Пише: Иван Милошевић
Долазак патријарха Порфирија у Црну Гору за Монтенгернине раван је слијетању Путина на аеродром у Тивту! Одмах су дигли дреку да је окупатор стигао, да се спрема да за који дан Херцег Нови носи за Србију и да ће га инсталирати негдје између Калуђерице и Малог мокрог луга! А још када су видјели пароле добродошлице и транспаренте о српској Боки и тробојке, пали су у кому! И то ону ултракоматозну из које нема излаза преко ноћи, него која траје данима са симптомима тешке депресије и маније гоњења!
Јуче се Монтенегринима стисла сва маса у дебелом цријеву и јутрос их мучи стомак, не могу да иду напоље и стисли су се као сињи кукавци! Патријарх српски Порфирије је у Црној Гори, како треба дочекао га је један град чији житељи се не стиде да кажу да су Срби, служи се литургија и пјевају српске пјесме, а Монтенегрини нити дишу нити удишу. Скаменили су се од спознаје да један дио Црне Горе тврди да је српски, да су му тробојке јавно оиљежје и да им је српски патријарх најдражи гост! Лакше би им богами било да је слетио Путин, него све ово што се јуче, а и ових дана ће се наставити, одигравало у Херцег Новом!
Нијесам примјетио да Монтенгрини, односно ДПС и њихови медијски и остали полтрони, толико запомажу када се по црној Гори вијоре неке друге заставе, албанске на примјер, али им пада мрак на очи када виде српске. Да стигне неким чудом папа у Црну Гору, сви би прешли у католике, али када стигне српски патријарх преврне им се стомак! Монтенегрини могу да сваре све, али српско никако. Стане им негдје између дебелог и танког цријева, заглави се као кост у грлу и не могу да дођу себи и једва дишу. Када виде нешто српско, оспу се неком чудном бојом чудне идеолошке алергије, позелене и помодре, поцрне и искриве им се лица као при великој нужди! Чудо ови Монтенегрини, све могу, али српски да поднесу – нема шансе. Одмах се хватају мобилизације и стигматизације и кукају Бриселу и Столтенбергу! Ко их такве направи, враг ће га знати?
Монтенегрини и витези од Белведера мораће кад-тад да схвате да колико је Црна Гора њихова, толико је она и Српска! Срби у Црној Гори нијесу од прије неки дан или године, нијесу дошли из подножја Авале или Романије и нијесу на пречац стигли у ове планине са намјером да их освоје и приграбе само за себе. Срби у Црној Гори су овдје одвајкада, стварали су ову државу, гинули за њу и писали јој историју. Због тога имау и право да истичу на свој начин оданост Црној Гори, а то не могу без српских обиљежја и српске политичке и духовне идеологије. А то су тробојке, дочек српског патријарха и српска Бока! И шта ћемо сад, Монтенегрини?
Пошто Срби неће нигдје из Црне Горе, Монтенегрини ће морати након пола вијека комунистичког мрака, да се навикну на Србе антикомунисте и вјернике СПЦ! Што прије се на такве Србе навикну и схвате да су и они, попут њих, дио Црне Горе, биће боље за Монтенегрине, али и за Србе!
Црна Гора јесте мала, у свјетским оквирима, шака јада, али има два пола. Један је новокомпоновани Монтенегрински, а други је СРПСКИ. И Црна Гора са та два пола мора живјети и бити из једног дијела. А да би била таква један и други пол морају међусубно да се поштују и не проглашавају оног другог за издајника и окупатора. Кад Монтенегрини то схвате, вјерујем да ће им лакше пасти долазак српског патријарха и тробојке, као и српске пјесме и литургије. Док то не схвате мораће да се боре са ноћном морама и заглављењима дебелог и танког цријева и осталим тегобама.
Ко им је крив, када не мисле главом или не барем својом и када се из коме тешко буде, а за своја тешка стања оптужују Србе. Бојим се да је рјешење монтенринских мука ипак у рукама Монтенегрина! И они то морају што прије да схвате!
