Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је данас, 17. јуна, на празник Светог свештеномученика Јоаникија (Липовца) Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Николе у Котору, у току које је у чин презвитера рукоположио Дејана Томовића, досадашњег ђакона при Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.
Говорећи о Свештеномученику Јоаникију Бокешком, митрополиту црногорско приморском и мученицима пострадалих са њим, чиј спомен данас славимо, Високопреосвећени Митрополит је подсјетио да је Господ на Тројичиндан обукао своје свете апостоле у силу са висине, излио свога Пресветога Духа на њих у виду огњених језика, дајући им пуноћу вјере, истине, љубави, доброте, храбрости. Ти огњени језици претворили су се у душама светих апостола у извор духовног огња Светог јеванђеља. На овај дан свети апостоли испунили су се такве храбрости и мудрости, силе те су почели да проповједају без страха свим народима на свим језицима, почевши од Јерусалима, иако су знали да их чека много искушења и гоњења. И сви су пострадали за Христа осим Светога Јована Богослова, који је умро природном смрћу.
-Од тог времена па до дана данашњега сматрало се да је највећа љубав према Богу, а и према Његовој Цркви истовремено, дати живот свој за Христа, као што је Он самога себе принио на жртву за све нас, и излио своју живоносну крв за нас, да би нашу природу обновио, да би нас са Богом сјединио. Тако су и прави хришћанин од тада па до данас, сви били спремни на страдање, неко веће неко мање, по дару Дуга Божијега и по дару вјере, бесједио је Владика, истичући да је своју православну вјеру по цијену свога живота посвједочио и Свети свештеномученик Јоаникије (Липовац), који је раније био свештеник, катихета.
По његовим ријечима, Свети Јоаникије је био једна блага душа, која се стално испуњавала јеванђелским врлинама, а понајвише добротом и кротошћу. За њега је Христос благи Спаситељ из Назарета, ту ријеч је често користио. Био је човјековољубив, милостив, кротак, пун вјере, врлина, доброте, те га је зато његов претходник, а касније Патријарх српски Гаврило (Дожић) предложио за митрополита црногорско-приморског.
–Такав је био и у току највећих искушења Другога свјетског рата, гледао је да спасава свој народ од свих биједа, а нарочито од смрти. Колико је људи избавио, колико душа спасио избавивши их ропства талијанских затвора или их уграбио да не оду под пријеки суд. Није гледао које ко, спасавао је свакога, и антикомунисте и комунисте, свима је био све, али био је против безбожне идеологије. Као човјек пун јеванђељске мудрости, пун страха Божјега, успротивио се тој безбожној идеологији која је била захватила нашу омладину још и прије рата, говорио је Митрополит, присјетивши се времена прије и у току Другого светског рата.
Свети Јоаникије, као јагње Божије, гледао је да помогне свима, да ублажи ране свога народа, носио је његово бреме у тим најтежим моментима. Остао је са својим народом цијело вријеме рата, да би пред његов крај отишао опет са својим народом, јер се мислило да за неко краће вријеме треба се избјегне из Црне Горе, како би се спасило свештенство и народ. Наиме, казао је Високопреосвећени Митрополит, он је видио да ће овдје завладати безбожна идеологија и упозоравао шта ће се тада догодити:
-Угасиће славску свијећу, укинути вјеронауку по школама, цркве затворити, свештенике прогнити и нашу вјеру понизити. Све је он видио шта ће се догодити и, нажалост, тако се и догодило. Али када је дошло питање да се свједочи света православна вјера, кротки и благи Јоаникије је био чврст као дијамант, непопустив, и није се дао сломити и тако је главу своју положио за Господа. Пострадао је под Букуљом планином, не зна му се гроба ни мрамора, али је принио самога себе на жртву Господу за свој народ и за спасење своје душе, нагласио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Осврнувши се на последње страдање Светог Јоаникија, истакао је да је био толико кротак да је када је ишао са војском, гледао да његова мантија не додирне оружје, јер је хтио да се зна шта је његова служба и тада и у томе моменту, и каква је његова вјера.
-Он се није борио против свога народа, као што си га касније оптужили, и нијесу штедјели оптужби и злих ријечи против њега од тада па до данашњег дана. Али он се борио само против безбожништва, упозоравао свој народ и, наравно, није хтио да попусти ни под великим мукама, бесједио је Владика Јоаникије, додавши да постоје записи о ужасним мукама које је претрпио од црногорских комуниста, од свога народа, чиме је и његова жртва већа.
Даље је поучио сабране да Свети Јоаникије јесте свештеномученик, али и великомученик зато што је он заправо на челу многих мученичка, јер је преко стотину свештеника из Црне Горе пострадало за Христа у његово вријеме, и прије и послије његове погибије. Како је казао, он је био ослонац, морално и духовно укрпљење, тако да је надахнуо своје свештенство да свједочи вјеру и по цијену живота. Оцијенио је Владика, да иако је било зло вријеме, несрећа, народна неслога, јади и чемер, с друге стране је то било вријеме свједочења вјере те да су многи цетињски богослови као свештеници пострадали за Христа и посвједочили своју вјеру, до краја остали вјерни Светоме јеванђељу, своме Спаситељу.
