ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

О нападу на Вишеград одржана је конференција у Врховној команди Југословенске војске, 30. септембра 1943. године. У име Западних савезника присуствовали су шеф војних мисија генерал Чарлс Армстронг, пуковник Вилијем Бејли, пуковник Алберт Сајц и потпуковник Хауард. Уз генерала Михаиловића били су начелници штаба Врховне команде потпуковници Лука Балетић, Павле Новаковић и Мирко Лалатовић, официр за везу са страним војним мисијама капетан Борислав Тодоровић и командант Босне потпуковник Захарије Остојић, који је дошао специјално за ову прилику.

Најпре је говорио генерал Армстронг, тражећи од четника да Немцима потпуно прекину саобраћај на прузи за Сарајево, рушењем великог железничког моста код Вишеграда. Михаиловић је одговорио да се претходно мора савладати јак непријатељски гарнизон у овом месту и питао потпуковника Остојића да ли то може учинити. Остојић је одговорио потврдно, тражећи садејство јединица мајора Драгослава Рачића. Рекао је још да се по ослобађању Вишеграда мора продужити ка Сарајеву, удаљеном 130 километара, „како би се непријатељ сасвим парализовао“. Михаиловић се са свим сагласио, укључујући и „напад на Сарајево, где је штаб немачке и хрватске армије“. Британски генерал је био задовољан и обећао је слање већих количина војне помоћи. Капетан Тодоровић потом пише:

„По завршеној конференцији, иако је мрак већ потпуно овладао, бригадир Армстронг извршио је смотру батаљона Команде Босне и поздравио заставу која се већ толико пута вила у борбама ових храбрих герилаца.“93

Ситуацију код Немаца видимо на основу ратног дневника 369.  пешадијске дивизије, који су током октобра водили капетан Курт Теске (до 26. октобра) и поручник Ерих Кирмајер (до 31. октобра).94

Оригинални документ из Бундес архива, први пут објављен у књизи ”Срби против Вермахта”. Делови немачко-хрватске Вражје дивизије 5. октобра 1943. из Вишеграда траже помоћ авијације са Рајловца. Одговорено им је да неће добити помоћ, јер је облачно

У ово доба, Немци су већину својих јединица држали на Јадрану, очекујући савезничку инвазију. Тако је 369. дивизија, која је тада имала испод 10.000 људи, покривала огромно подручје од Вишеграда на истоку до Зенице на западу и од Мостара на југу до Тузле на северу. Уз њу су се налазиле и формације НДХ, хрватске и муслиманске, али Немци на њих нису много рачунали, нарочито од како су првих дана октобра предале Тузлу комунистима. Као „главног издајника“ Немци су означили команданта тузланског гарнизона Сулејмана Филиповића, а у партизане је прешао и „Легион Хаџи Ефендић“, састављен од 3-3.500 муслимана. Филиповић је до краја остао у партизанима, а Ефендић се касније предомислио, па су га они ликвидирали. Приликом примопредаје гарнизона, Филиповићеви и Ефендићеви људи су похапсили и поубијали официре батаљона 369. дивизије који се налазио у Тузли, док је немачко људство које се затекло ван града успело да се извуче. Тако „случај Тузла“ заузима доста простора у овом дневнику.

Командно особље и део војника 369. „Вражје“ дивизије чинили су Немци, док је већи део састава био хрватски. У Вишеграду се налазио 3. батаљон 370. гренадирског пука 369. дивизије, ојачан 3. водом 202. тенковског батаљона.95

У граду је био и одред муслиманских усташа, у црним униформама, као и 3. батаљон 6. брдског пука хрватских домобрана. Батаљони су бројали по око 550 војника, док је муслимана било више.

У ратним дневнику 369. дивизије, 15 минута после поноћи 1. октобра 1943, записано је: „Подручје Вишеграда: Одбијени четнички напади на Вишеград у вечерњим сатима 29. септембра. Дана 30. септембра ослабили су напади.“96

Очигледно, реч је о насилном извиђању. Вишеград се поново помиње у 11 часова: „Новопостављени импровизовани оклопни воз се може узети и наоружати и онда користити на деоници Сарајаво–Вишеград. Оклопни воз Сарајево може бити стациониран у Подлуговима…“97

Затим се у 13,30 констатује: „Главна команда у Хрватској јавља писмено: Стање непромењено. Подручје Вишеграда: Немамо радио везу са Вишеградом. Попустила четничка делатност око Вишеграда.“98

Вишеград, главна улица, 5. октобра 1943. Четници иду даље, на запад. Десно се види погинули усташа

Вишеград, главна улица. Данашњи изглед истог места као на слици од 5. октобра 1943.

Међутим, четници су исте вечери поново извели један напад на Вишеград, што видимо из дневног саопштења Команде 15. брдског армијског корпуса, у чијем саставу се налазила 369. дивизија. Саопштење, које је емитовано 2. октобра у 00,30, гласи: „Подручје Вишеграда: У 18,30 одбијен напад бандита са коте 681. Миран остатак ноћи.“99

У дневно саопштење Команде 15. корпуса за 4. октобар унети су догађаји од претходна два дана:

„Подручје Вишеграда:

Четири коте северно, источно, југоисточно и јужно од Вишеграда и јужно од деонице мост на Лиму–Вишеград заузете четничким снагама, чија се главнина повлачи према Рудом да би одбранила бандите.

Муслиманске банде запалиле села 3 км северно од Вишеграда. Другог октобра напад 200 четника на Међеђу. Разбијено хрватско људство, 60 метара пруге нестало, Међеђа разрушена, воз спаљен.“100

Четници у ослобођеном Вишеграду

Како би четници напустили опсаду Вишеграда, Немци су послали муслиманске усташе да пале околна села и масакрирају српско становништво. Опсада није скинута, али је касније дошло до одмазде локалних четника, па затим и таласа муслиманских избеглица према Сарајеву. Карактеристично је да се у дневнику и другим документима 369. дивизије из овог периода не помињу злочини над Србима, док се одмазде са српске стране преувеличавају. У десетодневном извештају дивизије, од 10. октобра, употребљена је следећа формулација:

„Расположење муслимана је достигло тачку кључања после пада Вишеграда и покоља који су починили четници међу њима и католичким Хрватима.“101

У стварности, међутим, није било покоља Хрвата, који нису ни живели у тој области. Велики покољ муслимана, који се овде сугерише, осујећен је стрељањем починилаца.

Истог дана, у 12,50, ратни дневник 369. дивизије записује и поруку Главне команде у Хрватској, да су према извештају домобранске 2. брдске бригаде четници запленили један важан документ ове јединице у Међеђи. Даље у извештају пише да су се четници повукли из овог места, да су га домобрани поново заузели и да су почели да поправљају пругу. Сем што су уништили пругу, четници су у Међеђи „спалили 4 пружне зграде и 10 празних вагона“.102

У 21,50 Команда 15. корпуса радио везом обавештава 369. дивизију о тачном тренутку планираног напада на Вишеград. Команди је информацију саопштио извесни Поповић. Тај радиограм гласи:

„Поповић јавља: 5. октобра у 04 сата напад Рачићевих јединица, из правца севера десном обалом Дрине. Претпостављамо да су јачине 2.000 људи. Учествовање енглеског генерала и мајора Остојића.“103

Петог октобра, 20 минута после поноћи, у ратном дневнику 369. дивизије записано је: „Вишеград треба бити нападнут 5. октобра у 04 часа. 15. брдски корпус је у начелу сагласан да се напусти Прозор.“104

Далеко на западу, Прозор су угрожавали партизани, што значи да је корпус одлучио да се сконцентрише на исток. Међутим, већ је било касно. Целог тог дана, из сата у сат, из Вишеграда су стизале лоше вести. Ратни дневник 369. дивизије овако описује догађаје у Вишеграду 5. октобра 1943. године:

„09,00: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Од 04,00 сати јак напад са севера и истока. Молим у праскозорје помоћ авиона.

09,20: Капетан Вирзих јавља са моста на Лиму: Вишеград напанут од 04 сата јутрос. Североисточни део града у рукама противника. Неопходно појачање из Рогатице, као и ваздушна подршка. Северозападно и североисточно од моста на Лиму такође јаки покрети непријатеља. Тражим да се врати оклопни воз према мосту. Гори десна страна Вишеграда.105

09,30: Командант 370. пука моли да се хрватске јединице које се налазе на положају пука подреде пуку директно.

09,35: Оперативно одељење за команданта 15. брдског армијског корпуса преко пољске линије: Напад на Вишеград од 04,00 сати са севера и истока. Напад од 07,00 сати појачан. Североисточни део Вишеграда заузет од четника. Помоћ из ваздуха.

09,40: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Од 04,00 јак напад помаган тешким оружјем. Напад се појачао од 07,00 сати. Североисток Вишеграда четници узели. Молим помоћну војску из Рогатице. Молим помоћ из ваздуха.

10,00: Главна команда у Хрватској саопштава: 2. брдска бригада јавља: Вишеград опкољен. Североисточни део града заузео непријатељ. За помоћ у тешким борбама 6. брдски пук захтева ваздушно извиђање. Милиција побегла, мештани је следе. Људству у борбама потребно појачање.

10,05: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Притисак са истока тако снажан да домобрани и жандармерија беже. Молим хитно помоћ из ваздуха.

10,10:  Оперативно одељење за 3. батаљон 370. гренадирског пука преко радија: Затражена је помоћ Луфтвафе, али тренутно је време лоше. Хрватске снаге ће још данас ступити на Вишеград.

Разговор  Оперативног одељења са шефом штаба Главне команде у Хрватској:

О ситуацији у Вишеграду. Трећи корпус добија заповест да се део посаде из Рогатице одмах преко Пешурића пробије за Семећ као помоћ код Вишеграда. Делови 1. усташке бригаде са 300 пушака долазе 5. октобра у Рогатицу да би се 6. октобра пробили на Вишеград. 1. чета може да се довуче из Мокрог. Путнички воз 2 мора одмах из Сарајева за лимски мост и ту да осигурава станицу.

10,45: Оперативно одељење 15. брдском армијском корпусу телекомуникацијски:  Оперативно одељење тражи хитну одлуку да ли се могу напустити Вишеград и мост на Лиму. Порука армији о овој одлуци је још у путу. Указујемо да се одлука донесе одмах јер постоји опасност да батаљон тамо буде уништен. Тражи се хитна помоћ батаљону јер дивизија за то нема снага на располагању.

10,45: Шеф Штаба 15. брдског армијског корпуса саопштава:

По наредби командујућег генерала Вишеград и мост на Лиму се морају безусловно држати.  Оперативно одељење одговорно је ако се батаљон изгуби. Дивизија је данима захтевала чишћење Вишеграда и било је времена за то.

Оперативно одељење одговара да се тадашње мишљење да се држи Вишеград заснивало на обећањима да додатне трупе долазе у то подручје.106

10, 45: Командант одбране моста на Лиму јавља телекомуникацијски: У 05,30 јак напад јачег напријатеља из правца североистока. Напад одбијен. Оклопни воз је отишао са моста без наређења и требало би да је сад у Сарајеву.

10,50: Оперативно одељење обавештава  Оперативно одељење 15. брдског корпуса: О стању у подручју Вишеград–Тузла. Захтевамо хитну ваздушну подршку у Вишеграду. Стање у Вишеграду је крајње критично и тражимо тренутно учешће корпуса.107

14,30: Оперативно одељење 15. брдског армијског корпуса саопштава:

Командујући генерал је сагласан са задатком да се ангажује батаљон за подршку људству на мосту на Лиму.

Оперативно одељење сматра да је немогуће да батаљон стигне до моста на Лиму. Биће тешко на путу.108

16,15: Главна команда у Хрватској саопштава:

Ливно и Дувно у рукама партизана. Вишеград угрожен.

2. брдска бригада: Непријатељ почео напад на Вишеград ноћу 4-5. октобра. Борбе у току. Североисточни део града у рукама непријатеља. Затворени други делови града у коме се воде борбе.“109

У саопштењу Главне команде у Хрватској није наведено да су Ливно и Дувно партизани заузели без борбе, пошто се из њих повукла једна усташка бригада.110

Наредних дана настављено је пребацивање усташа са запада у правцу надирања четника од Вишеграда према Сарајеву.

На основу ратног дневника 369. дивизије сазнајемо неке нове детаље о Бици за Вишеград 5. октобра 1943. године.

Прво, Немци су имали шпијуна на српској страни. Овог дана помиње се његово презиме, Поповић, док се касније он означава само као „шпијун“. Тај шпијун није био најбоље обавештен, тј. није знао неке основне информације. Наиме, Рачићеве јединице нису учествовале у нападу, а није учествовао ни британски генерал Армстронг. Прецизно бројно стање Рачићевих јединица није познато, па се не може рећи да ли је износило око 2.000, као што је тврдио шпијун, или око 4.000, што је у својим мемоарима записао Рачићев потпоручник Душан Трбојевић. Зна се једино да је Рачић у овим операцијама имао више људства него иначе, пошто су под његову команду дошле летеће бригаде из три корпуса: Церског, Мачванског и Авалског. Највише људства, као и увек, давао је Церски корпус, док је из Авалског корпуса придружена једна летећа бригада, формирана од четника Посавске и Липовачке бригаде, као и од избеглица из Босне, који су се јавили добровољно.111

Друга нова информације тиче се временских прилика. Сада видимо да је 5. октобар изабран за напад јер је било облачно, па је на тај начин осујећено дејство немачке авијације.

Шестог октобра у 00,40, у дневном саопштењу Команде 15. брдског корпуса записана је још једна нетачна констатација: да су Вишеград напали „четници и партизани“. Овакве омашке дешавале су се Немцима откако су уочили да се британски официри сем код четника налазе и код партизана. Верујући у скору инвазију Јадрана, немачки официри су мислили како је Британцима пошло за руком да уједине четнике и партизане, макар на појединим секторима, мада то, наравно, њима није ни био циљ.

После напомене да су нападачи „узели источни део Вишеграда у 09,30“, у овом саопштењу даље пише:

„Милиција побегла, домобрани разбијени. Након потпуног окружења Вишеграда и безизлазног стања, 3. батаљон 370. пука у пробоју према западу, у циљу појачања људства на мосту на Лиму. Напад на мост на Лиму одбијен у 05,30. Јужне, источне и западне коте од моста на Лиму заузете јаким снагама непријатеља.

Задатак: Напад на Тузлу, пробој 3. батаљона 370. пука  од Вишеграда према западу у циљу појачања моста на Лиму, подржавањем напредовања дела 6. брдског пука од Рогатице на Семећ.

Четници избацили са шина и напали локомотиву и два вагона код Бања Стијене.

Пристигле све јединице за појачање.“112

Реч је о муслиманској милицији и домобранима који су се налазили у Вишеграду, заједно са јединицама 369. дивизије. Пошто је муслиманска милиција, или макар један њен део, носила црне униформе, четници и савезнички официри називали су је усташама. Позиција 3. батаљона дата је напамет, и то оптимистички, јер у ствари надређене команде тада нису знале да је он разбијен и да се повлачи  према Семећу (северозападно), а не према Међеђи и мосту на Лиму (југозападно). Шести брдски пук био је домобрански, припадао је 2. брдској бригади 3. корпуса. Пук се налазио у Рогатици, са 3. батаљоном истуреним у Вишеграду и Међеђи. Остала појачања о којима је реч стигла су у област Сарајева.

Потпуковник Захарије Остојић, командант напада на Вишеград, поднео је извештај Михаиловићу 8. октобра. Пошто се већи број бункера око Вишеграда налазио на десној обали Дрине, Остојићева замисао била је да четници најпре изведу јак напад са леве обале. Са десне обале у град ће неприметно упасти одабрана бомбашка одељења, а главнина ће остати прикривена, како Немци и усташе не би схватили да су опкољени; требало је да напусте бункере на десној обали и оду у помоћ својима на супротној страни. Тако је и било: чим су отишли, уследио је јуриш и са десне обале… Потпуковник Остојић потом описује битку:

„Напад је почео 5. октобра у 4 часа ујутру. Лева колона, иако је енергично напала, била је у прво време одбијена страховитом непријатељском ватром из бункера. За то време је десна колона, упадом бомбашких одељења у саму варош и прецизним гађањем наших бацача на Родића Брдо, нанела панику код непријатељске посаде. Лева колона, после одбијеног првог напада, енергичним и обухватним нападом, присиљава непријатељску посаду на Боровцу да напусти утврђење и побегне у Вишеград. Десна колона почела је своје дејство изненадном ватром, што је код непријатеља изазвало страховиту панику и комешање, тако да нису знали на коју ће страну. Град Вишеград заузет је у 9,30 часова… Губици: непријатељски – 350 мртвих, 400 рањених и 22 заробљена војника; наши – 23 мртва и 5 рањених.“113

Са леве обале Дрине нападали су делови Романијског корпуса мајора Милорада Момчиловића, а са десне делови Дринског корпуса мајора Алексе Драшковића.

Тачно бројно стање Дринског корпуса познато је за 17. октобар 1943. године. Износило је 3.300 војника под оружјем и 3.500 ненаоружаних људи. По бригадама то је изгледало овако: Фочанска бригада 1.200 наоружаних и 400 ненаоружаних, Чајничка 600 плус 600, Вишеградска 1.100 плус 500 и Сребреничка 400 плус 2.000.114

Наравно, нису сви учествовали у нападу. Према извештају америчког капетана Валтера Менсфилда, Вишеград је нападало 2.500 четника. Менсфилд пише да су у четвороипосатној борби они убили „око 200 Немаца“, док су остали „нагнути на бекство ка северу“.115

Три дана касније, британски официри су послали извод Михаиловићевог извештаја о исходу битке: непријатељ је имао 354 мртва, „мноштво рањених“ и 22 заробљена војника, док су губици четника износили 18 погинулих и 65 рањених. Ратни плен се састојао од два топа, три бацача, седам тешких и четири лака пушкомитраљеза, 200 пушака, као и извесног броја „коња и аутомобила“.116

Према записима потпуковника Алберта Сајца, плен је био нешто већи. Ево како овај амерички официр описује бој на Вишеграду, уз коментар да је „заузимање града било у целини врло добро изведено“:

„Видео сам четнике, на неки начин заштићене пушчаном ватром својих другова, како јуришају на непријатељске бетонске бункере, ваде осигураче из бомби, држе их пар секунди (оне су подешене да експлодирају после пет секунди) и убацују их кроз пушкарнице. То није посао за многе плашљивце, а много их је страдало. Двојица војника са ранама у абдомену донета су назад на превијање. Није било ничега да им се помогне, изузев да им се да гутљај ракије. Видео сам их касније, мртве на стомацима, где су претходно пузали према јако брањеној кући, полуискежених лица, тако напустивши бој.

Чињеница да су многи од усташа имали своје породице са собом, није ослабила жестину битке, и у многим случајевима, жене су умирале уз своје мужеве, а њихова деца, ухваћена у смртоносној унакрсној ватри, лежала су нема и мртва са ужасом у широко отвореним очима.

Батерија, наоружана највероватније са топовима калибра 105 милиметара, постављена на брду преко пута реке, на крају једног кукурузног поља, правила нам је прави пакао, све док их четничка бригада на тој страни није истерала ватром…

Ми смо се вратили до наше артиљерије, једног бацача од 46 милиметара, без икаквих нишанских справа (заправо, било је више минобацача – прим. аут). Њиме су руководила двојица бивших регулараца, који су одрадили предиван посао, премештајући и држећи ватру према касарнама и магацинима преко реке.

Следећег јутра, истраживали смо град после тријумфалног уласка. Коњи су фрктали због још увек тињајућих остатака кућа и радњи, спаљених у току борбе. Мртви Немци и усташе покривали су улице, са њиховим шлемовима и црним чизмама. Многи од њих још увек су на себи имали ручне бомбе, налик на справу за прављење кромпир пиреа.

Ми смо побили око 350 Немаца и усташа, али и многи цивили ухваћени су од смртоносне ватре. Неколико стотина непријатељских бораца избегло је у висока брда, многи од њих су после прогоњени и побијени од четничких потера. Четници, од којих су многи имали пред очима слике њихових најдражих, мучених и побијених скоро пред њиховим очима, нису имали милости…

Пре него што су се евакуисали Немци су подметнули ватру по зградама, али су љути Срби продрли унутра, и извлачили напоље тешке сандуке са муницијом и минобацачким гранатама.

Наш плен се састојао од два пољска топа, велике количине аутоматског оружја, пет стотина пушака, два железничка воза, два аутомобила, четири моторна чамца, три гумена чамца, седам великих и 12 малих минобацача, једне радио станице и невероватне количине муниције. Највећи део болничке опреме, која нам је тако очајнички требала, био је на несрећу уништен у ватри.

Мајор Џон и ја нашли смо две нацистичке заставе. Били су то барјаци величине два пута шест метара…

Враћајући се у град, раскошно смо јели у главном хотелу. Сви Срби су били у одличном расположењу и ми смо им честитали на врло вредном послу.“117

Према капетану Бориславу Тодоровићу, официру за везу са страним војним мисијама, када се са британским генералом Армстронгом вратио из Вишеграда, „Сајц је са одушевљењем причао о борбама и храбрости четника“.118

Одмазде над муслиманским цивилима помиње и потпуковник Остојић у цитираном извештају од 8. октобра. Он каже:

„У самом Вишеграду било је самовољног убијања, паљења и пљачке и поред моје строге забране, али су војници били озлојеђени зато што је турска милиција три дана пре нашег напада, по одобрењу Немаца, извршила испад из Вишеграда и запалила села Вељи Лук, Сасе и Халуге и поубијала где год је кога нашла живог.“119

Капетан Тодоровић пише да је ред у Вишеграду успостављен „по цену неколико смртних казни над четницима који су желели да спроведу личну освету“. Он потом наводи:

„Слушајући то, бунио сам се у души против тих драконских казни, иако је то стварно било потпуно на свом месту и пуковнику Сајцу се нарочито допало. Знао сам какве су грозоте ти исти људи учинили према српском живљу само годину дана раније. Како сам сада могао замерити једном борцу, што се у том борбеном заносу заборавио и свој бес искалио на исти начин који су непријатељи хладно и систематски примењивали према његовој браћи? То јесте било противно и међународним ратним законима и разлозима хуманости и ја сам привидно одобравао Сајцу. Разумео сам га. Он је тек сад први пут гледао једну од многобројних борби. Он није ни видео, нити је могао да замисли, како се то исто становништво зверски понашало према свему што је било српско. Он је и овај рат хтео да подвргне под нормални начин вођења рата, чији детаљи потпадају под одредбе међународног закона. Заборавио је да је основни закон гериле: закон крви, закон освете.“120

Према десетодневном извештају 369. дивизије, од 10. октобра 1943. године, дивизија је од 1. до 10. октобра имала 67 погинулих (2 официра и 65 подофицира и војника), 129 рањених (два официра и 127 подофицира и војника) и 95 несталих (два официра и 93 подофицира и војника).121

У извештају се прецизира да губици у области Тузле „нису обухваћени, јер су још увек неутврдиви“. Према дневним извештајима, у наведеном периоду дивизија није имала губитака западно и јужно од Сарајева, где се сукобљавала са партизанима, што значи да се сви губици односе на Вишеград, мост на Лиму, Међеђу и Семећ.

Немачка и четничка статистика разликују се у бројевима погинулих, јер пале на другој страни често није могуће утврдити. Међутим, за 1941. годину немачка и четничка статистика поклапају се готово у цифру када је реч о „несталим“ немачким војницима, тј. они су се код четника водили као заробљеници.

У ово доба, у области Вишеграда, ни један четнички извор не помиње заробљене немачке војнике. Говори се само о заробљеним домобранима, а наводи се цифра од 22 заробљеника. Тако, као поуздано се може узети да су 95 несталих из извештаја 369. дивизије у ствари погинули у Вишеграду, код моста на Лиму, у Међеђи и на Семећком пољу, а да њихове команде то још нису знале, што значи да број погинулих припадника 369. дивизије у овој области није био 67, већ 162. Као што ћемо видети, највише их је погинуло на Семећком пољу.

Домобрански 6. брдски пук извештај о сопственим и цивилним губицима у периоду од 5. до 10. октобра 1943. године послао је 12. октобра:

„Рањених 37 домобрана, нестало 5 официра и 60 домобрана.

Изгубљено 90 пушака, 6 минобацача, 3 пушкомитраљеза, 1 пак… (противтенковски топ – прим. аут).

Међу цивилима око 400 рањених који су преко Рогатице пребачени у болницу у Сарајево, наводно 100 подлегло повредама.“122

Највише губитака имао је 3. батаљон 6. брдског пука, који је због тога први попустио приликом напада четника на Рогатицу, 13. октобра. Тога дана, у 13 часова, Команда 3. хрватског корпуса писала је 369. дивизији:

„Код остатака 3. батаљона 6. брдског пука борбени морал попустио пошто су у Вишеграду и приликом повлачења према Рогатици претрпели осетне губитке“.123

Како домобрани говоре о 65 несталих, а четници су имали 22 њихова заробљеника, може се закључити да су у Вишеграду, код моста на Лиму, у Међеђи и на Семећу погинула 43 домобрана.

Када се овај немачки и хрватски извештај сравне са цитираним четничким, америчким и британским изворима, долази се до закључка да је у Вишеграду највише губитака имала муслиманска милиција. Она је била најбројнија, али и најмотивисанија, знајући шта је чека због претходно почињених злочина.

Бој за Вишеград окончан је повољним односом четничких према непријатељским губицима. И ратни плен је био огроман, изузев што је непријатељ успео да уништи залихе санитетског материјала. Како обећана савезничка помоћ није стизала, четнички рањеници, из овог и претходних бојева, били су на тешким мукама. Капетан Борислав Тодоровић је нешто касније наишао на болницу Вишеградске бригаде Дринског корпуса, исписујући, тим поводом, најпотресније странице свог ратног дневника:

„Рањеници су изгледали врло бедно. Бледих, упалих образа и исцрпљени од мука које су пропатили. Већина од њих, само у гаћама и кошуљи, огрнута танким ћебетом, дрхтала је од зиме. Чак ни чарапа нису имали. Сигурно су на брзину дигнути из кревета болнице у којој су лежали. Било их је укупно око педесет. Све тешки рањеници, а само један лекар и три сестре нудиље. Поред њих ишло је неколико старијих сељанки. То су махом биле мајке рањеника, које се нису могле одвојити од своје деце. Свака од њих држала је по боцу млека у рукама и без одмора трчкарала око коња на коме је њен син седео, намештајући га, нудећи му млеко или шал, који је скинула са својих рамена.

Приђе ми доктор. Већ старији човек, уморног изгледа од напора и непроспаваних ноћи. На моје питање одакле иду, одговори:

– Ми смо пољска болница Вишеградске бригаде. Јутрос смо кренули из Добруна и пребацујемо се у Србију, како би ове несрећнике колико-толико склонили и пружили им бар и најмању негу. Ничега немамо, чак ни најосновнијих лекова, а да и не говорим о средствима анестезије. Погледајте оне босе рањенике. Како се могу надати да ће преболети, када ће сваки од њих навући какво запаљење? Очајан сам кад их само погледам, а ја сам тај који и њима и оним мајкама треба да будем морални ослонац.

Замолио сам га да не полази док се не вратим и журно кренуо у мисију. Имао сам среће да затекнем све официре окупљене око колибе за рад. Замолио сам бригадира (тј. бригадног генерала, Армстронга – прим. аут) да пођу са мном, како бих им показао једну пољску болницу у повлачењу. Радо су се одазвали позиву. Посматрао сам утисак који је на њих слика болнице начинила. Сви без разлике били су дубоко дирнути. Овде није било више ни политичких, ни војничких разлога. Хуманост је надвладала све. Није ми било тешко да од њих добијем све што им је било непотребно. Давали су врло радо, остављајући за себе заиста само оно што им је било неопходно.

Са око двадесет пари одела, веша и чарапа дошао сам поново код болнице. Лекар ме је захвално погледао. Рањеници су апатично примили дарове. После толиких патњи, били су неспособни да се радују. Болница је полако замицала за брег, али мучан утисак који је та слика на мене оставила није ме напуштао целога дана.“124

ИЗВОРИ:

93 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 274.

94 Бундес архив, РХ 26-369-11, страна 1.013.

95 Зборник докумената, том 12, књига 3, 548.

96 Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.013.

97 Исто, страна 1.015.

98 Исто, страна 1.016.

99 Исто, страна 1.023.

100 Исто, страна 1.041.

101 Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369/61.

102 Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.044.

103 Исто, страна 1.048.

104 Исто, страна 1.049.

105 Исто, страна 1.050.

106 Исто, страна 1.050.

107 Исто, страна 1.051.

108 Исто, страна 1.052.

109 Исто, страна 1.053.

110 Интернет, њњњ.знаци.нет.

111 М. Марковић, Са Дражом у победу или смрт, 37.

112 Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.057.

113 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 441.

114 Зборник докумената, том 14, књига 3, 56.

115 Зборник докумената, том 12, књига 3, 548.

116 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 76.

117 А. Сајц, Михаиловић – преварант или херој?, 61-64.

118 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 277.

119 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 441.

120 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 277.

121 Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369/61-6.

122 Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.111.

123 Исто, страна 1.120.

124 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 302-303.

(Из књиге ”Срби против Вермахта – непозната немачка документа”)