Слободан Милошевић рођен 20. августа 1941. године у Пожаревцу, где је завршио основну школу и гимназију, а Правни факултет у Београду 1964. Био је члан Савеза комуниста Југославије од 15. јануара 1959. године до претапања те партије у Социјалистичку партију Србије јула 1989.
Радио је у Универзитетском комитету СК-а Београда од 1963. до 1966. године као секретар за идеолошко-политички рад и председник Идеолошке комисије, затим као саветник председника Скупштине града Београда за привредна питања, и као руководилац Службе за информациони систем града Београда.
Од 1969. до 1973. био је заменик генералног директора у Техногасу, а затим пет година генерални директор. Председник Удружене Београдске банке био је од 1978 до 1983. године. После кратког рада у Председништву ЦК СКС-а, априла 1984. године изабран је за председника ГК ОСК-а Београда. Председник Председништва ЦК СК Србије постаје у мају 1986. а то је место које је у то време подразумевало велику моћ.
Уобичајено је, међутим, гледиште да је Слободан Милошевић власт задобио 23–24. отобра 1987, на Осмој седници ЦК СК-а Србије када је елиминисао утицај Ивана Стамболића, тадашњег председника Председнштва Србије, и Драгише Павловића, председника ГК СКС-а, због његове критике Милошевићеве олако обећане брзине решавања косовског проблема. Пред почетак те седнице држи легитимацијски реферат о одбрани Титовог лика и дела, мада се она сматра идеолошком прекретницом и преласком на национални популизам. Године 1988. популистички талас назван “догађање народа” проглашава га за вожда. Те године краткотрајним, али веома разгранатим и масовним притиском смењује тадашња руководства у Војводини и у Црној Гори после такозване Жуте греде и по општинама у Србији.
На изборима са више формалних кандидата на непосредним изборима великом већином изабран је за председника Председништва СР Србије 1989. године, али се тог гласања у оквиру “непартијске демократије” касније мало ко сећао.
По његовој мери, а и ради осигурања целовитости Србије,раније подељене на три дела, 1990. доноси се нови устав Србије, о чијој се промени још расправља. Веровало се да је тај устав извор бонапартистичке власти, али његово померање на друге функције показује да је извор моћи био на другој страни.
Председник је Социјалистичке партије Србије (СПС) од њеног оснивања уједињењем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС). Тада се легализује постојање опозиционих странака, али оне делују у сенци његове популарности, ограниченог приступа јавним медијима и растуће напетости и кризе СФРЈ.
На првим вишестраначким председничким изборима у Србији, децембра 1990. године, као кандидат СПС-а добио је 3.285.799 гласова (65,34 одсто) и постао први председник Републике Србије, али је већ 9. марта 1991. изложен притиску опозиције. На наредним изборима, 20. децембра 1992, након распада бивше СФР Југославије, формира се СР Југославија за чијег председника је тада у савезној скупштини изабран књижевник Добрица Ћосић, а за савезног премијера Милан Панић, Србин америчког порекла у чију владу улазе и поједини министри из опозиције.
Под паролом “Србију неће водити туђа рука” сукобљава се с Миланом Панићем на изборима за председника Србије, што је тада сматрано најважнијим политичким местом, и побеђује са 2.515.047 гласова (53,24 одсто).
Мада то не произлази из његових уставних овлашћења, преговара с међународним представницима о Венс-Овеновом и Столтенберговом плану, а 1995, на основу овлашћења вођа босанских Срба које потписује и патријарх српски Павле, потписује Дејтонски уговор.
После Дејтона продаје се Телеком и почиње обуздавање хиперинфлације настале због међународних санкција и унутрашње криминализације тржишта. Гувернер НБЈ-а Драгослав Аврамовић тада ужива јавну подршку, али после извесног времена у Скупштини Југославије бива смењен. Опозиција се окупља око њега, али ни то не умањује доминацију Слободана Милошевића. Његова партија СПС у српској скупштини формира наредне две коалиционе владе, једну са Новом демократијом, чланицом коалиције Заједно и једним послаником ДС-а, и другу са СРС-ом и ЈУЛ-ом, а касније ратне 1999, на савезном нивоу с Вуком Драшковићем и радикалима. За председника СР Југославије изабран је у савезној скупштини 25. јула 1997. године и на тој функцији остао до 5. октобра 2000, када је под притиском јавности признао пораз на председничким изборима одржаним 24. септембра те године. На тим изборима Слободан Милошевић је добио 1.826.799, односно 37,15 одсто гласова бирача. За председника СРЈ тада је изабран кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Коштуница, са 2.470.304, односно 50,24 одсто гласова бирача. Слободан Милошевић 7. октобра признаје другу одлуку Уставног суда Југославије која поништава прву о поништењу избора и одлази с власти.
Када је Слободан Милошевић изгубио те изборе, распала се номенклатура власти на другим нивоима, мада је она проистицала из ранијих непосредних избора и на ванредним изборима у децембру групација коју је предводио коначно губи власт.
Тржитељка Хашког трибунала за ратне злочине у бившој Југославији Луиз Арбур из Хага је 27. маја 1999, у време агресије НАТО-а на СРЈ, оптужила Слободана Милошевића и још четворицу највиших функционера СРЈ и Србије за злочине против човечности почињене на Косову. Оптужница је проширена и за одговорност Слободана Милошевића за злочиначко удруживање и за планирање, организовање и помагање злочина почињених током ратова и у Хрватској и БиХ.
Ухапшен је у Београду 1. априла 2001. под оптужбом за финансијске малверзације повезане с царином, али тај процес није вођен, пошто Слободан Милошевић на Видовдан 28. јула 2001. бива изручен Хашком трибуналу. Изјављује да не признаје тај суд и сам се брани.
Аутор је књиге Године расплета (што је заправо збирка његових говора), која је преведена на неколико страних језика. Резервни је капетан ЈНА. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем и Ордена рада са црвеном заставом. Током 1994. године добио је још три ордена: Орден Републике Српске са огрлицом, Медаљу Риге од Фере и Орден српског ратника Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова до 1918.
У току његове владавине распала се СФРЈ на пет држава – Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија и СР Југославија, а АП Косово и Метохија доспела је под међународни протекторат. Распала се и партија у којој је политички стасао и преко које је дошао на власт, Савез комуниста Југославије, на такозваном конгресу распада 1989.
Слободан Милошевић је умро у ћелији Хашког суда 11. марта 2006. а због његове смрти процес против њега обустављен је 14. марта 2006. Иза себе је оставио супругу Мирјану, сина Марка (који живе у Русији) и ћерку Марију (која живи у Црној Гори).
