Удружења новинара Црне Горе успјело је да у новој форми представи капитално дјело црногорског новинарства ” 125 година новинарства и 50 година Удружења новинара Црне Горе”. Та књига штампана је 1996. године, а дјело је групе аутора на челу са Будом Симоновићем. У овом тексту издвајамо уводно полавље, а читава књига може се наћи на www.uncg.me.
ШТАМПА, РАДИО И ТЕЛЕВИЗИЈА 1871-1996.
Ово је преглед најзначајнијих листова, радио и телевизијских станица, који постоје или су постојали на тлу Црне Горе од 1871, односно од појаве “Црногорца” до данас. Период до 1945. дат је у прегледу (коришћени су углавном подаци др Ника Симова Мартиновића и Душана Вуксана), а гласила која су се јављала у послијератном периоду представљена су највећим дијелом понаособ. Одређене неуједначености у томе, као и евентуално неспомињање неких гласила, није воља приређивача, већ оних који су били дужни да му благовремено доставе ваљане податке…
ОД “ЦРНОГОРЦА” ДО “ОМЛАДИНСКОГ ПОКРЕТА”
Кад новинари славе, онда је то празник народа. Тако је одкад је новинара и новина, јер, ваљда нико није толико везан и поистовјећен са судбином народа као новинари. Они су глас народа, његови гласноговорници и свјетионици у тмушама олујних времена — они су ти који дижу на ноге уморне и посустале, који спуштају на земљу прерано и превисоко узлетјеле; који буде уснулу савјест, храбре и соколе, жалосте и веселе. Њима припада част (или мука) да буду свједоци и први очевидци, судионици и саучесници, тужиоци и судије у времену у којему живе. Али, они носе и претешко бреме непрекидног живљења на бриду мача истине и под вјешалима суда народњег. У Црној Гори је то тако ево 125 година, од оног студеног 23. јануарског дана 1871. године, када се на Цетињу, петвјековној црногорској престоници која је била Европа кад ни Европа није била Европа, појавио први број листа “Црногорац, првенац црногорског новинарства, послије “Октоиха” најсвјетлији биљег у традицији црногорске културе и духовности.
Иако је Црна Гора имала штампарију само тридесет и осам година послије генијалног Гутенберговог изума, иако је у шеснаести вијек загазила са књигама, првим које су штампане на словенском југу, требало је да прође пуних 378 година, па да добије и своје прве државне новине. И тада, то је било знатно прије свих осталих на Балкану, а ни у цијелој Европи нема много оних који се могу похвалити тако дугом непрекидном и свијетлом традицијом. Умио је млади и предузимљиви црногорски књаз, Никола И Петровић, да осјети значај и важност новина и није жалио ни блага ни труда да нађе праве људе за такав подухват. Избор је пао на Јована Сундечића и Сима Поповића — није му нимало сметало што су оба били “извањци”, рођени далеко од Црне Горе — Јован Сундечић, издавач листа, свештеник, пјесник и велики хуманиста, родом из села Голињева код Ливна, и Симо Поповић, већ афирмисани књижевник, Сремац, којега ће Књаз Никола касније прогласити војводом и након ослободилачких ратова га поставити за гувернера у Улцињу.
И један и други су већ имали солидно искуство у прављењу новина (Сундечић је у Задру већ покретао и уређивао неке листове, потом и на Цетињу као књажев секретар, уређивао годишњак “Орлић”, а Поповић је прије одласка на Цетиње, у Земуну уређивао политички лист “Народни пријатељ”). Стога није ни чудо како је 23. јануара те 1871. на Цетињу осванула новиан којој би у многим елементима и данас било тешко наћи ману. У том првом броју “Црногорца” “листа за политику и књижевност” (како се истиче у поднаслову), у уводнику је, поред осталог, речено и ово: “Својијем јунаштвом и необичнијем пожртвовањем за слободу своју, црногорски је народ чувен и прослављен у цијеломе свијету. Беспримјерна борб његова за златну независност голијех стијена својијех, бјеше до сада једини начин, којим се он дао чути међу браћом својом и у туђини. Заузет скоро непрекидним војевањем противу непријатеља своје независности и притијешењен сиромаштвом, не могаше се прихватити онијех срестава, која отварају пут својему и страному свијету, да га у истину познају и која подижу у земљи опште благостање…
Да би, дакле, створили прилику, да боље позна Црну Гору и страни свијет, који често грубе неистине доноси и њој, а и нашему свијету, који живо осјећа потребу ту, излазиће од новог љета на Цетињу нов и први лист за политику и књижевност под називом ЦРНОГОРАЦ.” Тешко је и замислити како су се све довијали и на какав су начин Симо Поповић и Јован Сундечић окупљали сараднике и добијали текстове чак и из самог Париза, али је по садржају листа већ од првог броја јасно његово одушевљење напредним идејама, од оних које су проповиједали париски комунари до оних које је пропагирао Светозар Марковић у свом “Раденику”. Напредне, слободарске и слободоумне идеје, наглашено су провијавале и у текстовима сарадника и дописника “Црногорца” из других европских центара од Румуније, Бугарске, Мађарске и Аустрије, до сјеверне Италије и Русије (међу сарадницима “Црногорца” било је и наших људи — печалбра који су и тада одлазили преко океана на крваву зараду по америчким рудокопима и канадским шумама).
Уз то, “Црногорац” је имао и свој књижевни подлистак под насловом “Црногорка” (што се може сматрати претечом књижевних листова у Црној Гори) у којем су се појављивала имена и дјела најпознатијих и најнапреднијих књижевних стваралаца из разних крајева Југославије и Европе. Наравно, оваква орјентација и утицај који је од првог броја остваривао “Црногорац”, нијесу остали незапажени нарочито у сусједним Аустрији и Турској, које у фебруару 1873. године, забрањују растурање листа на својим територијама. То је значило и коначно гашење листа јер је “Црногорац” највише читалаца имао управо у тим крајевима. Симо Поповић и Јован Сундечић, међутим, не посустају. Већ у априлу те 1873. године, они покрећу нови лист под насловом “ГЛАС ЦРНОГОРЦА”. А колико је он био “нови-стари” лист, сасвим отворено и недвосмислено је речено већ у првом броју листа: “Ко познаје ‘Црногорца’, познаће и ‘Глас Црногорца’…”
Иако је номинално био владин лист, и “Глас Црногорца” баштини слободоумље које је било карактеристично за лист који му је претходио. На његовим ступцима ће се, поред осталих, појавити и, за оно — а и за ово вријеме, величине какви су Милан Костић, Васа Пелагић, Вук Врчевић, Јован Сундечић Змај, Љубомир Ненадовић, др Лаза Костић, Валтазар Богишић, Јован Павловић, Стјепан Митров Љубиша и други. А у књижевном подлистку који наставља традицију “Црногорке”, објављују преводе Толстоја, Тургењева, Љермонтова, Горког, Сјенкијевича, Золе, Ровинског, Симе Матавуља итд. “Глас Црногорца” излази до октобра 1877. године. Тада, баш као и неколико пута касније, прекида са излажењем због ратних дејстава, а посљедњи број се појављује 18. јуна 1922. године у Неију код Париза, гдје се краљ Никола био склонио са дијелом владе и дворске свите. “И ‘Црногорац’ и ‘Глас Црногорца’ имају југословенски карактер и по прилозима које су доносили и по уредницима који су их уређивали” — пише др Нико С. Мартиновић у својој књизи ‘Развитак штампе и штампарства у Црној Гори 1493-1945’ — и истиче да су за преко педесет година излажења ова два листа само три уредника била из Црне Горе, а да су сви остали ‘били из разних крајева српских и хрватских земаља.’
Уз све већ речено, уз констатацију да су издавач и главни уредник у потпуности одржали обећање о отворености новине и њеном дјелању да истина о Црној Гори продре у свије (“Глас Црногорца” је, рецимо, у оно вријеме имао сталне дописнике, па преко њих, дакако, и тврду везу са свијетом, у Трсту, Скадру, Требињу, Загребу, Бечу, Лондону, Паризу, чак и у Њујорку), посебно ваља нагласити допринос “Гласа Црногорца” у ослободилачким ратовима 1876-1878. Тада су сви европски листови користили и преносили извјештаје, информације и вијести “Гласа Црногорца”, што др Нико Симов Мартиновић тумачи и означава као прву црногорску новинску агенцију! У љето 1908. године, на Видов-дан, 28. јуна, на Цетињу се појавио и “ЦЕТИЊСКИ ВЈЕСНИК”, полузванични орган црногорске владе који је излазио два пута недјељно, а непосредан повод за његову појаву била је анексија Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Крајем прошлога вијека, фебруара 1898. године, и Никшић је добио своју штампарију, прву у унутрашњости Црне Горе. Био је то и почетак новинарства у граду под Требјесом.
Наиме, Акционарско друштво никшићке штампарије је само два мјесеца касније покренуло лист “Невесиње”, за који је владало изузетно интересовање, нарочито на територијама под Аустро-Угарском — Босни и Херцеговини и Боки. Овај “лист за политику и књижевност” уређивао је познати и искусни новинар и публициста Стево Врчевић, син Вука Врчевића, знаменитог сакупљача народних умотворина и великог пријатеља и сарадника Вука Караџића. “Невесиње” није доживјело други рођендан. И овај лист се угасио почетком 1899. године, пошто је Аустро-Угарска, погођена његовом антиаустријском политиком и расположењем, забранила његово растурање на својој територији. Покушавајући да доскочи цензорима из Беча, редакција “Невесиња” одмах покреће нови, врло сличан лист под именом “ОНОГОШТ”, али и он доживљава судбину сличну “Невесињу” — гаси се након годину дана. Занимљива је тврдња др Ника Симова Мартиновића да је ове листове тајно потпомагала црногорска влада која је на тај начин настојала да створи бедем и отвори фронт према Аустро-Угарској, а црногорско Министарство просвјете је директно помагало да лист допре до наше економске емиграције у Турској, Америци и Египту. Из овог периода треба споменути још три листа који су излазили у Никшићу — “НАРОДНА МИСАО” (уређивали је Јован Николић, Јанко Тошковић, др Јован Кујачић и књижевник Симо Шобајић), затим лист “ЗЕМЉОРАДНИК” и “ТРГОВАЧКИ ЛИСТ”. Сви ови листови су били кратког даха — излазили тек по који мјесец. Лист “Народна мисао”, појавио се, у ствари, као реакција слободних интелектуалаца у Никшићу на листове “УСТАВНОСТ” (излазио на Цетињу 1906. године) и “СЛОБОДНА РИЈЕЧ” (покренут у Подгорици 1907. године) — гласила црногорске владе, која је у њима бранила своју политику и устав проглашен 1905. године.
