Пише: Немања Девић
Недавно ми је пред црквом, уочи литургије, пришла болесна жена. Тешко ходајући, и гледајући ме помало чудно, обратила ми се љубазно: “Извините, да ли смем нешто да Вас питам?” Питање је било сасвим на месту, али искуства овог света су таква да обично иза тога следи потраживање новчане помоћи, па онда и мучан разговор о томе може ли се помоћи више, или бар још који пут… И то ме сетило на причу од пре неколико година…
Са кумом и кумовим другим кумом, обрео сам се туристички недалеко од Москве, у тзв. Сергејевом пасаду, манастиру посвећеном великом руском светитељу Сергију Радоњешком. Све ме тамо фасцинирало: и огроман уређени манастирски посед, и храм великих димензија и околне зграде које као да су од чоколаде са шареним омотима из неке руске бајке, и она чувена златна и плава кубета, и радња у којој се кува домаћа манастирска храна и сервира по приступачним ценама. Не баш заљубљен у руску кухињу, овде сам уживао и у боршчу и у слаткишима, а посебно су ми у сећању остали бисквити са циметом и медом и морс – сок из воћног компота. Али баш тада, док смо уживали у чарима кухиње, десило се нешто што је често на ходочашћима, а то је да вам се у друштво ували незвани гост, често напоран или јуродив. Рус, коме сам негде записао и име, имао је око 40 година и са собом је водио малог сина. Питао нас је одакле смо, а кад је чуо да смо Срби, одмах је сео за наш сто и започео причу. Уводно слово чинило је неколико општих места и размотаних теорија завере. Даља прича била је једнако чудна, могло би се рећи и тешка за поверовати. Наводно, наш саговорник био је милионер, бавио се и разним криминалним радњама, а онда је после развода решио да из корена мења живот, раздели богатство убогима, и сада је прост шофер, сиромашан али ближи Истини и Богу. Наравно, Србе гледа као руску браћу и диже здравицу за Србе, за нас и наше породице. Помало нападно, почео је да испитује и нас тројицу, а онда и да нам даје савете о животу. Притом, изнова је окретао нове туре (морса), а онда напрасно решио да нам донесе и сладолед. Док нас је испитивао о пореклу и пословима којима се бавимо, слутило је да ће сваког момента да затражи новчану помоћ. И свака његова пауза и уздах у разговору наговештавала је управо то: млади сте, имате успеха у својим пословима, па помозите мени убогом, и Бог ће знати како да вам се одужи. То је већ постало извесно када је почео да говори о томе како му се синчић лечи, како тешко све то успева да финансира, али ето… уздах… увек се нађе добрих људи и Господ све добро уреди. На моју опаску да би требало да кренемо, наш руски брат је реаговао са негодовањем, и затражио од нас да останемо са њим у друштву још мало. Прича се наставила у истом духу, а он је пожелео и да плати рачун у манастирском ресторану, а ”ви ћете наћи начина да ми се одужите”, додао је уз осмех… И кад је коначно дошло време за разлаз, он је напрасно решио да пође са нама, да нас испрати до излаза из манастира, па ће се он потом вратити по своје возило, на нешто удаљенијем паркингу и продужити својим путем. Тако је и било. При растанку, изустио је део реченице који смо очекивали: ”Имам једну молбу за вас…” И таман када је у мени у трену проговорио злоћа (који би казао да зна све време да он има једну молбу за нас), наш сапутник је из џепа извадио неке магнете и бројанице – и решио да дарује сваког од нас. Кад нас је даривао и изгрлио, кренуо је кораком уназад, махнуо нам још једном, пожелео срећан пут – и отишао. Читав минут или два ми смо затим гледали за овим човеком, који је просто светлео и, када се саслуша читава прича, изгледао као да није од овог света. Ко зна да ли је његова прича била у целости или само делимично тачна (о томе је надаље настала расправа међу нама), али за мене је у трену постала важан подсетник – колико се моје срце охладило и окаменило.
Онај који ову белешку чита, нека се врати на њен почетак, и нека замисли епилог разговора са болесном женом. Наравно да њено питање уопште није ишло у смеру тражења било какве материјалне помоћи. И наравно да је моја бојазан и нелагодност опстала и овог пута до самог краја: слабости остају, понављају се, и добро је да смо их бар свесни. Дани поста добро дођу и да се преиспитамо око наших слабости, предубеђења, предрасуда. Да се подсетимо колико је неопходно у свакодневицу вратити просту, безусловну и непатворену доброту. И препустити јој се, поклонити јој поверење, просто запливати ношени том матицом, онда када се сусретнемо са њом.
извор: фејсбук
