Упоследње време се много дискутује о стратегији руске „меке моћи“ на Балкану, а пажња је усмерена углавном на дипломатију и медије. Док експерти процењују ефикасност простора за јавне дискусије, Међународни фонд јединства православних народа је активан већ преко 20 година. Организација, основана 1995. године, обједињује и координира напоре међународне православне заједнице на продубљивању веза са другим народима источнохришћанског подручја на пољу духовног, социјалног, друштвено-политичког живота, као и културе, науке и економије. Посебну пажњу Фонд посвећује духовном и моралном образовању деце и омладине, бави се ширењем православне културе у свету. На челу српског одељења Фонда је Наталија Коцев. Од доласка на ову позицију 2009. године, енергично ради на јачању руско-српских духовних веза, активно укључујући у овај процес представнике како пословних тако и јавних структура. Наталија Коцев је за портал „Балканист“ говорила о пројектима Фонда и о томе колико су данас на Балкану јаке позиције православља.

– Колико је опсежно поље деловања Фонда у Србији?

– У Фонду сам од 2009. године и могу са сигурношћу да кажем да у Србији има пуно посла. Када сам дошла на место директора српског одељења, овде се није активно радило. Наш први озбиљан корак било је отварање дечјег културног центра у школи Светог Саве на Врачару. Центар успешно ради и данас. А после овог пројекта посао је кренуо пуном паром. Поред осталог, бавимо се фестивалима, на пример, дечјег филма. Помажемо у организацији овог фестивала широм Србије седам година заредом (надам се да ћемо наставити после епидемије). Уз нашу помоћ одржан је и Фестивал руског савременог филма. Организовали смо неколико пословних форума. У Србији су одржане две међународне конференције Фонда: један у Нишу и други у Пироту, а на њима је учествовао и бивши председник државе Томислав Николић. Истовремено додељујемо награде људима који својим активностима унапређују односе између држава. У Србији су их добили патријарх Павле и патријарх Иринеј, бивши председник Томислав Николић, редитељ Емир Кустурица, тенисер Новак Ђоковић, принцеза Јелисавета Карађорђевић и други. Сваки предлог за награду покренут са српске стране разматра и одобрава руководство Фонда у Москви и сам патријарх Кирил. А онда се све ово предаје на разматрање, како се каже, „до самог врха“. У целини успостављамо и јачамо односе — али ни једна веза између Србије и Русије не би била тако снажна без православне вере која нас уједињује. И ово је веома важно. Неко каже да смо ефикаснији од дипломата, јер су дипломате људи који су дошли у земљу да се баве политиком, а наш Фонд се бави људима. Дипломатија се често бави конјунктурним питањима, док су питања вере и верског јединства вечна и нераздвојна.

–Да ли одлуке Фонда имају лични благослов Московског патријарха?

– Да. Патријарх Кирил је председник старатељског савета нашег Фонда. У Србији је старатељ обично српски патријарх. Донедавно је то био покојни Иринеј. Надам се да ће руководилац наше организације [Валериј Алексејев, професор Московског државног универзитета и један од оснивача Међународне скупштине православља] ускоро доћи у Београд и да ћемо се договорити да новоизабрани поглавар Српске православне цркве Порфирије заузме место у старатељском савету. Раније, док је он био митрополит загребачко-љубљански, имали смо врло добре односе. Одржали смо конференцију Фонда у Словенији и он нас је као домаћин врло топло примио. На тој конференцији из његових руку сам добила значку Сергија Радоњешког (указ о мојој награди издао је наш патријарх Кирил).

–Реците нам о пројектима Фонда који нису повезани са религијом.

– Желим да нагласим да Фонд није религиозна организација, она стоји између народа и Цркве, и ми имамо прилику да се бавимо не само црквеним пословима. Већ 10 година заједно са групом „Помози делом“, формираном преко пројекта „Сеница“, шаљемо у Русију ђаке са Космета. Знајући ситуацију у којој Срби живе на Космету, желели смо да им помогнемо, да им дамо до знања да нису сами, да су Руси са њима. На тим путовањима деца могу не само да посећују православне светиње, већ и да виде како се у Русији живи, да виде руске градове, музеје, зоолошке вртове и школе. У сваком случају, ђаци се кући враћају препуни позитивних утисака о нашој земљи. Интересовање за Русију и љубав према њој коју осећају Срби у целини појачани су специфичним знањем и искуством. Такође пружамо хуманитарну помоћ Србима на Космету. Наши партнери – како из јавних удружења, тако и само активисти – ангажовани су у прикупљању средстава. Током пандемије, заједно са нашим руским пријатељима, обезбедили смо различита медицинска средства за амбуланте на Космету. Поред хуманитарних активности, организујемо и пословне форуме и пословне конференције. Придајемо велику важност пројектима чији је циљ очување историјског сећања, боримо се против покушаја фалсификовања историје. Једно време је наш Фонд, заједно са сународницима, стајао на челу Бесмртног пука у Србији: ову поворку смо заједно организовали у Београду 2016. године, а за неколико година број учесника се повећао на 10 хиљада људи. Прошле године смо такође имали незабораван митинг у част Дана победе: овај догађај може постати традиционалан.

Да ли вам је тешко да радите на Космету?

– У мом правцу је лако радити. Прво, ми имамо своје поуздане људе, друго, своје пројекте сами финансирамо.

– Желео сам да питам да ли вам смета политичка ситуација?

– Не, јер ја сам друштвени активиста. И, као јавна личност, не треба ми дозвола тзв. косовских „власти“ да неког, на пример, доведем у Москву. Кад би се тиме бавила руска амбасада, ситуација би била другачија.

– Да ли је по вашем мишљењу Србија религиозна земља? Који је прави број верника овде?

– Србија је заиста православна земља са традиционалним вредностима. Истина, спољни утицај, пре свега Европске уније, ремети ситуацију у друштву. У Србији живим од 1985. године, имам с чим да упоредим. Срби су и у доба Југославије, са њеном једнакошћу и братством, живели по православним законима. Сада је све другачије. Рецимо, „геј парада“ која се већ неколико година слободно одржава у Београду. На шта то личи?! Али, са друге стране, Србија је мала држава. Веома јој је тешко да се одупре Европској унији, то може само уз помоћ Русије. Што се тиче броја верника, по мом мишљењу, верника има 70% сигурно. Погледајте колико људи долази у цркве, како се славе православни празници! Али најважније је да у Србији има пуно младих људи који су оријентисани на верске традиције. Наравно, не сви, али многи поштују цркву. Младост је будућност, а наш словенски свет се може сачувати само ако сачува традицонално православље.

– Који је народ бивше Југославије најјачи у својој вери? Православни Срби, католици – Словенци и Хрвати, или муслимани – Бошњаци и Албанци?

– Што се тиче Балкана, мислим да је католичка црква годинама радила на томе да задржи своје парохијане. То су чинили и муслимани. Сада, међутим, ствари нису тако једноставне ни у Хрватској ни у Босни. Сви иду негде на Запад. Али у Србији је распадом Југославије (коју је, иначе, Запад „убио“) православље ојачало, мада недовољно. Генерално, бићу искрена, тренутно су католици испред нас.

– Да ли заједничка вера помаже у јачању веза између наших земаља?

– Да, вера игра велику улогу. Православни народ је другачији. Прави верник дочекује другог православца раширених руку. А ми, Руси, то осећамо у Србији. Овде су чак и политичари религиозни. Знате ли колико је српских политичара жељно да добије неку врсту награде од Цркве, посебно од Руске православне цркве? Црква је, хтели – не хтели, веза између православних словенских држава. – Може ли црква бити алтернативни извор дипломатије на Балкану? Могу ли се политичке идеје и циљеви промовисати кроз цркву? Ватикан је, на пример, добар у томе. – Па, Црква није политичка структура. А католичка црква није исто што и православна. Сматрам да се православље не бави политиком. Узмимо однос Русије и Србије: православље једноставно помаже нашим народима да буду ближи, чак и председницима. Александар Вучић и Владимир Путин комуницирају топло, братски, попут православне словенске браће, али не мислим да њихова верска осећања утичу на њихове политичке одлуке. Православна црква је одвојена од државе.

– Како бисте коментарисали оптужбе српских прозападних политичара да „у Србији црква утиче на одлуке власти“, буквално је „подстиче“ или врши притисак?

– Не знам одакле долазе ове оптужбе. Нисам то приметила ни у време патријарха Павла, ни у време Иринеја. Црква није утицала на доношење државних одлука. Они су у сарадњи, али на неком културном, социјалном нивоу. Узмите питање Космета: Црква и власти имају своје погледе на ово питање. Једноставно се ти погледи поклапају. Косово је неодвојиви део Србије. Посматрала сам сарадњу председника Србије и патријарха Иринеја и видела да су нашли заједнички језик. Косовско питање је још увек отворено, али верујем да ће једног дана бити решено у корист српског народа. Иако то наравно неће бити лако постићи.

Извор: Балканист