Пише: Огњен Војводић

Данашњег датума, 14. јануара по православном јулијанском календару (27. јануара по грегоријанском католичком календару), Српска православна црква слави празник Светог Саве архиепископа српског. Хришћанско дјело Светог Саве има пресудан значај у обнови опредјељења православних народа Балкана за православно предање, а отклона од римокатоличког раскола и римокатоличког колонијализма који је у 13 стољећу спроводио војно-вјерску колонизацију православних народа и држава Балкана и средоземља, посебно после латинског (римокатоличког) освајања и окупације Константинопоља 1204 године, која је трајала скоро стољеће.

Прослављање празника Светога Саве 27. јануара по државном календару датира од формирања Краљевине Југославије, када је одлуком власти нове државе јулијански календар, који су користиле православне краљевине Црна Гора и Србија (као и све православне монархије), замијењен грегоријанским католичким календаром. Српска православна црква до данас слави Светог Саву 14. јануара по јулијанском календару. Датум црквеног прослављања празника Светог Саве је све до 1919 године био и датум прослављања празника по државном календару. Законом о изједначавању старог и новог календара, усвојеним 10. јануара 1919. године, објављеним у првом броју Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, одређено је да 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и проглашава се 28. јануар 1919. године грегоријанског календара. Тако је у Краљевини Југославији 1919. године, након празника Светог Саве 14. јануара по јулијанском календару, почео 28. јануар грегоријанског календара. Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, користили католички календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично било превођење на католички календар Краљевина Србије и Црне Горе, и православног народа на простору Југославије.

Југословенска културна политика је програмски спроводила преиначење православног предања и учитавање нових културних кодова и култова у историју и културу српског православног народа, а посебно прерађивање дјела и култа Светог Саве као кључне личности за православно опредјељење српског племства и народа пред политичким притиском папизма. У југословенском идеолошком инжењерингу историје српског народа, Светом Сави је приписана и измишљена идеолошка изјава у интересу југословенских идеолошких интеграција српског народа: да је Балкан „исток запада и запад истока“, коју Свети Сава нигдје није написао, али је до данас многи наводе као цитат у варијантама идеолошко-историјске интерпретације. Често професори и доктори наука на научним скуповима, свештеници у проповиједима, новинари у новинама, цитирају реченицу из непостојећег писма које је Сава Немањић наводно упутио епископу Иринеју у којем је тврдио да је „Исток мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток… А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога“.

Подметнуто писмо Светом Сави и као историјска имагинација неког писца политички је плод југословенске политичке пропаганде, од хибридне културе Краљевине Југославије до југословенске комунистичке културне политике и «покрета несврстаних» у којој је Свети Сава стављен у службу „хладног рата“ као присталица „трећег свијета“ и евроатлантског екуменизма, политички и вјерски несврстан под притиском предања православног Истока. Југословенски политички покрет „несврстаних“, формиран ради НАТО неутралисања народа и простора „трећег свијета“ од продора СССР-а, имао је еквивалент у евроатлантском екуменском покрета као програму неутралисања православља и разграђивања саборности православних народа. Главна организација тог покрета је „Свјетски савјет цркава“ (Тхе Wорлд Цоунцилоф Цхурцхес), међународна екуменистичка организација, основана 1948. године у Амстердаму, чија се дирекција налази у Женеви. Римокатоличка црква није члан „Свјетског савјета цркава“, већ има улогу надзорног органа. У том програму комунистичког космополитизма и евроатлантског екуменизма, релативизовања православне припадности српског народа и простора Балкана, измишљена је идеолошка изјава Светога Саве о вјерској неодређености повјесног простора српског православног народа.

У југословенској политици ревизионизма српске историје сличне идеолошке „историјске изјаве“ су приписиване скоро свим познатим личностима српске и свјетске историје, у име идеологије југословенске комунистичке будућности. У југословенској, као у совјетској комунистичкој културној политици, програмски је спровођена пропаганда новопаганизма, ради раскида са православним предањем и пропагирања примитивне природне паганске религије у коју је укључен нови појам „светосавља“ као спој паганизма и српске варијанте православља. У том програму у српском народу је промовисан ванвјерски надмени национализам који је изнад православља и Бога. Измишљену изјаву Светог Саве о религијском релативизму Срби југословенског ванвјерског васпитања цитирају до данас. Три деценије после распада Југославије, све власти Србије користе измишљену изјаву Светога Саве у промоцији југословенског и евроатлантског екуменизма.

Пронађен је траг тог плагијата. Академик Симо Ћирковић је у сарадњи са професором Радмилом Маринковић спорни текст пронашао у књизи Милана Д. Милетића „Бројанице Светог Саве“ објављеној у Крњеву 1980. године, и обзнанио на научном скупу „Свети Сава у српској историји и традицији“, одржаном 1995. године поводом четири стотине година од спаљивања моштију Светог Саве. Књига „Бројанице Светог Саве“ је збирка приповједака за које аутор каже да су „засноване на историјским материјалима који потичу из његовог (Савиног) и нешто каснијег времена и свака прича обрађује догађаје који су у тим списима забележени или пак слободно описује оне црте Светог Саве које су несумњиво постојале“. Измишљени цитат налази се у причи под насловом „Сâд“. Иста прича – са истим цитатом – поновљена је и у другом издању књиге која се под измијењеним насловом „Бројанице Светог Саве – Повест о љубави“ појавила у Новом Саду 1997. године.

Идеолошки измишљена “изјава“ Светог Саве о вјерској и геополитичкој “несврстаности“ српског православног народа у односу према Истоку и Западу у Социјалистичкој Југославији је коришћена као повјесна и политичка поука политички “несврстаног“ светитеља “несврстаном“ српском народу. Реченицу религијског релативизма, приписану Светом Сави, југословенски и атеистички васпитани Срби до данас декламују као духовну и државну догматску доктрину, као завјетно вјерско и геополитичко евроатлантско опредјељење српског народа. У државном програму политичке неутралности Србије према Истоку и Западу, политичари садашње и претходне власти, користе измишљену изјаву Светога Саве у промоцији религиског релативизма и евроатлантског екуменизма ради религијских, а не само политичких евроатлантских интеграција.