Пише: Немања Девић

Био је потомак млетачких трговаца, унук премијера, српски националиста који је рођен у Француској и одрастао у Словенији, млади официр који је критиковао Генералштаб и четнички командант који се залагао за слогу са партизанима. Ти партизани су га убили у првим данима грађанског рата, да би на крају био опеван у народној песми. То је, у најкраћем, скица животног пута Јована Дерока.

Заиста, Дерокови преци по очевој линији били су старином Венецијанци (De Rocco), али генерацијама настањени у Дубровнику. Одатле су, средином 19. столећа, прешли у Београд, а Дероков деда био је професор на београдском Лицеју.

Тада породица прелази и у православље, узимајући за заштитника своје породице Светог Марка, а после једне фамилијарне поделе део њих остаје под презименом Дероко, а Јованова грана у документе уписује Дерок. Јован се родио 1912. у Крезоу у Француској, где му је отац, војни дипломата Краљевине, био на служби. Породица се после Првог светског рата преселила у Словенију, где је млади Јован учио гимназију, а онда први пут видео Србију када је дошао у Београд на војне студије. Из Ниже школе Војне академије (56. класа) изишао је 1931, у чину артиљеријског потпоручника, као 13. у класи. Савременици га се сећају као човека који је на најлепши начин спајао грађанске и националне идеале.

Преломна година у каријери и приватном животу Јована Дерока била је 1940: тада се оженио, био је одликован и унапређен, а онда и написао изузетно важну књигу о Топличком устанку и важности гериле у отпору у Србији. Због тога је у Генералштабу доспео делом и на лош глас, будући да је инсинуирала на рат са Немачком и потребу герилског отпора; неки генерали коментарисали су дрскост младог капетана да се меша у питања за која није позван.

Од отпора Немцима до грађанског рата капетан Дерок увек је стајао у првим редовима, због чега ће око његовог имена убрзо настати ратна легенда.

Поручник Јакша Ђелевић га је први пут сусрео током организације отпора у Београду, а потом у септембру 1941. и на Равној гори, пошто му је додељена командна дужност: „Ја сам га први пут видео у Београду за време конспиративног рада. Достојанственог изгледа, бледуњав, лепих манира и доста тих у говору, одавао је правог џентлмена. Имао сам утисак да су многи могли да га надговоре и јачином гласа подвлаче своје аргументе, али то њему није сметало да сачека и мирно изнесе своје мишљење. У томе је умео бити упоран, а да никог не увреди. (…) Била је то велика вест и изненађење кад је Дероко био одређен да прими команду четничког одреда око Краљева, јер се то сматрало као велики и одговоран положај, а он је тек недавно дошао из Београда. Рецимо да је било и мало љубоморе, јер, сећам се, неко је од официра протурио причу о Дероку, како је он као ‘девојка’, ‘мамин син’ и да му је тешко било да води батерију, а како ће тек водити народ где још нема дисциплине ни касарни и да је тешко да ће га одреди прихватити као команданта. Другим речима, зашто Дероко а не ја…“

По истом извору, непосредно после његовог одласка на терен, „почеле су да стижу незваничне приче, преко курира или других са терена око Краљева, о чудима које Дероко лично тамо ствара, како разоружава Немце и да њима и само име Дероко утерује страх у кости. (…) Као што само у народу може бити, људи су заволели свог команданта и већ почели плести легенде о њему.“

Сличан опис потиче и из пера капетана Звонка Вучковића: „О мом пријатељу Јовану Дероку, који је у опсади Краљева вршио све могуће дужности, од начелника штаба до нишанџије на топу и вође тројке, често су до нас стизали гласови. Дероко је због велике храбрости и ретке проницљивости постао легенда, не само у нашим, него и у партизанским редовима. Да би прикупио податке о непријатељу потребне за планирање офанзивних акција, он је са једном тројком ноћу упадао у Краљево и разоружавао усамљене непријатељске стражаре. Дању је, са мајором Ђурићем и партизанским вођама, израђивао план за предстојећи напад на варош и аеродром. Одмарао се једино кад би његове скијашке панталоне, од којих се никад није одвајао, нужно захтевале коју закрпу више.“

Мученичка смрт новембра 1941. дала је тој легенди само нову димензију. Недуго после успешног дејства устаника (четника и партизана) око Чачка и заузимања града, избила су и прва непријатељства између две војске. У првим борбама гине и капетан Дерок. Партизани су га 7. новембра 1941. након краће борбе заробили у селу Ракова и, као рањеника, погубили по кратком поступку.

Упркос каснијим идеолошким наносима, савременици и са једне и са друге стране били су мишљења да је његовим убиством уклоњен један од најхрабријих бораца против окупатора и најодлучнијих противника грађанског рата.

„Судбина је хтела да мој пријатељ, капетан Јован Дероко, буде прва жртва братоубилачке борбе. Погођен у потиљак, пао је лицем у Мораву човек који се од свију нас најодлучније залагао за сарадњу четника и партизана“, најексплицитније је изнео тај закључак Звонко Вучковић.

„Дероко је био познат као један од наших официра који је с највише убеђења радио на зближавању четника и партизана“, сагласан је Младен Жујовић.

Са њима се, по запису у ратном дневнику, слагао и Ђорђе Ђоко Миловановић, један од партизанских вођа из Чачка, који је закључио да је Дероковом погибијом нестао један од последњих људи који је „мирио страсне четнике и партизане“. Слично га је оцењивао и Павле Јакшић, током 1941. командант Краљевачког НОП одреда, у својим мемоарима (објављеним 1990) који по степену искрености и објективности превазилазе многа дела његових сабораца.

Коначно, Дерокова погибија болно је одјекнула и на Равној гори и у најближем окружењу ђенерала Драгољуба Михаиловића.

О томе је посебно писао у емиграцији поручник Миломир Коларевић: „Приликом једне вечере у селу Липову (Црна Гора) фебруара ‘943. г. повео се разговор између шефа британске мисије пуковника Белија и Драже. (…) Пук. Бели је говорио о томе како би и Дража, као савезник, требао да спреми једну јединицу за послератну окупацију Немачке (Тито још није избио на сцену у то време). На то је Дража одговорио: ‘Ја по природи нисам осветољубив човек. Ако би до тога и дошло, ја бих имао само једног или двојицу од мојих људи за команданта те јединице који се не би светили Тевтонцима и ако су они то заслужили, али ја не могу да престанем да мислим о једном идеалном човеку за тај положај, но он је, на моју велику жалост погинуо – а то је Јован Дерок.“

Равногорске командне структуре до краја су сачувале успомену на свог трагично настрадалог официра, указујући му у више наврата признања за ратне заслуге: указом Врховне команде ЈВуО у јуну 1942. постхумно је одликован орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, крајем 1943. једна летећа бригада Другог равногорског корпуса добила је име по њему, у пролеће 1944. уврштен је у списак палих старешина ЈВуО из Југославије које је недељом и празницима требало помињати на служби у црквама.

И одликовање и место у поменику Јована Дерока налазило се непосредно уз име поручника Симе Узелца, његовог саборца који је три недеље раније погинуо у сукобима са Немцима код Краљева. Тиме је створен својеврстан ратни „двојац“, који је симболизовао паралелну борбу ЈВуО на два фронта: против окупатора и против комуниста.

Ипак, поред свега набројаног, посебно признање и присуство у народној традицији исказало се песмом о Дероку. Она је можда и највише допринела да се име Јована Дерока сачува у успомени и пронесе кроз српски свет: официри који су у исто време и на истом месту једнако храбро гинули, попут капетана Душана Лаушевића и Петра Дејановића, а које народна песма није опевала, просто су протоком времена ишчезнули из предања.

Позната песма спевана у народу која помиње капетана Дерока носила је назив „Са Краљева“. По једном од сведока, капетану Радославу Филиповићу, првобитни назив био је „С Камиџора жива ватра сева“, по сећању на најтеже борбе у овом теснацу код Краљева октобра 1941. Била је популарна и певала се међу војницима у пределу Западне Мораве већ крајем 1941. и почетком 1942. године.

Будући да је нема у првим штампаним равногорским песмарицама, изгледа да је испрва била више локалног карактера. Проширила се у Србији тек у другој фази рата. Према најранијем запису, песмарици Чегарског корпуса ЈВуО из 1944, текст песме био је следећи:

Са Краљева жива ватра сева, да видимо ког јунака нема.
Нема Симе, нема нам Дерока, обадва су погинула момка.
Нашег Симу убили су Немци, пресекли га митраљески меци.
А Дерока храбра капетана мучки уби банда партизана.
Спавај Симо, наше мило дете, Дражини ће тебе да освете.
Спавај Симо, наш премили сине, тако Србин за слободу гине.

https://youtu.be/qygj4NmpIgk

У односу на прву верзију, у каснијим препевима видљиве су одређене измене и додаци. Када је снимљена у српској емиграцији у Чикагу почетком 1950-их година, израз „јунаци“ и „Дражини“ замењен је са „четници“, што је требало да појача идеолошки набој и нагласи термин са којим се део присталица овог покрета (поготово у емиграцији) идентификовао.

Јован Дерок је у овој интерпретацији опеван као „млади капетан“, а он и Сима Узелац окарактерисани су као „два Дражина најбоља момка“. Наслов је промењен и такође појачан у „Над Краљевом жива ватра сева“. Свака будућа верзија ове песме, што у емиграцији, што у Србији почетком 1990-их година, снимљена је на овај текст – и тако се песма пренела кроз више генерација.Важно је нагласити да у опевавању погибије два јунака, Узелца и Дерока, на освету позива само Узелчева мати: настала у превирањима на самом почетку грађанског рата, песма је изгледа још носила одређену наду да ће доћи до измирења двеју страна.

Мотив освете појавиће се и у песми о погибији Јована Бојовића, погинулог у борби са Немцима код Ратарске школе октобра 1941: „Код ратарских пустих њива, Бојовића реч је била: ‘Освет’те ме браћо мила’.“

Ипак, комунистичка историја Дерока је сврстала у ред народних непријатеља, једнако као и оне припаднике ЈВуО који су им били осведочени противници. Сећање на његово јунаштво било је непожељно у било ком официјелном догађају или публикацији који би се дотакли краљевачког октобра 1941. године.

До одређене рехабилитације његовог лика дошло је крајем 1990-их и почетком 2000-их година, када је његова историјска улога другачије вреднована у научној литератури, те када је једна улица у Краљеву (на коју се, симболично, с једне стране надовезује улица Јована Бојовића, а с друге Димитрија Туцовића) понела Дероково име.

Ипак, његово првобитно спомен-обележје на Љубићу (подигнуто у ратним условима крај споменика Танаску Рајићу) никада није обновљено, не зна се ни место на које су комунисти после рата преместили (бацили) његове посмртне остатке, ниједна установа не носи име по хероју из Краљева 1941. године.

Да ли је идеолошки притисак или само немар то да ни после осам деценија није могуће да му се на том месту посвети бар скромна спомен-плоча?

После свих трагичних догађаја у Београду, уз напомену да често бива да је тачно када закључимо nomen est omen, можда треба да се запитамо и да ли су примерени називи свих наших школа, фабрика и тргова. Док студентски дом још увек носи име по начелнику Озне у Србији, по Јовану Дероку се, како стоје ствари, још дуго ништа неће звати…