Пише: Иван Милошевић
Прелиставам јутрос ДПС портале (ЦДМ, Порталаналитика, Антенам, РТЦГ, Побједа) и нигдје ни слова о синоћ приказаном филму “Дара из Јасеновца”! И док трубе на сва звона када се појави нешто и злочинима које су починили Срби (недвно сам читао више текстова о филму “Кво вадис, Аида?”) монтенегрински службени портали “Дару” су потпуно игнорисали! Човјек да просто не вјерује са ким овдје има посла и ко су ова наша браћа и шта раде они који већ деценију и више граде нову нацију и њену идеологију? Зар је могуће да они виде само Аиду, а потпуно су слијепи за Дару? И какав мора да буде тај идеолошки склоп који види само једно, а не примјећује друго? Гдје то ми сви идемо и зашто идемо тамо гдје идемо и ко нас је тако опремио да на том путу жмуримо за оно што нам је на десној, а широм отварамо очи за све оно што је на лијевој страни? И има ли такав пут уопште смисла, када је глава само на једној страни, укочена и забезекнута према Аиди, док за Дару нема разумијевања?
И баш на оваквим примјерима покаже се сва бесмисленост нечијих погледа на свијет. Њега нема или се барем не може сврстати у нормалне и објективне уколико на првом мјесту није окренут ка себи, уколико не пребира по својим гресима и грешкама и на основу њих тражи да то и други раде. Срби то одавно раде и не жмуре над својим гресима, па и злочинима, па им то и даје шансу да се осврну на друге и приупитају за њихове гријехе! Уколико су Монтенегрини они који аплаудирају Аиди, а Дару неће ни да виде, нешто ту браћо моја драга није у реду! Шта, није моје да пресуђујем!
Нијесам гледао “Дару из Јасеновца”. Јесам Аиду! Овај први филм нијесам гледао, јер сам прочитао брдо литаратуре о злочинима Хрвата у НДХ, њиховом геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, и знам да би ме филм разочарао, јер нема шансе да он обухвати сви трагедију Срба у тој држави. Ма колико да је филм добар, као што кажу, он не може да сажме и искаже дубину хрватског злочина.
Аиду сам одгледао, јер знам да бих био Србин да морам да се погледам у огледало и да грехове својих предака прихватим као своје. Не да бих се заледио у том непристајању на злочин, него да бих могао правилно да сагледам смисао и бесмисао народа којем припадам.
Због тога ми је жао ових Монтенегрина и њихових медија. Нијесу се ни погледали у огледало, а већ су га сломили!
