На данашњи дан 1970. године престало је да куца срце мог драгог оца, Њ.В. Краља Петра II. Његов живот није био лак, обележен раним губитком оца и бурним временима која су потресала цео свет у доба када је постао монарх.
Воља великих сила много пута током историје обликовала је судбину малих земаља и њихових владара, па је такав случај био и са Краљевином Југославијом и њеним последњим монархом. Мој отац је без круне остао самовољним чином недемократског режима, али суштину онога што та круна представља нису никад могли да му одузму, те је тако увек, и пре и током и после велике историјске прекретнице Другог светског рата, увек чинио све што је у његовој моћи да буде у служби свом народу и Отаџбини.
На почетку Другог светског рата у нашој земљи, мој отац је био приморан да се, као и већина других монарха и шефова држава из земаља под нацистичком окупацијом евакуише у Лондон. Након рата, комунистичке власти у Југославији су му забраниле повратак у отаџбину, коју је сањао до краја живота.
Као што рекох, живот му није био лак, али нека његово завештање и сећање на њега буду исправни и достојни. Да увек у мислима имамо ко је он заиста био. Љубљени син својих родитеља, научен да искрено воли свој род и своју земљу, а на кога је и његов народ гледао као на сина. Монарх земље чије су темеље многи поткопавали, последњи Краљ Југославије, мој вољени отац – Петар II.
извор: фејсбук престолонаследник Александар
