Геноцидни злочин у Милошевићима и Старом Броду код Вишеграда представља један од најдрастичнијих примера „заборава и скривања”. У овом геноцидном злочину пролећа 1942. страдало је не мање од 6.150 Срба сарајевско-романијске регије и Подриња. То су све били недужни српски цивили, пре свега жена и деце.
Усташе из Сарајева (Црна легија) покренуле су средином марта 1942. године офанзиву широких размера у намери да остваре свој сан и освоје границу на Дрини. Њихов командант је био Јуре Францетић. Тако су се у збегу пред усташама нашли Срби од Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, Горажда, са Романије и Соколца, из Рогатице и Борика. Циљ је био Вишеград и даље ка Србији. Међутим на ћуприји у Вишеграду италијанске страже су даље пуштале само оне који би имали злата, стоке или неку другу вредност. Остали су морали низводно до Милошевића и Старог Брода, надајући се да ће се укрцати на скелу или чамац и избећи патроле злогласне Црне легије. Од краја марта до почетка маја непрегледне колоне Срба улазиле су у дрински кањон из кога се већина никад није вратила.
Милован Бакмаз из Соколовића код Соколца: „…Пуно је Сјемећко поље српских избјеглица, да бациш шибицу пала би на иксана или на стоку коју смо повели са собом. Заноћисмо у Милошевићима, кад одједном народ поче да вришти и кука. Покојна мајка сподбије мене и заједно са народом бјежимо једним сокаком доље према Старом Броду. Поред једног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падају, скачу у Дрину. Стоји вика жена и дјеце. Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Кад дођосмо до Дрине само један понтонски чамац, и то шупаљ, а около има најмање пет хиљада душа. Мој отац нас некако убаци на чамац и пређосмо Дрину. Ту недићевци и Нијемци разговарају, па са једним чамцем крену патрола преко Дрине међу народ, а друга уз Дрину и све вичу: ’Цурик усташ, цурик усташ…’. Народ прште, неко пређе Дрину, неко уз оне стране. Да није било недићеваца и Нијемаца све би оно усташе побиле, неби могла Дрина све примити”.
У вечерњим часовима скела и чамци обустављали су превоз људи преко Дрине. Тада би српске цивиле напале усташе, убијале, мучиле, силовали жене и бацала у воду, а неки су да би се спасили од усташког ножа сами скакали у ледену Дрину.
Љубица Планинчић из Сељана: „…Бјежали, бјежали, а у мене мала ђеца, једно од пола, а друго од годину и по. И двије заове заједно са мном, и оне носиле ђецу. Тако стигосмо на Дрину, у Стари Брод. Народ, који је јачи оде… По цијели дан скелом пребацују преко Дрине, а Дрина велика, из брда у брдо. Кад је било пред мрак зауставе чамце и заноћисмо крај Дрине. Пада киша, а ја се скрила са ђецом иза неке колибе. Ћутимо, а крај Дрине само зачујеш запомагање и јауке. Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. А отишло је бар двије хиљаде, није остало ни пиле, све су побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили. Те злочине није запамтио нико, што је држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све. Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигарице ваде… Ех кад се сјетим, најгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину! Ишла сам касније много пута до Дрине. Никад и нигдје никоме спомена… Боже сачувај, жалости љута…”
Хроничари су записали да је једног од тих тужних дана 1942. године, не желећи да допадну у руке усташа, са стена у Дрину заједнички скочило чак 318 девојака.
Милош Башовић из Бранковића код Борике – Рогатица: „… Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. За нама нека војска трчи. Народ поче бјежати, а они углас: ’Не бојте се народе, ово је Српска и Црногорска војска…’. Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Измакнем и станем, па се шћућурим међу поубијане, криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе, масовно су скакале у Дрину”.
Највећи и најмасовнији Покољ усташе су у Старом Броду починиле на Младенце 22. марта 1942. године.
Ристо Боровчанин из Жуља, Соколац: „… Стриц Јован каза, идемо да се пребацимо у Србију. По мраку стигнемо у Милошевиће. Народ се разлети, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа у страни и остаде, а што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати. Пригоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Људи сами скачу у Дрину, цуре посебно. Ми се око мајки груписасмо покушавајући се спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. Главни покољ је био негдје између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То је био невјероватан и страшан призор.”
Према изјавама сведока део народа су од убијања спасили Немци и недићевци. Југословенске комунистичке власти су после рата забрањивале причу о злочинима, злочинцима, поготову о националности жртава и џелата, јер је то нарушавало Братство и јединство.
У Старом Броду је 2008. године подигнуто обележје у знак сећања на овај злочин, а Године 2019. подигнут је и Спомен-музеј старобродским жртвама. У Спомен-музеју постављено је 27 скулптура са 39 ликова, које симболизују збег и улазак српских мајки са децом у наручју у набујалу Дрину.
Литература:
М. Крсмановић, Тече крвава Дрина, 1983.
Заборављени злочин -Стари Брод, Вишеград, 2015.
Зборник Српска поезија Страдања и патње, приређивач Раде Р. Лаловић, Фоча, 2018.
Сајт Удружења Јадовно 1941.
Сајт Злочини над Србима
