Пише: Захар Прилепин

У једном московском позоришту, чујем, трупа у знак протеста против спец-операције већ 45 дана не излази пред публику да се поклони после представе. Мене је то баш весело потресло.

Представе играју, али протест је тако немилосрдан, да на поклон – не иду. Узалуд их молите.

То вам је нешто као: писац Куропаткин у знак протеста на насловници штампао само половину аутографа. Или: у знак протеста оперска пјевачица Лебеда одбила да пјева високо ДО.

А да просто не играју – нису пробали? У знак протеста?

Нешто размишљам: тамо у трупи (узгред, врло младој по просјечном узрасту) има много различитих људи. И шта, сви редом имају исто мишљење? Нема, рецимо, пар људи који мисле друкчије? Немогуће је да нема.

Зашто њих двоје не изађу да се поклоне? Јер то је нека демократска трупа, зар не? Ево, нека сви остали не излазе, а та два изрода, која подржавају сопствену армију – да изађу и да се поклоне?

Али не, у демократији тако не бива. Демократија може да се гради само по принципу секте.

„У редове пооо-стројс! Надеее-сно! Напред марш! На три корака до циља – пљуни на Руса! Браво, Летонац, врло прецизно! Браво, Пољак, сочно! Како си, момчино? Само отри лице.

А ти, Србине, ти окрећеш своју српску њушку?

Индијац, а гдје си ти пошао?

А ти, Кинез, ниси чуо команду? А?“

Па добро – „читав цивилизовани свијет“. Али овдје, у нашој држави?

Како вас није срамота, јадни кловнови? Ви ходате у строју, као робијаши! Ко вас је стрпао у тај затвор?

(prilepin.livejournal.com/; превео Ж. Никчевић)