Пише: Иван Милошевић
Помирење је термин који се све чешће помиње у јавном животу. Сви су на ријечима за помирење, али све раде да до помирења не дође. То се посебно односи на такозване неокомунистичке странке од ДПС-а, СД-а, СДП-а, па све до Демократа и СНП-а! Програми тих странака у суштини се заснивају на комунистичкој теорији о Другом свјетском рату по којима су у Црној Гори сви били издајници, осим партизана и њиховог вођства. Уз то они ни у сну неће ни да помисле да су током тог периода партизани на челу са комунистима починили бојне злочине, посебно према Србима. Цивилне жртве које су комунисти оставили за собом током четири године рата неупоредиво превазилазе чак заједничке цивилне жртве или ратне злочине четника, окупатора и осталих идеолошких покрета у том времену!
Прва ствар око помирења односи се на дефинисање објекта помирења. Када данас слушамо актуелне помиритеље неупућени би рекли да је у Црној Гори створена дилема око тога да ли је данас субота или недјеља или да ли пада киша или сија Сунце! Објект помирења је постао толико апстрактан да више нико и не покушава да га дефинише и јасно саопшти око чега посвађани желе да се помире. А то се мора јасно рећи, односно да се двије стране мире око око улоге четника и партизана у Другом свјетском рату, а са тим је повезан и однос према Подгоричкој скупштини, а преко ње те подјеле добијају и дубље коријене, посебно династичке природе. Дакле, у Црној Гори уколико неко жели да се мири, не ради то око прогнозе времена или репертоара ЦНП-а, него о улози четника и партизана, односно бјелаша и зеленаша и династичких претензија Петровића и Карађорђевића и Обреновића!
Помирења нема без признавања обостраних грешака, а у овом нашем случају грешака које су починили партизани и четници, а потом бјелаши и зеленаши, као и представници поменуте три династије. Признавање сопствених грешака, такозваних лијевих скретања, ни под разно данас не помињу странке неокомунистичког опредјељења. Имали смо прилике да се у то увјеримо приликом недавног избора Андрије Мандића за предсједника скупштине. Није било тог мајчиног сина из такозваног неокомунистичког табора који је искакао из осмодеценијске приче да су партизани борци за слободу, борци против фашизма, док су сви остали слуге окупатора, фашисти и ратни злочинци!
И како се онда у тој ситуацији мирити, са киме и на којим основима. По неокомунистима помирење је могуће само уколико друга страна призна да је урадила и оно што није урадила током Другог свјетског рата и уколико пристане да пуца у саму себе и добровољно се сахрани и замоли комунисте за опроштење! Такав однос неокомуниста према осталим, већином српских странкама, показује да они о помирењу причају само вербално, док о признавању сопствених грешака, и то не идеолошких, него очигледних ратних злочина и покоља Срба не желе да жртвују ни црно испод нокта!
Стога ми понекад изгледају узалудне и бесмислене молбе од дојучерашње опозиције да се Црна Гора помири! Требало би и то је црногорска насушна потреба, али како када неокомунисти виде само туђе, док своје крваве грешке крију иза седам гора и мора!
Пред Црном Гором је велика обавеза, посебно једна врста етичке и идеолошке катарзе и суочавања са соптвеним лијевим и осталим грешкама. За сада неокомунисти не показују знаке катарзе, напротив понашају се тако да би прије кренули и у нови грађански рат, него што би признали заблуде комунизма, а посебно његове крваве трагове!
По свему судећи помирење ћемо оставити неким будућим генерацијама. Можда они схвате све своје грешке, признају их и опросте једни другима и једном за свагда мртве оставе мртвима и коначно и жртвама комунизма одају заслужено признање. До тада било би лијепо да помирење одложимо за неке боље дане или деценије. Било би лијепо да политичари воде политику, да опозиција критикује и да сви заједно видимо како ћемо даље.
Помирење у сошке, а вјерујем да право вријеме за њега тек долази. За деценију, двије, не прије! Гарант!
