Пише: Илија Петровић

Када ме пре неколико дана замоли једно ђаче да му кажем шта је то Солунски фронт о коме је нешто начуло на улици, пошто “није био на часу” кад се о томе у школи причало, ако се уопште причало – није било друге но да му напишем ово што следи, у уверењу да ће све то прочитати и, можда упамтити.

А кад је већ њему послато, што и други не би знали о чему званична историја у Срба ћути.

У ноћи између 13. и 14. ок­тобра 1915. године, кад су Немачка и Аустрија већ уве­лико ратовале против Србије и Црне Горе, придружује им се и Бугар­ска. У међувремену, 5. октобра, савезничка Источна војска поче­ла је да се искрцава у Солуну, са прилично нејасним на­мерама.

Ср­бија и Црна Гора опирале су се колико су могле, али све је то било мало. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Бео­град, По­жа­ревац, Смедерево и Голубац, после чега су кре­ну­ле у наступа­ње према Крагујевцу. Недељу дана касније, 22. ок­тобра, аустроу­га­р­ска војска пре­шл­а је Дрину код Вишеграда, а до тога да­на Бу­гари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Веле­су. Срб­ска вој­ска морала се повлачити према југу, а очекиване по­моћи од фран­цуских и енглеских савезника, са солунског пра­в­ца, није би­ло. За свега месец дана ратовања, непријатељ је био у Нишу и Кра­љеву, у Лесковцу и Крушевцу.

Србска Врховна команда покушала је тада да своје снаге при­купи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије пре­ма Грчкој у сусрет савезницима. По невољи, Источ­ном војском командовао је тада један не­за­интересовани францу­ски генерал, по имену Морис Сарај, који је у међувр­е­мену не оба­ве­штавајући о томе србску страну, своје трупе повукао према гр­ч­кој граници. Тродневне тешке борбе усмерене на про­ла­з кроз Кача­ник, и даље према Скопљу и Солуну, показале су да је једина са­обраћајница са југом била пресечена и да савезничку помоћ отуд не треба очекивати.

­ Србској војсци само је преостало, уколико не жели да се преда, да покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе и избије на море. После саветовања с командантима армија, 24. но­вембра 1915. године, њена Врховна команда такву је одлуку и до­нела. “Боље то, него можда бити заробљен или натеран на срамо­т­ну капитулацију. С војском је ишао и велики број избе­г­лица који су тај мучни и језиви поход, у касну јесен, преко снегом покри­ве­них клана­ца, по беспућу и козјим стазама, претварала скоро у повор­к­у очај­ника. Па­дало се од умора, од глади, од мраза, од арнаутске заседе. Спаса­вао се само го живот. Али и вера и нада. У нашој про­шлости нема жалос­није сцене од те, али у суштини ни величан­ственије. Напуштати отаџ­бину, прегажену од непријатеља, под ова­квим условима, а ипак дубоко веровати у њезину и победу и васкрс, то, доиста, нису обични примери у историји, нити су та­к­ви нараштаји били од мекушног ткива!”

Двадесет пе­тог новем­бра 1915. године, Врховна команда србске војске издала је свим командан­тима армија наређење да се, с обзиром на ново­на­стале околности, “даље повлачење наше војске мора извр­ши­ти кроз Црну Гору и северну Албани­ју на Јадранско море, а на ли­нију: Драч–Скадар, остављајући потребан део снаге за ствара­ње праваца, који од Пећи, Ђаковице, Призрена, Дебра и Струге воде кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море”.

Поред свих тешкоћа насталих у једва подношљивим временским условима (ниске температуре, снег, арбанашки напади на ионако ослабљене србске јединице, недостатак хране, бројна бекства деморалисаних војника), Прва армија нашла се 25. децембра у околини Подгорице, Тимочка војска још се сукобљавала са сла­бим бугарским сна­гама између Струге и Елбасана, док су остале јединице већ биле прикуп­ље­не око Скадра.

Дан или два касније, из енглеског генералштаба стигао је извештај да србска војска “представља снагу од једва 50.000 војника”, али је Врховна команда уочи Божића 1916. године, пошто се знатан број залуталих и изоста­ли­х војника прик­ључио својим јединицама, саопштила “бројну јачину људства појединих армија” чини 139.750 преживелих. Био је то податак “за спољну употребу”, а историчар Владимир Ћоровић ће записати да се “број српских војних ли­ца, која су успела да се спа­су, ценио на 120 000”.

(У једном страном спису читамо “да је српска војска бројала око 200 000 људи када је изда­то наређење да се напусти земља, а у лето 1916. го­дине реорганизована српска војска у Солуну бројала је око 130 000 људи”. Од недостајућег броја, “много хиљада људи настрадало је у току повлачења, или од исцрп­љености и болести током првих недеља бо­равка у Драчу, Валони и на Крфу; многи су погинули водећи борбе у за­шти­т­ници током повлачења; многи су изгубили живот у снегу док су, од­војени од сво­јих пукова, покушавали да се пробију до Скопља, Битоља и Гр­ч­ке; мно­ге су заробили Аустријанци и Бугари; а мали број једно­ставно је дезертирао”).

Један уверљив извор казује да је с арбанашке обале на Крф преба­чено 151.828, у Бизерту 13.000, а на Кор­зи­ку и у Фран­цуску око 5.000 лица; овим трима цифрама обухваћено је и око 30.000 пре­жи­велих ци­вила, као и један неодређено велик број до­брово­љаца из црногорске војске и цр­ного­р­ских војника који су се пову­к­ли са српском војском и потом ступили у њу.

Пребацивање толикобројних несрећника ипак није текло ка­ко се мо­гло очекивати. Британски став према србској страни мож­да је најбоље “об­јаснио” њен министар војни Хорејшо Кичинер рекавши нека два месеца раније да, “што се данас налазите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одби­јали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви из­ги­нете него да Бугарима учините уступке”.

Правдајући се мо­гућом опасношћу од нове епидемије, Италијани су од­били да србске војнике прихвате у Медов­ском заливу и у близини Скадра и бродовима превезу до Солуна. “Наро­чито непријатељско је било држање Италијана, који су били окупирали Ва­лону. Италијанске војне власти су биле забраниле српским трупама пут ка Валони. Неколико узастопних годишта будућих регрута (од 16 до 20 го­ди­на), које Србија беше спасла да не остану у ропству Аустријанаца, Не­ма­ца и Бугара, беху успели да у огромним масама стигну у Средњу Арбанију и да, на домак Јадранскога мора, услед поменуте забране, помру сви од гла­ди и изнурености”.

Због страха од аустроугарских подморница и подвод­них мина , а позивајући се на “оскудицу у транс­порт­ним средствима и тешкоћом укрцава­ња­”, отезали су с преузимањем срб­ских војника и други Савезници. Они су тражили да избегли­це своје пу­то­вање наставе ко­пном, ка Драчу и Валони, одакле би лакше били пре­бачени на Крф. Тек кад је руски цар Николај II поручио енгле­ском краљу Џорџу и француском председнику Поенкареу да “уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида са­вез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком” започето је с ева­ку­ацијом, али бескрајно споро.

“Ако се настави овим темпом биће потреб­но још тринаест месеци да би се ева­куисало 140.000 људи”, поручивао је Никола Пашић посланицима на страни оче­кују­ћи од њих да “тоном сувим и озбиљним”, без молби и жалби, при­воле Са­везнике да помогну. “Али, на жалост, Савезници су остали не­у­мо­љиви. У моменту ове тешке кризе, када су на­ши војници и избеглице уми­рали од глади и зиме по скадарском бла­ту и пу­стој околини Медуе, На­следник Престола и Врховни Ко­ма­н­дант учинио је последњи покушај код Савезничких Влада, мо­лећи их да не чине овакву неправду Српској Војсци и уверавајући их, да је Српска Војска неспособна за даље кретање сувим. Али и овај очајни крик нашега витешкога Врхов­нога Команданта не по­мо­же и српски мученици, највећим делом, бише при­нуђени да но­се свој крст до Драча и Валоне, где се укрцаше, под најтежим ус­ло­вима, на савезничке бродове, који их пренеше на Крф и остала околна острва, – острва живота и смрти”.

Било како било, преживела србска војска биће убрзо пребачена на Со­лунски фронт, где ће, иако је остала без државне територије (и људске ос­нове за даљу попуну), и даље за­др­жати своју зна­чајну улогу у савезничком рату против Централних сила.

(Чисто информације ради, на Солу­н­ски фронт је међу првима стигао Добровољачки одред под командом Војводе Вука. У Одреду је тада морало бити ма­ње од 500 људи. Доцније, према наводу генерала Сараја, команданта Фронта, “Од­ред је имао 1500 бораца”.

Изузимајући податак да је србска војска за скоро две и по године тамо изгубила око четрдесет хи­ља­да људи, збивања на Солунском фронту, све до њего­вог про­боја на самој половини септембра 1918. године, нису интере­са­нтна за ову причу. Био је то период рововске борбе, у којој се за­раћене стране готово и нису померале, због че­га је Жорж Кле­мансо, председник француске владе од децембра 1917. до друге по­ловине 1920. године, ушанчене ратнике назвао солун­ским башто­ванима.

Ипак се нешто померало:

-децембра 1917, на место генерала Сараја дошао је генерал Мари-Луј Адолф Гијома;

-крајем марта 1918, за главног команданта свих савез­ничких снага по­стављен је француски маршал Фердинанд Фош;

-средином јуна 1918, због неслагања с војничком логиком ко­ју је испо­љавао генерал Гијома, начелник србске Врховне коман­де ђенерал Петар Бојовић заменио је свој положај с војводом Жи­во­ји­ном Мишићем, дотада­шњим командантом Прве србске арми­је;

-само четири дана раније, генерал Гијома враћен је у Фран­цу­ску, а на његово место стао је генерал Луј Франше д’Епере, бу­ду­ћи почасни војвода србске војске. Овај нешто предузимљивији вој­ни командант који је за­ступао тезу да би се Централним силама најлакше дошло главе на бал­канском ратишту, издејст­во­вао је да савезничке земље 3. јула 1918. године коначно донесу од­луку да се крене у пробој Солунског фронта.

И поред тога, Савезници још нису били начисто како и када треба кренути у пробој. Енглези су сматрали да је тај фронт ипак пери­ферног значаја, а мо­гуће операције биле би локалног значаја и ус­ко ограничених циљева; они су били спремни да своје ефективе по­већају ни за једног човека изнад до та­да распоређених 120.000 вој­ника, утолико пре што је председник ен­глеске владе Артур Лојд Џорџ изјављивао да његова влада нема било как­вих оба­веза пре­ма Србији.

Италијани су такође били за локалне акције јер су ионако већ држали по­ловину Арбаније, а због оне друге половине нису желе­л­и да војно и по­ли­тички пренагљују. Они су, тако, одбили захтев маршала Фоша, с почет­ка августа, да предузму офанзиву на свом делу фронта, али су зато насто­ја­ли да од Американаца добију по­моћ од 300.000 војника за намеравану офан­зиву с пролећа 1919. године. Иако су председник Клемансо и маршал Фош, у потајном до­говору са србском владом, наговарали Енглезе и Талијане да ба­рем помогну у побољшању оперативно-тактичког положаја срб­ске вој­ске и олакшају њено снабдевање, они су то одмах одбили. Главни коман­дант ових других, маршал Армандо Дијац, поручује да “не намеравамо да повећавамо снаге у Македонији ни за једног човека, ни за једну пушку”, савезничким снагама одбија да да про­лаз преко своје ратне зоне, а његова земља, под изговором “да не би јачала српску војску”, систематски онемо­гућује настојања вел­и­ке групе од око 25.000 србских добровољаца смеште­них по итали­јанским заробљеничким логорима, да иду на Солунски фронт. У складу са већ поменутим ставовима енглеске владе, један њен зва­ничник изјављује у Парламенту да би боље било “придобити Бу­гарску територија­л­ним понудама (на рачун Србије, наравно – ИП), него се упустити у ризик једне битке”.

Упркос свему, Клемансо 10. септембра шаље телеграфску по­руку свом генералу Д’Епереу:

“Овлашћени сте да почнете операцију кад нађете за сходно”.

Тада се на фронту дугом целих 450 километара, наспрам око 626.000 бу­гарских и немачких војника, налазило исто толико са­ве­з­ничких. Србска војска јачине око 134.000 војника држала је око 33 километра фронта, ис­точно и западно од Кајмакчалана, на ви­сини од око 2000 метара.

Генерал Д’Епере није се дуго премишљао: већ 12. септембра он је од­редио време за напад, с тим што је наложено да у пробој први крену Срби и две француске колонијалне дивизије, три дана после њих Британци и Грци, а пет дана касније преостале трупе француске Источне војске. У наредби је још речено да са таквим распоредом треба “без починка… гонити непри­јатеља са мачем у слабине”.

Због тога што је таква стратегија остављала бокове србских армија без икакве заштите, Војвода Мишић је протестовао, али узалудно; генерал Д’Епере није имао избора, будући да је из Лон­дона поручено да њихове сн­а­ге “неће ступити у борбу пре него Ср­би постигну успех. Ако српски напад пропадне, нећемо допу­сти­ти да се ствари поправљају уз нашу помоћ”.

Србска влада зазирала је тада и од неке друкчије савезничке “помоћи” Србији, нарочито од опасности да Бугарима буде пону­ђен сепаратни мир на рачун србских територија. Ипак, охрабрују­ће је могла да делује порука француског министра спољних посло­ва Стефана Пишона да Срби треба да уђу у своју земљу што пре и што дубље могну.

И, коначно, 14. септембра 1918. године, у осам сати ујутру за­почело је оно што се стручно зове артиљеријска припрема. “На на­ше линије срушио се ураган од челика”, записао је тада један не­мачки командант. Прибли­ж­но 600 топова свих калибара и до­ме­та деловало је током целог тог дана, али и током наредне ноћи, тако да је велик део бугарских и немачких ро­вова био раскопан.

А сутрадан, у недељу 15. септембра, у пет сати и тридесет ми­нута, кроз бодљикаву жицу, на бајонет и бомбу, шест србских ди­ви­зија и две колони­јалне француске направиле су пролаз широк четрнаест (14) километара.

(Тек подсећања ради на симболику левог и десног – лево је смер према паклу, десно према рају -, казујемо овде да, и поред тога што војно стројево правило предвиђа да се војнички марш почиње левом ногом, у србској народној свести очуван је сасвим друкчији однос према томе. Тако, на пример, 15. септембра 1918. године, у тре­нуцима док се срб­ска војска припремала да крене у пробој Солунског фронта, мајор Рајко Јеремић обраћа се својим војницима: “Јунаци, куцнуо је час да и ми пође­мо својој отаџбини и да протерамо непријатеља из ње. Све што можете са собом понесите, а што не можете, ви спакујте у ранац па ће наша по­задина покупити, а ви на знак моје пи­штаљке… будите спремни на јуриш. Прекрстите се и десном ногом крените”).

Србски и француски продор није премного узнемирио Буга­ре­, ни оне ушан­чене ни оне у позадини, јер су њихов краљ и врховна команда и даље “с пуно поуздања гледали на ситуацију”.

За два дана фронт је пробијен на укупно 25 (двадесет пет) километара, а за­робљено је преко 4.000 Бугара и Немаца.

Осамнаестог септембра кренули су Британци и Грци; мада је продор био силовит, Бугари су их зауставили и вратили на полаз­не положаје.

Део француских трупа, онај који је требало да подржава и Ср­бе и Енг­ле­зе, ко зна због чега, и тога дана и два-три следећа, остао је “чудно паси­ван”, а оне две француске колонијалне дивизије ко­је су учествовале у пр­во­м пробоју, повучене су у резерву већ дру­гог дана офанзиве.

На срећу, непријатељ је био у паници, тако да је пролаз про­ши­рен на че­трдесет километара.

У поподневним сатима 18. септембра, немачки и бугарски ко­манданти одлучују да “повију” своје фронтове и у клопку увуку срб­ске добровољце из та­козване Југословенске дивизије, тако што ће их претходно довољно да­ле­ко одвући од савезника.

Иако је Д’Епере тражио од енглеске команде да, без обзира на прет­хо­д­ни неуспех, покрене своје трупе и искористи за ту при­ли­ку дотадашње србске успехе, ништа није учињено.

Војвода Мишић више и не рачуна на савезничку помоћ, те од коман­дан­та Друге армије Степе Степановића и команданта Ко­њичке дивизије Ђор­ђа Ђорђевића тражи да “хитају Вардару без ве­лике бриге за свој десни бок”.

И, уместо да покрене француске јединице које су мировале на битољ­ском фронту, генерал Франше д’Епере поручује србској Врховној коман­ди да “сада све зависи од српске војске. Ако она продужи наступање, онда се можемо надати коначном успеху. У противном, прекинућу даљу офан­зи­ву и наредити да се пређе у од­брану”.

Србска војска тада се већ налазила целих педесет километара у непри­јатељској позадини.

А онда, војвода Мишић је наредио: “У смрт, само не стајати! До по­сл­ед­њег остатка људске и коњскње снаге”.

Двадесетог септембра, свом Главном штабу јавио је немачки коман­да­нт фон Штојбен да се Бугари повлаче у пуном расулу, да су Срби направили клин педесет километара дубок и четрдесет километара ширине, да су све резерве ис­трошене, те да “постоји могућност да велики део снага буде приморан на капитулацију”.

Током наредна два дана србска Друга армија прегазила је Ва­р­дар, а ко­манда немачке групе армија одлучује да се повуче на “но­ву линију одбра­не”, признајући да су “били учињени натчове­чан­ски напори да се одрже по­ложаји, али је све било узалудно. Нале­ту Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успех”.

Војници Друге армије доспели су 26. септембра на сто четрдесет (140) кило­ме­тара од Софије.

И док се Немци повлаче, командант савезничких балканских армија као да почиње с успоравањем својих операција саветују­ћи, нарочито Срби­ма, да “непријатеља држе под претњом напа­да­”, али да га не нападају превише.

Војвода Мишић, 25. септембра, обраћа се генералу Д’Епереу још јед­ном представком: “Српска војска је за ових десет дана на­ступања учинила огроман напор да изврши добијени задатак. Она ће то и даље вршити, али ја налазим да ако остале војске буду и да­ље наступале овако споро, онда ће­мо бити приморани и ми да успоримо наше наступање”.

Д’Епере све то узима на знање, али не чини ништа да измени прилике. Стога, војвода Мишић одлучује да се више не тужака, али и да не одустаје од операција “које би имале одлучне последице по цео рат”.

Тих дана, Бугари су Д’Епереу понудили да пређу на савез­нич­ку страну, уз једини услов да србске трупе не улазе у Бугарску; тај услов по­стављен је из страха да Срби не крену с одмаздом за злочине бугарског оку­патора по Србској Земљи, за које се, као “благи узорак”, може узети изве­штај Васи­ли­ја Трбића, истакнутог ср­бског четника уочи и за вре­ме ослободилач­ки­х ратова 1912-1918, у коме пише о свом бо­равку током августа 1916. године у околини Скопља, Приле­па, Ве­леса, Кавадараца, Кичева, Тетова и Гости­ва­ра, а по задатку доби­је­но­м од србске Врховне команде и савезничке ко­манде на Солун­ском фронту:

“У Прилепској, Велешкој и Кичевској околини убијено је преко 2000 душа, већи­ном жена и деце. Читаве хајке дизале су се на незаштићен народ и убијали и пљачкали, безчастили све до 1. фебруара прошле го­ди­не. Има више од хиљаду примера, где су бу­гарски војници силовали девој­чице од 10 година старости и небројени примери, где су по­једини коман­ди­ри чета батаљона, при уласку у село саопштавали војницима, да су те ве­чери све женске од 10 год па навише њихове, докле је војска у селу. Ни­сам наишао на један пример, да се неки бугарски официр одвајао и да је узимао народ у заштиту. У свим неваљалствима, сви су били солидарни”.

И навешћемо само један исечак из сведочења др Арчибалда Рајса о бу­гарским злочинима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топ­ли­ци: “Непобит­но се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим му­кама… Међу убијеним Срби­ма прво место заузимају свештеници”.

Генерал Франше д’Епере одбио је бугарску понуду за “про­м­е­ну заста­ве”, али кад је 29. септембра Бугарска потписала акт о ка­питулацији, овај њен једини услов био је прихваћен. У том тренут­ку, према Битољу и Грч­кој кренуле су предуге колоне заробље­ни­х бугарских војника, а др Рајс мо­гао је забележити: “Дивим се такту Ср­ба. Војници који надгледају разору­жање праве се да не ви­де побеђене”.

Огорчен на дојучерашње савезнике, немачки цар Вилхелм тел­е­графисао је бугарском краљу Фердинанду, свом рођаку: “62 хиља­де­ српских војника одлучило је исход рата. Срамота!”

Своју заблуду о значају појединих ратишта признао је и председник ен­глеске владе Лојд Џорџ: “Од свих споредних позорница најважнијом се по­казала он­а на презреном Со­лунском фронту. Тамо је задат смртоносни уда­рац Централним силама”.

До таквог ударца требало је да прође још доста времена, јер су на мар­шу до коначне победе “стајале још многе препреке на војном и дипло­мат­ском фронту”.

Због војно-дипломатских игара западних сила, Друга армија војводе Степе била је принуђена да десет дана искористи за при­си­лни предах, а та­да се и сазнало да ће морати да промени опера­цијски правац и што више се удаљи од бугарске територије.

Било је то време које су Енглези хтели да искористе за свој најкраћи и најбржи пролаз ка Цариграду, тако да је команданту њихових снага на Со­лунском фронту послато нових четрдесет ба­таљона, односно приближно 40.000 војника; били су то они исти Ен­глези који су обећавали да тамо не­ће послати више ниједног војника. Слично су поступили и Италијани, који су не рачунајући више с Американцима, у страху да би Срби пре њих сти­г­ли у Ска­дар и у Црну Гору, послали у Арбанију још једну своју дивизију.

За то време Прва армија Петра Бојовића тек унапређеног у чин вој­воде, запутила се моравском долином ка Београду; њу су пратиле србска Коњичка дивизија и француска Коњичка бригада под командом генерала Жуиноа Гамбете. Већ 1. октобра, после ослобођења Скопља, прикључила им се и једна француско-грчка формација састављена од 1.300 ратника.

Настављено је напредовање ка Нишу. Генерал Франше д’­Епе­ре, пре­ма сопственом запису, већ тада је пред собом видео отво­рен пут ка Бечу.

И поред непријатељског отпора, тешкоћа у снабдевању, сла­бе опреме (скоро половина војника готово да је на дугом маршу остала без обуће), Прва армија прелазила је дневно више од два­десет километара. Један фран­цуски официр записао је да је у том крају “сваки становник истовремено и недостижни и невидљиви во­јник”, те да се непријатељи “у паници једва спа­савају… од уста­ни­ка који су се угнездили на литицама и који су били не­ми­ло­срдни”.

Са гледишта генерала Д’Епереа, такво напредовање србске вој­ске би­ло је неприхватљиво. “Прва српска армија срља у авантуру и компроми­то­ваће цео наш успех. Зато апсолутно зауставите да­ље наступање ка Нишу”, наредио је он војводи Мишићу. Наравно, било је разлога за такав страх, јер је србска Прва армија била од ос­та­лих србских јединица удаљена двеста ки­лометара, а од савез­ника и целих осамдесет километара више.

“Само су француски коњаници, и то с муком, могли у брзини да се из­једначе са српском пешадијом”, сведочи генерал Гамбета у својој књизи под насловом Неукротиви и неуморни српски вој­ник. “Маршовало се без хра­не и воде и по седамнаест сати и одмах улетало у борбу”, пише један фран­цуски коњички поручник дод­а­јући да су клинци за поткивање јахаћих и те­глећих коња допрема­ни из већ предалеке позадине, из Солуна, авионом и из њега избацивани падобра­ном.

За шест дана, од Куманова до Ниша, војници Прва армије пре­валили су под борбама 160 километара. Поједине дивизије прела­зиле су дневно и по педесет километара. А у Нишу, србске војни­ке чекале су одморне немачке јединице; према дневној заповести за дан кад се очекивао сукоб са Србима, командант 11. немачке ар­мије писао је да треба да се “уреже у главу сваком официру и вој­нику да се у Србији брани опстанак немачког Рајха и аустро­у­гар­ске Монархије”. Био је то узалудан позив јер је Први пешадијски пук Моравске дивизије, који је наспрам себе имао двадесет немач­ких батаљона и 26 батерија, 12. октобра у подне ослободио Ниш.

Напредовање србске војске настављено је. Двадесет деветог октобра ослобођен је Пожаревац, а дан касније и Смедерево. Ма­да је у међувре­ме­ну генерал Д’Епере наредио србској Врховној команди да ослобађање Бе­ограда препусти Французима, војвода Бојовић и војвода Мишић мислили су друкчије, тако да је Прва срб­ска армија, после 45 дана од пробоја Солунског фронта, на путу дугом близу седамсто километара, “у смелој офанзиви и неми­лосрдном гоњењу”, ушла у Београд 1. новембра 1918. године, у 10 сати и 30 ми­нута.

У међувремену, француски генерал Шарл Шарпи, начелник штаба Савезничке војске, пожуривао је србску Врховну команду да сво­је трупе што пре пошаље у Црну Гору, не би ли се на тај начин из­бегле касније могуће по­ли­тичке компликације. Поступајући по тој замисли, на самој средини октобра издата је наредба новофор­мираним Скадарским трупама (одреду састављеном од србских добровољаца из прекодринских, прекодунавских и прекосавских крајева у саставу Другог југослове­н­ског пука, једне бате­рије и нешто коњаника) да крену према Пећи и тамо сачекају но­ве инструкције. Истовремено, у Призрен су стигле и француске трупе. “Ако би, при преласку Црногорске границе наишли на ка­к­ве Црно­горске Трупе или организације, објасните им да ви дола­зи­те као гониоци ау­стриске војске и као пријатељи и ослобо­ди­о­ци целога српског народа, без обзира на границе, које ће се доц­ни­је регулисати. Ако би било отпора, онда се зауставите и известите Вр­ховну Команду, како би се ствар распра­вила мирним путем” (18, 172). Десетак дана касније, 27. октобра, из српске Врховне ко­манде стигло је ново наређење да се у састав савезничких трупа “де­легира” једна чета, а да се преостале трупе одмах упуте “ка Под­го­рици, Цетињу, Котору и уопште ка западу. С обзиром на све то, задатак ових тру­па се измијенио, па је наређено да се Скадарске трупе убудуће зову Јадран­ске трупе”

Како су прилике у Аустроугарској наговештавале њен брз слом, генерал Д’Епере предложио је војводи Мишићу да преко Дунава, Саве и драве одмах пребаци неколико мањих србских јединица. Мада је у тој поруци био садржан и делић војничке сујете јер би свету могао саопштити да су јединице под његовом командом прве ступиле на аустроугарско тле, не сме се занемарити ни Д’Епереова политичка процена да би присуство србске војске у тим крајевима могло убрзати ослободилачки покрет там ошњег немаџарског становништва, пре свега србког.

Док се Мишић трудио да изнађе најприкладнију форму за намераване операције, у Д’Епереов штаб стигла је порука да би ускоро могло доћи до закључења примирја. Иста таква вест стигла је и у Мишићев штаб, а Никола Пашић који се тада налазио у Паризу, саопштио ју је поверљивим телеграмом: “Хитајте најбрже у Босну, Банат и Срем и у друге области Аустро-Угарске”.

Да би се избегле могуће негативне последице тога чина, али и рачунајући са тренутним енглеским преокупацијама Босфором и Дарданелима и италијанском заслепљеношћу Јадраном, Далмацијом и Арбанијом, Д’Епере је 3. новембра издао специјално наређење србској Врховној команди, из које је овде довољно навести да “српска војска треба дакле да избаци у напред што скорије посебна одељења на све територије које су наклоњене Југо-Славенском покрету, у Банат, Босну, Херцеговину, Хрватску и т. д. да би пружили руку елементима који има да се организују”.

Дотле, мимо ове Д’Епереове наредбе, јединице српске Друге армије стигле су 3. новембра на Дри­ну, а наред­ног дана, на позив Народног вијећа за Босну и Херце­говину, оне су прешле у Вишеград.

У складу са датим инструкцијама и наредбом, у току 4. и 5. новембра, србске трупе из састава србске Прве армије кренуле су на аустроугарску територију: Коњичка дивизија према Вршцу и Темишвару, Моравска дивизија према Великом Бечкереку и Сегедину, Дунавска дивизија према Новом Саду, Сомбору, Суботици и Баји, а Дринска дивизија према Осеку и Печују. (Она прва стигла је у Вршац 10, а у Темишвар 17; она друга нашла се у Бечкереку 17, а у Кикинди 20; она трећа ушла је у Нови Сад 9, а у Сомбор и у Суботицу 13; она четврта била је у Печују 14. новембра).

У операцијама вођеним у пробоју Солунског фронта и током постсолунске офанзиве, у саставу србске војске (бројнога стања да ли 140.000, да ли 150.000 према једном извору) ратовало је нај­ма­ње 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 из­ван Краљевине Ср­би­је, углав­ном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом.

И на њиховом војничком успеху, али и жртви, Држава Србија је 2020. године успоставила Дан србског јединства и националне заставе, упркос срамотној чињеници да, и поред бројних указивања, србске добровољце у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године “негује” као профашисте.

Додамо ли свему томе, иако се некоме може учинити да би то било “безвезе”, државничку “мудрост” да се Србија разоружа изузимајући оних 1.200 полицајаца који ће обезбеђивати школе, искрсава “наивно” питање ко ће уопште бранити Србију и србски народ – “ако дође до бомбаша”.

Нико – што води нестанку србскога народа, творца људске цивилизације.