На данашњи дан 10. aприла 1957. године четник Благоје Јововић извршио је атентат на усташког поглавника Анта Павелића. На дан прославе проглашења усташке творевине НДХ у Буенос Ајресу пала је одлука да се ликвидира највећи злочинац у историји човечанства, а тај терет на себе је преузео Благоје. Од последица рањавања усташки крвник је умро две године касније у најтежим мукама. Ово јуначко дело Благоја Јововића је један од највећих подвига у нашој славној историји и светао пример за будуће генерације.
Из књиге: ДВА МЕТКА ЗА ПАВЕЛИЋА, АУТОРА ТИХОМИРА БУРЗАНОВИЋА
Догађаји из његовог угла у улици Авијадор Мермоз у насељу Ломас Де Паламор предграђу Буенос Ајреса.
„Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видео… Почео да виче: ”Мајку ти јебем Српско-жидовску! Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити! Да ли да га пребијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… Али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом? И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: ”Јуре, Јуре!” И пуца се према мени. Ја се окренем и пуцам у том правцу. Испалим три хица. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било ? Онако задихан, говорим им: ”Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се, па пуцају на све живо!” ”Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај“…
