаб је предузео одмах мере обезбеђења и извиђања, унапред решен да са њима рашчисти. Убрзо је утврђено да четнички корпус ни близу није таква снага каква би се могла претпоставити по тако звучном називу. Наиме, чим су чули за долазак Батаљона, они су се повукли у околину Дубовца, ближе Дунаву. Иначе, боравак у Банату других колаборационистичких оружаних формација (Српска државна стража, Српски добровољачки корпус, Четници Косте Миловановића Пећанца), па макар се радило и о најмањој могућој јединици, није могао ни да се замисли. Разуме се, то се односило и на четнике Драже Михајловића (Југословенска војска у отаџбини), с изузетком лета 1944. године, када је четнички 1. банатски корпус (са нешто преко 100 слабо наоружаних људи), упао из Србије у рејон Делиблатске пешчаре. Пошто се приближио 8. септембар, четницима је препоручено да воде рачуна, јер је то рок који им је, као и осталим квислиншким јединицама у Југославији, остављен за предају. Како неки четнички делови нису хтели да се предају, командант Ударног батаљона Душан Дороњски је наредио да се нападну без одлагања. Упућен је и позив и свим јужнобанатским одредима да изврше покрет у рејон Дубовца, а командир вода Јован Бисић Дева упућен је на Дунав са посебним задатком. Командант Јоцика прича шта се даље збивало: <Није много потрајало, тек је свануло, кад их мој Батаљон подухвати око Дубовца. Пронађосмо им базе, па им опколисмо и Штаб ,,корпуса“ у шуми. Заробисмо начелника штаба и још неке, али нам побеже командант Вук Пилетић са својим оперативним официром. Притиснусмо их са свих страна, распламска се жестока борба око Дубовца и у самом селу. Кад смо их дотерали до Дунава, видеше да су у шкрипцу-Дева је са својим водом стигао да отисне скелу низ реку, чамце да потопи или пусти да их вода носи. Затим их је Девин вод пропустио да прођу, па их је ударио с бока, низводно…>“. (Бранислав Попов Миша, Дванаеста војвођанска бригада, стр. 40-41)

,,Окружни комитет је коначно решио да ,,овлада“ и са кнежевачким срезом. За разлику од многих других крајева и места у северном Банату, четничка организација је овде управо имала једно своје озбиљније упориште. Дражиновци су понекад покушавали својом пропагандом у Банату, да се организују иза Шпилерових офанзива, али та пропаганда није хватала дубљег корена. Већег успеха имали су на крајњем југу Баната, јер су долазили преко Дунава, из Србије, па чак и слали своје ,,корпусе“, успевајући и да мобилишу неког од сељака који им је поверовао да се боре против Шваба. А они су то говорили, јер је Шпилер јавно хапсио и најагилније четнике, вероватно под притиском домаћих Шваба које нису биле вољне да ни са ким деле власт у Банату, па ни са четницима, мада су ови желели да им буду савезници у борби против партизана. Четници су некако дивље никли на крајњем северном троуглу Баната, са главним организаторима у самом Кнежевцу. Ослонац су нашли међу соколашима који су овде некада били врло познати. А онда су полако стварали своје поверенике у околним селима, покушавајући да се шире организују“. (Ђорђе Момчиловић, Како до бригаде, стр. 375)

Псеудоними и шифре за командно особље, сараднике и војне јединице коришћени у огранизацији четничког покрета 1941-1945

1. Бата-Србољуб Мирковић, четник, Команда Војводине
2. Баћа-Славко Тадић, каплар, Команда Војводине
3. Бланц, Изонцо, Гризе, Илић Петар, Илић Предраг, Јауне, Лазић Ненад, Лоара, Марне-Бративоје Урошевић, делегат Врховне команде за Бачку
4. Бога-Богдан Ј. Томић, артиљеријски мајор, Команда Војводине
5. Бонет-Душан Липовчић, жандармеријски потпуковник у пензији, Команда Војводине
6. Брадоња-? Јовановић, потпоручник у Срему
7. Брата-Ђорђе Којић, четник, Команда Војводине
8. Братица-? Голубовић, каплар, Команда Војводине
9. Браца, Лале-Марко М. Иличић, капетан прве класе, начелник штаба I банатског корпуса
10. Брица-Миливоје С. Новаковић, поднаредник из Србобрана
11. Брка-Радомир Р. Петровић, потпоручник, Команда Војводине
12. Вампир-Паја А. Селачки, командос из Сремске Митровице
13. Вук, Воја Вук, Воја Вуковић-Василије Скенџић, капетан (или мајор?), командант I банатског корпуса
14. Гаков, Лама, Хи-Хи, Лома, Пол-Павле М. Грујић, резервни пешадијски мајор, командант Сремског одреда
15. Галеб,Хи-Хи, Гале Ђорђевић-Душан М. Гаћеша, потпуковник, начелник штаба Команде Војводине
16. Гис-гис, Јурај, Хи-Хи, Хис-Хис, Клара, Ларис, Роберт, Штука-Драгиша Ђ. Ракић, мајор (или потпуковник?), командант Команде Војводине
17. Глумац-Ђорђе З. Стојковић, каплар, Команда Војводине
18. Гоја-Драган М. Станисављевић, Команда Војводине
19. Грга-Иван М. Григоријевић, пешадијски капетан прве класе, Команда Војводине
20. Директор Жика-Живан И. Миловановић, резервни артиљеријски капетан друге класе, командант Војвођанског одреда при Команди Војводине
21. Дора-Дамјан Милошевић, Команда Војводине
22. Ђак-Влада Жупански, секретар четничког омладинског одбора у Сусеку код Новог Сада
23. Ђена-Евгеније Јовчић, капетан, командант II дела штаба Команде Војводине
24. Ђура Јакшић Ђале-Предраг М. Николић, командос, Сремски корпус
25. Иван Барац Ика-Петар Стрижек, командос, Сремски корпус
26. Ју-Ју, Јурај-Драгомир М. Радовановић, пешадијски пуковник, командант Срема, делегат Врховне Команде за Војводину
27. Капетан-? Мишковић, I банатски корпус
28. Крле-Крста С. Радуловић, каплар, Команда Војводине
29. Лала-Обрен Ненадовић, Команда Војводине
30. Лала-Жика Старчевић, каплар, Команда Војводине
31. Лаца-Радован Лаћарац, наредник, Команда Војводине
32. Лола-Жика П. Јовановић, каплар из Срема
33. Лула-Милутин Поповић, командант алибунарског среза
34. Мали-? Савић, четнички сарадник из Сенте
35. Мачак-Тодор Тоша Јојић, секретар месног четничког одбора у Иригу
36. Менде-Момир С. Петровић, потпоручник, Команда Војводине
37. Милош-Добрен Пауновић, Команда Војводине
38. Миша-Слободан Виловски, чиновник из Новог Сада
39. Моша-Немања Катић, каплар, Команда Војводине
40. Мргуд-Здравко Ж. Мавреновић, каплар, Команда Војводине
41. Мрша-Павле Марцикић, резервни потпоручник, Команда Војводине
42. Папај-Славко Р. Паланачки, Команда Војводине
43. Пиштољ-Пајо Обреновић, члан четничког одбора у Иригу
44. Побра-Герасије Паунов, члан четничког одбора у Панчеву
45. Стриц-? Хинић, Команда Војводине
46. Тоза, Шајкашки-Душан Жарков, резервни поручник, шеф пропаганде Команде Војводине, члан Националног комитета за Војводину
47. Тончек-Миленко Јовановић, капетан, начелник штаба Команде Војводине
48. Ћира-Симо Д. Шљивар, Команда Војводине
49. Цивра-Ђурица Ешкићевић, председник месног четничког одбора у Иригу
50. Црни-Јован Црногорац, члан обласног комитета за Војводину
51. Чика Јово-Јосим С. Судић, мајор, командант Срема
52. Џим-Јоргован Пауновић, резервни поручник, Бечејски срез
53. Шваба-Раде Радосављевић, четник из Старог Бечеја

,,Карактеристичан је случај пуковника Кесеровића, који је од Немаца заузео Крушевац и у овој ослобођеној вароши дочекао Русе као савезнике. Пуковник Кесеровић је био спреман да са свим својим јединицама продужи против окупатора. Међутим, комунисти су напали наше јединице у Крушевцу, после чега су Руси разоружали део тих јединица, а хтели су да разоружају и самог пуковника Кесеровића који је успео да умакне. Очевидац овог случаја је био амерички поручник Крамер, кога су Руси ухватили, разоружали и послали у Софију. Слично се десило и са нашим командантом Баната, командантом Делиградског и Варваринског корпуса“. (Меморандум Драже Михаиловића од 8. новембра 1944. команданту савезничких трупа у Средоземљу о војно-политичкој ситуацији у Југославији, са предлогом да се са свим четничким јединицама стави под његову команду, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV, књига 4, Документи јединица, команди и установа четничког покрета Драже Михаиловића август 1944-мај 1945, стр. 402)

,,Нашу организацију за Бачку воде др Момир Милојевић, Сава Албијанић, Јово Капор и др Влада Милићев. Веза преко др Милојевића. Кумановска 2“. (Извод из књиге примљених телеграма штаба Драже Михаиловића од 29. јуна до 18. јула 1942. године, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV, књига 1, Документи јединица, команди и установа четничког покрета Драже Михаиловића 30. јун 1941-31. децембар 1942, стр. 437)

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Борбе у Војводини 1941-1943. год. том I, књига 6 https://znaci.org/zb/4_1_6.htm

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Борбе у Војводини 1944. год. том I, књига 8 https://znaci.org/zb/4_1_8.htm

Бранислав Попов Миша, Дванаеста војвођанска бригада https://znaci.org/00003/443.htm

Ђорђе Момчиловић, Како до бригаде https://znaci.org/00003/431.htm

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том I, књига 17, Борбе у Војводини 1941-1944 год. https://znaci.org/zb/4_1_17.htm

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV, књига 1, Документи јединица, команди и установа четничког покрета Драже Михаиловића 30. јун 1941-31. децембар 1942. https://znaci.org/zb/4.php?vol=14&bk=1

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV, књига 4, Документи јединица, команди и установа четничког покрета Драже Михаиловића август 1944-мај 1945. https://znaci.org/zb/4.php?vol=14&bk=4

,,Опште расположење Срба је добро (против фашизма, вера у победу Савезника). Међу богатијим слојевима има доста активних англофила, али је њихов утицај засада слаб. Њихова се активност засада своди само на уску пропаганду за ,,старо стање“-за освету над Мађарима и против комуниста. То су све дражиновци. Њихов покушај организовања ,,тројки“ и ,,петорки“ пропао је највише због тога што је организаторе захватио страх после терора у јануару, који није био уперен само против нас него против свих Срба уопште. Сада ти исти поново дижу главу. Ми им онемогућујемо организовање и раскринкавамо њихове намере. Уколико они пак нешто организују слаћемо наше људе као фракцију. Мађарска буржоазија у Бачкој заједно са српском спрема неке одреде за одржавање реда (у своје време!). У лецима месног карактера почели смо да их раскринкавамо (у Н.Саду др Милош Петровић, бивши градоначелник, који је организовао гарду у априлу 1941. г. и држао ред док нису дошли Мађари, сада држи састанке и позива народ да се организује, добиће оружје, треба одржати ред када побегну Мађари. Овај и данас седи у градској управи. Слично ради у Сомбору др Симо Росић, адв.)“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том I, књига 6, Борбе у Војводини 1941-1943, Извештај Покрајинског комитета КПЈ за Војводину од 10. октобра 1942. год. Централном комитету КПЈ о стању партијске организације, стр. 157-158)

,,Ухваћен је злогласни четник Никола Галечић, који се одмах код прелаза из Србије хвалисао како је клао Србијанце-партизане и њихове обитељи. Никола Галечић није успео да се одужи својој дужности да изнађе плаћенике за недићевско-швапске слуге, јер га је тане наших партизана у томе спречило. У селу Манђелос ухваћен је и стрељан као издајник народа човек који је покушао да оснује одред четника Драже Михаиловића за борбу против партизана“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том I, књига 6, Борбе у Војводини 1941-1943, Извештај ,,Истине“ од 5. новембра 1942. год. о борбама партизана на подручју Срема, стр. 172-173)

,,Убијени су ови народни издајници: у селу Угриновцима убијен је неки бивши официр, који је покушао организовати за рачун окупатора четнике Драже Михаиловића, а између Шимановаца и Угриноваца ухваћен је Светислав Момировић који је у нашим селима вршио шпијунажу за рачун окупатора“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том I, књига 6, Борбе у Војводини 1941-1943, Извештај ,,Истине“ од 2. јануара 1943. год. о акцијама партизанских јединица у Срему, стр. 234-235)

,,Сматрамо да нисте још довољно конкретно уочили четничку опасност, иако последњи извјештаји ОК за Срем говоре јасно о неким појавама у том правцу. Не треба заборавити да ће великосрпске реакционарне клике из Београда и Дража Михаиловић предузети све да међу војвођанским Србима, који су изложени страховитом терору Њемаца, Мађара и усташа, створе четничке организације. Они се чак и служе убацивањем четничких ,,тројки“ и ,,петорки“ у наше редове да би их изнутра разбијали“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том I, књига 6, Борбе у Војводини 1941-1943, Писмо Централног комитета КПЈ Покрајинском комитету за Војводину, Покрајинском повереништву за Банат и Окружном комитету за Срем од 16. јануара 1943. године, стр. 242)

,,Ликвидиран је народни издајник и присталица Драже Михаиловића, Ћурчин Бранко из Војке, који је био курир једне Дражине десетине из Ст. Пазове. Овај издајица открио је све чланове ове десетине. 29.1.43. ухапшен је и стрељан Јован Гришин из Јакова, који је био шпијун у корист ,,Гестапоа“ и присталица Драже Михаиловића.

(…)

21. 2. 43. ухапшен је и стрељан један народни издајник који је био присталица Драже Михаиловића. Исти се зове Илија Обрадовић из Бешке, који је по Бешки и Крчедину растурао неки ,,Југословенски гласник“ и прикупљао људе за Дражу Михаиловића.

(…)

Похватани су ови народни издајници: Воја Станчевић из Н. Карловаца, који се био увукао у Одред да шпијунира, па је покушао да се извуче када су партизани борци хтели да нападну једно место. Имао је намеру да пошаље своју ташту у општину, да јави да ће бити напад. Стрељан је заједно са својом таштом. Исти је био присталица Драже Михаиловића“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том I, књига 6, Борбе у Војводини 1941-1943, Извештај штаба Четвртог батаљона Трећег НОП одреда Треће оперативне зоне Хрватске од 3. марта 1943. год. о акцијама месних партизанских јединица у срезовима Стара Пазова и Сремски Карловци, стр. 267-268)

,,Четници Дражини долазили су и прелазили Саву на овим местима: код Земуна, Прогар-Јаково, Кленак-Шашинци, Сремске Митровице и Грка. Већа група пребацила се код Јакова, њих 14, али пошто је наш одред ,,Народна заштита“ био обавештен да ће они доћи брзо су били одбијени“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том I, књига 6, Борбе у Војводини 1941-1943, Извештај штаба Четвртог батаљона Трећег НОП одреда Треће оперативне зоне Хрватске од 7. марта 1943. год. о борби против непријатељских агената,  стр. 275)

,,Агенти Драже Михаиловића почели су да вршљају тамо где је наша организација ослабљена ударцима непријатеља и где је фашистичка власт јака: у Земуну, Батајници и Добановцима. Одржавају састанке и прикупљају прилоге у селима од сасвим уског, у граду од нешто ширег круга људи. По именима које до сада знамо, раде међу трговцима, бив. официрима, кулацима, интелектуалцима-у граду. У селима њихови су пунктови обично кафеџије и понеки кулак, увек бивши јерезовци. У току ова три месеца стрељали смо тројицу: Жику Мармовића, коњ. подоф. југ. вој. родом из Србије, који је био заменик раније стрељаног ,,команданта Срема“ Јелића, Раду Бежановића, бив. бележника из Михаљеваца, послатог из града да организује упоришта за Дражу, повезаног сем тога са зем. полицијом, Пају Радовановића, каф. из Крњешеваца, који је био пункт за Дражине и полицијске агенте“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том I, књига 6, Борбе у Војводини 1941-1943, Извод и извештаја среског комитета КПЈ за Земун Покрајинском комитету КПЈ за Србију од 26. априла 1943. год. о акцијама месних десетина на територији земунског среза, стр. 305-306)

,,Колико знамо, тамо се осећа извесна активност четничких банди. Тако четници под окриљем и заштитом окупатора одржали су један збор у селу Ченти. По још непровереним извештајима у Бачкој се врше извесна хапшења симпатизера наше борбе. Наводно, последњих дана врше се тамо хапшења и неких четника Драже Михаиловића“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том I, књига 6, Борбе у Војводини 1941-1943, Извештај Главног штаба НОВ и ПО Војводине од 18. августа 1943. год. Врховном штабу НОВ и ПО Југославије о успостављању везе са главним штабом Србије и о стању и делатности војвођанских јединица, стр. 382-383)

,,За сада знамо за следеће главне дражиновце и слуге окупатора (код нас су ту у већини једни те исти људи): др Мирко Кесић, бивши нар. посланик,  проф. универзитета и по доласку окупатора гувернер нар. банке. Сада се налази у Београду, али агитује преко својих људи у општини Кикинда, Данило Кекез, велепоседник. На жељ. станици Кикинда: Баралић, Деканић и Стефановић, виши чин. жељ. стан. – петоколонаши и дражиновци. Зликовац Александар Коробов, адвокат-белогардејац, церемонијални мајстор свих злочина у Кикинди. Др Милан Будишин, секретар мин. Олћана и бив. нар. посланик. Ристић, фабрикант црепа и цигле, Нишлија-дражиновац. Пера и Иван Ердељан, чин. Окружног вач. у Бечкереку, петоколонаши и дражиновци, основали Србозар у Кикинди. Ђорђе Околишанов, трговац на велшда (вина и ракије). Будишин Милош, председник црквене општине, Стеван, бивши сенатор и нар. посланик, Угорица и Ђура (Ђура агент Гестапоа). Башаид: Мада Грујић-,,Цинцар“, председник општине, бележник Кулачек-белогардејац и прав. поп Милош Марковић. Падеј: Илијашев Ива, председник општине, шеф дражиноваца, одржава везе са Београдом. Беодра: Милан Ковачев. Кумане: поп Секулић. Меленци: Стојко Цинцар, велепоседник. Бечкерек: Паја Кражанов, посл. канд. сам. странке, Евгеније Јоцић, адвокат, посл. канд. Војв. фронта, браћа Мојић (њих 4 агенти, љотићевци, петоколонаши, фукаре и све најгоре)“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Борбе у Војводини 1944. год. том I, књига 8, Извод из извештаја Окружног комитета КПЈ за северни Банат од 17. јануара 1944. год. Покрајинском комитету КПЈ за Војводину о ситуацији у северном Банату, стр. 25)

,,12. о.м. када се 8 четника пребацило у Срем код Јанковићеве колибе, другови из Лилићевог батаљона ухватили су ђикана (четника) Јачковић Светозара из Црњелова који је сарађивао са четницима још од 1942. године, а који је признао да је суделовао у хапшењу савезничког пилота и да је носио падобран, као и то да су савезничког пилота предали Немцима када су они наишли. Бандит Јачковић Светозар је после испитивања стрељан“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Борбе у Војводини 1944. год. том I, књига 8, Допис команде места Шид од 15. маја 1944. год. заменику команданта Главног штаба НОВ и ПО Војводине, стр. 198)

,,У једној од тих акција ухваћен је и стрељан ,,командант белоцркванског корпуса“, код кога је у џепу нађено овлашћење ,,чика Драже“ за формирање ,,корпуса“ и именован је за ,,команданта“. Из тог документа се види да Дража у том крају нема наоружаних људи. ,,Команданту“ се наређује да скупи 80 људи, који ће касније, ,,у датом моменту“, добити 40 аутомата и исто толико пушака. Ликвидирано је још неколико Дражиних агената и отворених шпијуна окупатора“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Борбе у Војводини 1944. год. том I, књига 8, Извод из извештаја Покрајинског комитета КПЈ за Војводину од 24. августа 1944. год. Централном комитету КПЈ, стр. 296-297)

,,28. VII једна чета банатских партизана извршила је напад на село Врачев Гај. У краћој борби убијен је четнички командант Белоцркванског корпуса Војислав Герга, код ког је нађен декрет о постављању за команданта корпуса. Уједно је убијена једна издајница и запаљена општинска архива“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Борбе у Војводини 1944. год. том I, књига 8, Ратни извештај Главног штаба НОВ и ПО Војводине о борбама и акцијама војвођанских јединица у току јула и августа 1944. године, стр. 320)

,,У околини Делиблата наше јединице водиле су борбу са четницима, који стоје под командом четничког вође Вука. У једном логору нађено је и заробљено 30 четника, који су разоружани, а од којих је 25 прешло добровољно на нашу страну“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Борбе у Војводини 1944. год. том I, књига 8, Ратни извештај Главног штаба НОВ и ПО Војводине од септембра 1944. год. о борбама и акцијама војвођанских јединица, стр. 465)

,,12.7. одмарало се код железничке стражаре бр. 61 код Мартинаца 30 четника. Они су говорили изразитим српским дијалектом, а један је нагласио да је из Шапца“. (Извештај велике жупе из Вуковара од августа 1942. год. о дејствима партизанских јединица у Срему од 30. јуна до 30. јула, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том I, књига 17, Борбе у Војводини 1941-1944 год, стр. 126)

,,Из Котарске области у Шиду ставио се истог дана заповиједник П.Б. у Шиду скупа са подпуковником г. Копачином у везу са заповиједником посаде у Јамени, те су од старне истога добили обавијест, да се поручник са једним надпоручником ставио у везу са ,,четницима“ ради преговора и то по одобрењу претпостављених. Преговори су вођени у погранчном мјесту Црњелово на слиједећи начин: четници су тражили неки становити круг слободног кретања, те су јамчили да домобране неће нападати, као што и домобрани морају писмено гарантирати да неће нападати четнике. Четници се надаље обавезују, да ће на позив домобранских власти судјеловати у борби против партизана, те да се народу не забрањује да четнике слободно са храном снабдијевају. Преговарачи домобранства су захтеве четника категорички одбили, а исто су тако одбили да се пусти на слободу један Јаменчанин, који се ради шуровања са четницима налази у јаменском затвору. Послије тога одредио је надпоручник да се сви људи из салашева имају повући у села, пошто је установио да се четници путем тих салаша прехрањују“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том I, књига 17, Борбе у Војводини 1941-1944 године, Извештај заповедништва припремних бојни велике жупе Вуке из Вуковара од 10. августа 1942. год. усташкој надзорној служби о дејствима партизана на подручју жупе, стр. 168)

,,Сад баш ме је мој жандармеријски мајор известио да је код Јамена (на Сави) један хрватски капетан преговарао са представником једне четничке групе. Четници траже да им се додели једна област, у којој се могу несметано кретати и коју би очистили од партизана. Нарочито су нагласили, да неће дирати мирне грађане и припаднике хрватског домобранства. О њиховом ставу према усташама није било говора. Имам утисак, да су српским националистима познате слабости хрватске војске и желе то да искористе добијањем слободе кретања. Шта ће се после догодити имамо најбољи пример у западној Босни“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том I, књига 17, Борбе у Војводини 1941-1944 године, Извештај великог жупана из Вуковара од августа 1942. год. немачком министарству иностраних послова о ситуацији у Срему, стр. 218)

,,6. Х 1943. око 12 сати дошло је преко р. Саве из Србије у с. Купиново (31 км ј.з. од Земуна) једна јача скупина одметника Драже Михаиловића, обучени у југословенској одори. Кроз село су ишли и викали ,,Живио Краљ Петар“, између дражиноваца и комуниста дошло је до мањег пушкарања, али су унаточ томе дражиновци остали у Купинову. Садашње стање у селу је непознато пошто је исто напуштено од наших власти“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том I, књига 17, Борбе у Војводини 1941-1944 године, Извештај четврте оружничке пуковније од 26. октобра 1943. год. главном оружничком заповедништву НДХ о дејствима јединица НОВ у Срему, стр. 506)

,,1. марта у 18 час. увече примећена је јужно од Хртковаца једна група бандита јачине око 150 људи, која је била одевена у разне униформе. Једно жандарм. одељење, ојачано са сеоском патролом, ступило је у борбу са бандитима, који су се повукли ка Сави у правцу Кленка. Верује се да ова група бандита припада четницима Драже Михаиловића који су се овамо пребацили преко Саве, пошто је недавно 500 дражиноваца наводно било заробљено у Шапцу“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том I, књига 17, Борбе у Војводини 1941-1944 године, Извештај обласног руководства немачке народне групе за источни Срем од 17. марта 1944. год. о дејствима јединица НОВ, стр. 572-573)

,,Извесне појаве блиске четништву јавиле су се у доњем Срему где се утицај партије проширио нешто касније. Први организовани покушај четника да створе упориште у Срему десио се у зиму 1941/42. године. Једна група четника из Србије прешла је у Срем. Сусревши се са већ снажном организацијом НОП-а притајила се чекајући повољну прилику за акцију. Чланови групе ступили су у пролеће 1942. у Фрушкогорски одред. Током јуна ова група је ликвидирана, пошто је утврђено да је створила четничку организацију у Черевићу као и да је вршила припреме за пуч у одреду. Током јесени 1942. забележен је један покушај четника из Србије да се инфилтрирају на терен између Босута, Дивоша, Кузмина и Мартинаца, а такође и покушај да се у Земуну створи центар четничке организације за Срем. Ови покушају, као и сви каснији, били су у корену сасечени од организација НОП-а“. (Нада Симић-Лемајић, Ненад Лемајић, Устанак у Срему 1941-1942, Споменица Историјског архива Срем бр. 8, стр. 55-56)

Споменица Историјског архива Срем бр. 8 https://www.academia.edu/44198766/Spomenica_Istorijskog_arhiva_Srem_8

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том 9, књига 3, Документи организација комунистичке партије https://znaci.org/zb/4_9_3.htm

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том 9, књига 7, Документи организација комунистичке партије https://znaci.org/zb/4_9_7.htm

,,У Срему нема четничких бандита. Нађе се по који ,,агитатор“, али га ми брзо спречимо у његовом ,,раду“. У Банату и Бачкој утицај четника се прилично осећа, али и тамо немају оружаних банди“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том 9, књига 3, Документи организација комунистичке партије, Извод из извештаја Покрајинског комитета КПЈ за Војводину од 17. маја 1943. Централном комитету КПЈ о партијско-политичком раду на терену и у јединицама НОВ и ПО, стр. 642)

,,Према нашој оцени може се сматрати да су четници у Срему поражени. Њих има нешто по градовима, али су изоловани од маса. Навешћемо један пример из кога ће се видети како се Сремци односе према четницима. Група бандита, њих око 1000, пребацила се из Србије у Срем и била је на нашој страни око месец дана. За све то време ниједан човек није им се придружио нити им је ко помагао. Сељаци су се односили према њима као према непријатељима и кад су хтели да уђу у неко село, сви мештани су напустили село. Ми ћемо и даље бити будни према четничкој опасности, нарочито органи ОЗН-е, и сваки њихов покушај да нешто роваре биће енергично сузбијан. Велики успех у борби против четника је постигнут и у Банату. Чим се народ упознао са циљевима народноослободилачког покрета и увидео ко је Дража, почео је у масама прилазити нар.осл. покрету. Када се јаче осетила наша активност, четници из Србије пребацили су у Банат 3 своја ,,корпуса“. Вршачки ,,корпус“ бројао је 29 људи, а остала два по 23 човека. Вршачки ,,корпус“ тражио је везе са партизанима и после преговора прешао је на нашу страну. Ови четници причају да је морал у она друга два ,,корпуса“ слабији од њих. Досад су, вероватно, ликвидирани и остали корпуси“. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том 9, књига 7, Документи организација комунистичке партије, Извештај Покрајинског комитета КПЈ за Војводину од 20. септембра 1944. Централном комитету КПЈ о развоју народноослободилачког покрета у Војводини, стр. 110)

,,Новокнежевачки срез је све до почетка 1944. год. био без партијских и скојевских организација. Недостатак утицаја Партије искористили су четнички елементи који су стварали своја упоришта, посебно у Новом Кнежевцу. Била је то у неку руку њихова оаза у Банату, али ма колико да су се трудили, нису успели освојити значајније позиције у народу. Јер, четништво у Банату није ухватило дубље корене, а њихова пропаганда јављала се тамо где комунисти нису развили довољну активност“.   (Ђорђе Момчиловић, Банат у народноослободилачком рату, стр. 392-393)

,,Ни банатски Немци нису дозвољавали да се легално организују присталице Драже Михаиловића у Банату. Шпилер је откривао и разбио такве њихове покушаје. Свакако да је било одлучније оно што је укупно чинило револуционарну традицију радника и сељака у Банату, изванредан утицај комуниста у њиховој средини. Говорећи о четницима, Шпилер је у свом сумарном извештају 26. јула 1944. написао: ,,Што се тиче организације Драже Михаиловића то се извештава, да ова организација, мада се може сматрати да је више од 50% банатских Срба симпатише, у Банату нема својих подређених организација“ (подвукао М.Ђ.). Шпилер даље наводи сваку појединачну појаву па каже да је из Србије учињен покушај током 1943. да се преко мајора Милана Каназиревића формира такозвани банатски корпус. Била су постављена 4 команданта бригаде, ухваћене су неке везе, али је све то откривено и ,,скоро сва лица су ухапшена“. Шпилер је тада ухапсио 38 људи, већином резервних официра и подофицира бивше југословенске војске. Касније су из Србије стигла два четничка курира, али су и они пали полицији у руке. Шпилер помиње као последњу акцију ,,команданта корпуса“ капетана Воје Вуковића, који је из Београда послао своја два емисара са пропагандним материјалом и ради покушаја организовања људи, али су они већ на почетку своје акције били ухапшени. Шпилер је у овом извештају поменуо и групу од 30 четника који су се у рејон Делиблатске пешчаре пребацили из Србије у циљу да организују овде свој покрет и да купе жито за своје јединице које су се налазиле на десној обали Дунава“. (Ђорђе Момчиловић, Банат у народноослободилачком рату, стр. 393, фуснота)

,,Одред је 28. јула свратио у Врачев Гај и заробио команданта четника Драже Михаиловића за Банат Воју Гергу, раније жандармеријског наредника. Герга је у џепу имао декрет о постављењу за команданта корпуса. Четнички командант је осуђен и погубљен заједно са још двојицом издајника“. (Ђорђе Момчиловић, Банат у народноослободилачком рату, стр. 439)

,,Присталице Драже Михаиловића на тлу Баната нису никада имале озбиљније позиције. Ипак, њихово деловање осетило се у неким градовима. Међутим, ситуација их је брзо терала да се определе. Многи су се диференцирали од вођа, који су махом дошли као избеглице у Банат и тражили да се повежу са народноослободилачким покретом. Тиме је Дражин покрет у Банату сасвим пропао. Међутим, из Србије су се у јужни Банат почели пребацивати четнички ,,корпуси“, успевајући да код неких сељака добију подршку под паролом да је дошло време за борбу против Немаца. На појаву ових ,,корпуса“ брзо су и успешно реаговали партизански одреди“. (Ђорђе Момчиловић, Банат у народноослободилачком рату, стр. 499)

,,У међувремену стигла је вест да се преко Дунава из Србије пребацио неки летећи четнички корпус под командом мајора Вука Пилетића. Четници су вршљали по Делиблату, Баваништу, Мраморку, Кајтесову и Сушари и покушаваху да мобилишу људе за свој ,,корпус“. Успели су да на неки начин придобију двадесетак сељака из ових села. Вест је била потврђена када је батаљон заробио једну патролу из ове групе. Тај ,,корпус“ је бројао око 120 људи и био подељен у десет ,,летећих“ и ,,ударних“ бригада, наоружаних са по две-три пушке и два-три пушкомитраљеза. Неки сељаци су им пришли јер су се четници представили као ослободиоци и борци против окупатора. Таква пропаганда су Банату ослањала на чињеницу да су окупационе власти у почетку браниле рад четничких организација, па чак хапсиле и стрељале њихове људе. Банатски Немци нису хтели ни са ким да деле власт у ,,свом Банату“, па ни са четницима. Четници су стога користили околину Смедерева и тамо ствараху штабове банатских четничких јединица, покушавајући повремено да их пребаце у Банат“. (Ђорђе Момчиловић, Банат у народноослободилачком рату, стр. 521)