У Петњици сјутра у 21 час биће приказан документарни филм “Осман еф. Растодер – Ослобађање од заборава”, аутора Авда Хусеиновића. И док ових дана Монтенегрини не склапају уста да осуде парастос Дражи, о Осману ћуте. Јадни Монтенегрини и Монтенегро, побркани у историји простору!
Осман Растодер је био командант Муслиманске милиције Санџака у околини Горњег Бихора током Другог светског рата који је током сарађивао са нацифашистичким окупаторима Њемцима и Италијанима. Такође, ефендија Растодер је остао упамћен по томе што су његове јединице за првих годину и по дана Другог свјетског рата спалиле преко 140 српских села у Рашкој-полимској области.
Међу својим главним ратним циљевима, Растодер је истицао и анексију тзв. Санџака фашистичкој Великој Албанији. Интересантно је да током Тринаестојулског устанка Растодеров одред напао устанике око Берана.
Осман Растодер је рођен је 1882. године у селу Радманци. Потиче из тадашње имућне породице, што му је обезбиједило и адекватно школовање. Током Првог свјетског рата његова породица је емигрирала у Истанбул, али, за разлику од њих који су након завршетка рата остали у Турској, Осман је одлучио да се врати. Првих неколико година живио је и радио у Новом Пазару, одакле се преселио са своје двије жене у Петњицу.
У предвечерје рата Осман је важио за једног од најобразованијих и најугледнијих муслимана у свом крају, али и шире, што га је препоручило и за ратног команданта Горњег Бихора. За вријеме 13-јулског устанка одред Османа Растодера је био у служби Италијана који су уз велике одмазде угушили побуну. Том приликом, према писању историчара Милутина Живковића, Осман је запалио српска православна села Горажде, Заграђе, Тмушиће и Љешнике.
Растодер се залагао, истиче Живковић у својој докторској дисертацији о ратним приликама у Санџаку до капитулације Италије, и за припајање Бихора, о онда и дијелова Старог Раса до Лима – Великој Албанији. Тим поводом је ишао неколико пута у Пећ и Тирану. Током Другог свјетског рата отворено је сарађивао са италијанским окупатором и квинслиншким органима Велике Албаније.
Вратио се у свој родни крај гдје се крио код рођака, али су му комунистичке власти брзо ушле у траг, након чега је убијен почетком 1946. године на планини Ладевац.
Све горе, лако доказиве чињенице, које није својевремено могао оповргнути у довољној мјери ни историчар Шербо Ратодер, изгледа не представљају довољан аларм за узбуну свима онима који већ скоро двије године бране Црну Гору од фашизма.
НВО, заклети грађанисти прољевичарке орјентације, као и све политичке партије које су се претходних дана клели у црвену боју, срп и чекић ћуте док Бошњачки културни центар безбрижно најављује приказивање докуманетарног филма који има за циљ да отргне од заборава сва доброчинства којим је Осман Растодер задужио грађанску, европску, антифашитичку, мултиконфесионалну и секуларну Црну Гору.
Или је пак фашистичка лента резервисана само за Србе у Црној Гори који упорно одбијају апеле просветитељскиј и слободоумних снага у Црној Гори да се суоче са својом „злочиначком“ и прошлошћу? Са друге стране, аутентични сарадници нацифашистичких окупатора у Црној Гори бивају рехабилитовани по разним црногорским градовима улицама на којима су осванула њихова имена, док се за 21. јул припрема приказивање документарног филма о особу за коју је недвосмилено утврђено да је сарађивала са окупаторима и наређивала убијање већинског православног народа у Црној Гори.
Треба очекивати да ће 21. јула Петњицу запљуснути нови талас антифашистичког поноса. Ако буде упола јак, као што је био дана када је у подгоричком храму био приказан филм „Подијељена земља“ (чији је једини гријех што га је режирао самосвјесни Србин), онда нема бојазни да ће Црногорци задржати један од низа епитета којима се хвале искључиво када су суочени са опасношћу коју за собом носи великосрпски хегемонизам.
Као што су ћутали када је из Приштине поручено да је њихова мати „следећа“, за очекивати је од тзв. патриота да, зарад европског сна, преспавају и сваре 21. јул.
Извор: борба
